|
Konferencija pod nazivom „Beogradski strateški dijalog – partnerstvo
Srbije, Izraela i SAD“, koja je nedavno održana u Beogradu, izazvala
je mnoga pitanja i nedoumice. Nije jasno ko je incirao ovu
konferenciju, čiji je ton podsećao na svečane zakletve o večnom
bratstvu i prijateljstvu, iako bi se po mestu održavanja reklo da je
to bila Srbija. Ako je to tako onda se postavlja pitanje šta su bili
ciljevi Srbije, šta je nju motivisalo na strateško partnerstvo sa
dve daleke države kada u blizini može da nađe brojne raspoložene
partnere? I kako to da se Srbija na ovu napadnu demonstraciju
bliskosti sa Izraelom i SAD odluči baš u vreme kada su te dve zemlje
izložene osudi skoro čitave međunarodne zajednice zbog genocida nad
Palestincima? Da li je u pitanju previd ili upravo namera da se
izrazi simpatija i podrži ta genocidna akcija?
O specijalnim odnosima SAD i Izraela i o motivima za takve odnose
nepotrebno je govoriti jer su to opštepoznate stvari. Ono što valja
naglasiti jeste da upravo u današnje vreme ti odnosi dostižu
vrhunac, tako da se stiče utisak da su Izrael i SAD jedan tim,
takoreći jedna država. Doduše, tu se ne radi o odnosu jednakih, pa
tako SAD samostalno, bez konsultovanja sa Izraelom, odlučuju o
mnogim pitanjima sopstvene spoljne politike, na primer, o odnosima
sa Latinskom Amerikom, dok Izrael sve ono što radi na
spoljno-političkom planu radi po prethodnom dogovoru sa SAD i po
njihovom izričitom odobrenju.
Sve ovo najbolje se vidi po genocidu koji je u toku nad palestinskim
narodom. Ne postoje ni teorijske šanse da bi Izrael krenuo u
stravičan zločin potpunog uništenja jednog naroda bez dogovora sa
SAD. Šta više, tu se ne radi samo o dogovoru već o zajedničkoj
akciji u kojoj SAD, snabdevajući Izrael naoružanjem i kompletnom
vojnom, političkom i ekonomskom pomoći, ravnopravno učestvuju u
izvođenju genocida.
Do koje mere su SAD involvirane u akcije Izraela, uprkos tobožnjim
demantijima, pokazuje i nedavna agresija Izraela na Iran. Dok je
Rubio izjavljivao da SAD „nisu uključene u udare na Iran“, Tramp je
jasno i javno rekao da se to dogodilo zato što Iran nije prihvatio
njegov ultimatum i da će naredni udari biti još brutalniji.
„Davao sam, rekao je Tramp, Iranu priliku za prilikom da postigne
dogovor...Rekao sam im da će biti mnogo gore od svega što poznaju,
očekuju ili što im je rečeno. SAD prave najbolju i najubedljiviju
vojnu opremu na svetu, a Izrael je ima mnogo – i još više dolazi, i
znaju da je koriste. Ali, još uvek ima vremena da se ovo klanje – s
tim da su sledeći planirani napadi još brutalniji – privede kraju.“
Očigledno je da je agresija na Iran bila zajedničko delo Izraela i
SAD, što se vidi i po tome da su SAD na kraju i same izvodile vojne
udare po nekim ciljevima u Iranu.
Odnose SAD i Izraela uvek je karakterisalo čvrsto zajedništvo na
vojnom, diplomatskom i spoljno-političkom planu, bez obzira što je u
pojedinim periodima dolazilo do oscilacija, kao što se događalo u
doba administracije liberalnijih političara (Jicak Rabin, Šimon
Peres, Jehuda Olmert, Barak Obama i dr). Ono, međutim, što se danas
događa u odnosima dve države daleko prevazilazi sve što je do sada
viđeno. Sama činjenica da SAD preduzimaju mere kažnjavanja onih po
svetu koji kritikuju Izrael govori o tome da se tu ne radi o nekoj
vanrednoj diplomatskoj bliskosti, već o nečemu što prelazi u sferu
socijalne psihologije i društvene svesti. Tako nešto se moglo i
očekivati imajući u vidu činjenicu da je u Izraelu došlo do
hegemonije najekstremnije varijante cionizma, a prema učenju rabina
Meira Kahane, dok je, gotovo istovremeno, u inače duboko religioznom
američkom društvu, došlo do hegemonije evangelističkog
fundamentalizma. Ta činjenica govori da je američko-izraelska
saradnja daleko više posledica duhovne bliskosti nego državnih
interesa, što često izmiče pažnji posmatrača koji ne uspevaju da
objasne nelogičnost nekih poteza koji štete državnim interesima.
Dakle, aktuelna agresivnost SAD i Izraela na Bliskom istoku,
uključujući tu i genocid nad Palestincima, nije prvenstveno
motivisana političkim i ekonomskim razlozima i željama za
regionalnom dominacijom. Naravno, ti razlozi uvek postoje, oni su od
velikog značaja kod izbora spoljno-političkih aktivnosti, ali su u
slučaju SAD i Izraela sekundarnog karaktera. Dominantan elemenat u
njihovom ponašanju, kako međusobnom tako i u odnosima sa trećima,
jeste religiozni fanatizam iz kojeg proizlazi mesijanska opsesija
njihovih vlada da su pozvane da uređuju savremeni svet po svom
nahođenju, bez obzira na to šta drugi misle o tome.
Aktuelna vlada Izraela, „zločinačka klika“ po rečima hrvatskog
predsednika Zorana Milanovića, najbolji je dokaz i izraz tog
religioznog zanosa koji je jednostavno nesposoban da izvan sebe i
sopstvene misli vidi bilo šta drugo. U isto vreme to je slučaj i sa
raznim protestantskim sektama u SAD koje, bez obzira na brojnost,
presudno utiču na formiranje društvene svesti u toj zemlji.
Da bi se razumela ova istovetnost judaizma i američkog evangelizma
potrebno je kratko podsetiti na istorijski razvoj.
Onoga trenutka kada je Martin Luter obznanio da spasenje zavisi od
individualne istinske vere u Sveto pismo, tog trenutka je svako bio
ovlašćen da samostalno traga za spasenjem. Još se mastilo na
Luterovim tezama nije takoreći ni osušilo kada je Kalvin svojim
konceptom predestinacije osporio Luterovu misao o spasenju, nakon
čega je usledio proces rasparčavanja protestantizma i osnivanja
različitih sekti i crkava, od baptista i anabaptista, do
anglikanaca, prezbiterijanaca, metodista, puritanaca, menonita,
kvekera i mnogih drugih.
U početku je epicentar ovog rasparčavanja protestantizma bila
Engleska, ali sa masovnom seobom u Novi svet to je ubrzo postala
Amerika. Tamo je proces rasparčavanja nekadašnjeg protestantizma,
potisnutog novim terminom evengelizam, da bi se naglasila veza sa
Jevanđeljem, dostigao takve razmere da je nemoguće znati tačan broj
svih sekti, novih crkava, propovednika i drugih oblika religioznog
organizovanja i prorokovanja. Iako je Amerika formalno sekularna
država, njeno društvo je prožeto dubokom religioznošću koja,
naročito kod evangelističkih sekti, poprima karakter religioznog
fanatizma i misticizma. Još je Maks Veber, boraveći u Americi
početkom prošlog veka, zapazio da u njoj vlada „intenzivna
pobožnost“. To je i razumljivo jer je pionirskom duhu, osvajanju
novih prostranstava i novih bogatstava, bio potreban legitimitet
izuzetnosti i misionarstva koji su najbolje zadovoljavale nove sekte
i novi propovednici sa svojim misticizmom i navodno bliskim vezama
sa samim Isusom i Svetim knjigama.
Ovaj duh izabranosti i mesijanstva protezao se do samih vrhova
društva, a naročito je politička klasa ili, kako je Rajt Mils zvao,
Elita vlasti, bila prožeta idejom o posebnoj misiji Amerike u svetu.
To važi i za posleratne predsednike koji su skoro svi pripadali
nekoj od evengelističkih sekti i bili pod snažnim uticajem njihovog
verskog učenja. Od Ajzenhauera, čiji su roditelji pripadali
Jehovinim svedocima, preko Regana i njegovih Hristovih učenika,
dvojice Buša, oca i sina, pobožnih sledbenika Episkopalne crkve, sve
do prezbiterijanca Trampa koji često u rukama drži Bibliju i poziva
se na nju – svi su oni u međunarodnim odnosima uglavnom sledili
poglede svojih sekti. A njihovo osnovno uverenje bilo je da čitav
svet treba da prihvati njihovo učenje i američki model života, iz
čega su neizbežno proizašle različite političke i vojne intervencije
SAD, čak i tamo gde američki interesi nisu bili uopšte ugroženi. Ne
retko te intervencije su kršile osnovne norme međunarodnog prava, a
ono što su SAD uradile u Vijetnamu pokazalo je da, u ostvarivanju
sopstvenih mesijanskih zamisli, ne prezaju ni od ratnih zločina i
genocida. To je, kao što je poznato, utvrdio Raselov sud, najviši
moralni autoritet svoga vremena, čiji su članovi, pored lorda
Bertranda Rasela, bili Žan Pol Sartr, Simon De Bovoar, Lelio Baso,
Vladimir Dedijer i drugi. Na zasedanju 1967. godine sud je nepobitno
utvrdio da je vlada SAD odgovorna za zločine protiv mira, ratne
zločine i zločine protiv civilog stanovništva počinjene tokom rata u
Vijetnamu.
Ono što je zajedničko za sve evangelističke sekte, mimo njihovih,
uglavnom ritualnih razlika, jeste dogma o nepogrešivosti Svetog
pisma, o istinitosti svake rečenice i svake reči u njemu kao
tvorevinama samoga Boga.
Ovaj dogmatizam i bezrezervna predanost biblijskoj istini je osnovna
tačka bliskosti i saradnje evangelističkih sekti i judaizma. Pritom
su njihove razlike u odnosu na Novi zavet, koji judaizam ne
priznaje, gotovo nebitne jer u Starom zavetu ima toliko poruka i
zapovesti upućenih i jednima i drugima da je pred njima široko polje
zajedničkog delovanja. Taj duh zajedništva evangelizma i judaizma
najbolje izražava nova sekta nastala u Americi pod paradoksalnim
nazivom „Hrišćanski cionisti“.
Centralna figura u jevrejskoj religiji, a i u evangelističkim
sektama, je Mojsije. On je taj koji je izveo narod iz Egipta, on je
stvorio religiju, sastavio zakone i, što je najvažnije, Jehova samo
preko Mojsija komunicira sa narodom. Sa Mojsijem se niko ne može
uporediti, ni sveti oci Avram, Isak i Jakov, niti kralj David ili
mudri Solomon. Sigmund Frojd ne naziva Jevreje bez razloga
„sledbenici Mojsijeve religije“, što znači da Mojsije i samog Jehovu
potiskuje u drugi plan. Šta više, moglo bi se reći da je Jehova
svoja ovlašćenja preneo na Mojsija jer, osim što preko njega
saopštava svoje naredbe, još i poziva narod da bezgranično veruje
Mojsiju („A Gospod reče Mojsiju: evo, ja ću doći k tebi u gustom
oblaku, da narod čuje kad ti stanem govoriti i da ti vjeruje
dovijeka“ Druga knjiga Mojsijeva 19,9).
Kod takvog stanja stvari sve ono što Mojsije saopštava u svom
Petoknjižju ima karakter apsolutne istine čije će nepoštovanje
navući „gnev Gospodnji na Izrailja“. To pre svega i iznad svega važi
za one naredbe i zapovesti kojima Jehova i Mojsije određuju zemlje i
teritorije koje treba zauzeti i naseliti po povratku iz Misira, kao
i za postupanje sa narodima koji već žive na tim teritorijama. Norme
koje su u tom pogledu postavljene u Petoknjižju čine suštinu
jevrejske religije i cionizma. I kod osnivanja moderne države Izrael
za cionizam nije bilo dvojbe oko toga gde su „međe“ te države.
Jednostavno radilo se o tome da se nova država vrati u svoje
istorijske granice koje je Bog saopštio Mojsiju: „I postaviću međe
tvoje od mora crvenoga do mora filistejskoga i od pustinje do
rijeke; jer ću vama u ruke dati one koji žive u onoj zemlji da ih
otjeraš ispred sebe“ Druga knjiga Mojsijeva 23,31.
Sa stanovišta međunarodnog javnog prava, kao i standardnih normi
modernog građanskog prava, biblijska priča o „međama“ i zemlji koja
pripada Izrailju potpuno je irelevantna i nerazumljiva. Međutim,
sudeći po tome da Izrael danas, osim Gaze i Zapadne obale, prisvaja
i južni Liban i Golansku visoravan, čini se da je ortodoksnim
cionistima jasno koje su to „biblijske teritorije“ Velikog Izraela i
da se oni neće skoro zaustaviti. „Od pustinje i od onoga Livana do
rijeke velike, rijeke Efrata, sva zemlja hetejska do velikog mora na
zapadu, biće međa vaša“ (Knjiga Isusa Navina 1,4).
Čitava novija istorija Bliskog istoka može se svesti na sukobe
proizašle iz nastojanja Izraela da se proširi do svojih „međa“,
odnosno da osvoji „biblijske teritorije“, kako je to propovedao
rabin Meir Kahane, popularni vođa najekstremnijeg krila cionizma. A
osvajanje teritorija neizbežno je značilo proterivanje svih naroda
koji su do tada živeli na njima. U tom pogledu, ni u biblijsko vreme
niti kod današnjih ortodoksnih Jevreja koji, po istraživanjima, čine
85% stanovništva Izraela, nije bilo niti sme biti ikakve sumnje.
Osim što je te teritorije detaljno opisao, Bog je sam čin davanja
podigao na nivo sakralnog zaveta. „Eto, dao sam vam zemlju, uđite u
nju, i uzmite zemlju, za koju se zakleo Gospod ocima vašim, Avramu,
Isaku i Jakovu, da će im je dati i sjemenu njihovu nakon njih“ (Peta
knjiga Mojsijeva 1,8). Bog pritom, kao i mnogo puta ranije, uliva
Jevrejima osećaj izabranosti i superiornosti kako bi bili
nemilosrdni u obračunu sa drugim narodima. „Danas počinjem zadavati
strah i trepet od tebe narodima pod cijelijem nebom; koji god čuju
za te, drhtaće i prepadaće se od tebe“ (Peta knjiga Mojsijeva 2,25).
Tako ohrabreni Jevreji osvajaju zemlju careva Siona i Voga i od svih
drugih naroda koji žive na zemlji njima obećanoj, pri čemu uništenje
tih naroda mora da bude totalno i bez milosti: „I preda ih Gospod
Bog tvoj tebi, i ti ih razbiješ, potri ih, ne hvataj s njima vjere,
niti se smiluj na njih“ (Peta knjiga Mojsijeva 7,2). U skladu sa tom
naredbom postupljeno je prema Sionu caru Esevonskom: „I uzesmo tada
sve gradove njegove, i pobismo ljude po svijem tijem gradovima, i
žene i djecu, ne ostavismo živa nijednoga“ (Peta knjiga Mojsijeva
2,34), a zatim i sa gradovima Oga cara Vasanskog: „I raskopasmo ih
kao što učinismo Sionu caru Esevonskom, pobivši po svijem mjestima i
ljude i žene i djecu“ (Peta knjiga Mojsijeva 3,6).
Ove zapovesti Gospoda Boga, sadržane u Mojsijevom Petoknjižju, nisu
– za pobožne sledbenike kako judejske tako i evengelističke religije
– nikakve istorijske legende, niti priče i mitovi koji pripadaju
dalekoj prošlosti, već su to bitni elementi njihovog svakodnevnog
života i njihove savremene kulture. Ništa od toga ne sme biti
tretirano kao prevaziđeno, ništa se ne sme dovesti u pitanje i
osporavati. Njihova vera u istinitost svake zapovesti i svake reči
je toliko jaka i nepokolebljiva da prevazilazi sve ono što su
civilizacijski standardi modernog vremena. Njihovo ubeđenje o
izabranosti i specijalnim vezama sa Bogom nije ni za tri hiljade
godina doživelo bilo kakvu promenu. „Oni – kaže Sigmund Frojd za
Jevreje – sebe zaista smatraju narodom koji je Bog izabrao, veruju
da mu stoje veoma blizu, a što ih čini ponositim i punim pouzdanja“.
Drugo lice ovog uverenja o izabranosti jeste animozitet prema svim
drugim narodima i ljudima koji to osporavaju, animozitet koji se,
naročito prema narodima koji su zaposeli teritorije koje je Bog
njima dao, često pretvara u mržnju. Još su Niče i Maks Veber uočili
mržnju kao elemenat jevrejske religije. „Ta mržnja, kaže Veber, je u
stvari jedno od njenih specifičnih svojstava i tako upadljivu ulogu
mržnja ne igra ni u jednoj drugoj religiji negativno privilegovanih
slojeva“. Mržnja, i sa njom povezana snažna potreba za osvetom,
nisu, u osnovi, etničkog karaktera, iako je izraelski ministar
odbrane rekao svojim ljudima da Palestinci nisu ljudi već životinje
i da sa njima treba postupati kao sa životinjama. Ta izjava,
međutim, spada u individualni resantiman jednog pripadnika
„zločinačke klike“ i nije tipična za kolektivna uverenja koja nisu
etničkog već religijskog karaktera. Kada Tramp uvodi sankcije
Franćeski Albaneze, ženi izuzetnog moralnog integriteta, onda on to
ne čini zato što mrzi Italijane, već zato što mrzi sve one koji ne
poštuju Bibliju i zapovesti Jehove i Mojsija o zemlji koja pripada
Jevrejima. Do koje mere te zapovesti prevazilaze sva druga osećanja
i norme najbolje je izrazila šefica neke američke evangelističke
sekte koja je, na sva pitanja o zverskom teroru izraelske vojske nad
Palestincima, o besomučnom i smišljenom ubijanju žena i dece,
hladnokrvno odgovarala: „Bog je tu zemlju dao Jevrejima“.
Kada je Mojsije umro (a nisu ga ubili Jevreji, kako tvrdi Sigmund
Frojd sledeći svoju koncepciju oceubistva) njega je nasledio njegov
sluga Isus Navin koga je Bog odmah podigao na rang Mojsija. „A
Gospod reče Isusu: danas te počinjem uzvišavati pred svijem
Izrailjem da poznadu da ću i s tobom biti kao što sam bio s
Mojsijem“. (Knjiga Isusa Navina 3,7). Zapravo, glavna teritorijalna
osvajanja i proterivanje drugih naroda izvršio je Isus Navin. On je
pobedio trideset i jednog cara, odnosno isto toliko drugih naroda. A
sa tim narodima postupljeno je po obrascu postavljenom u vreme
Mojsija (koji važi i danas), što se najbolje vidi po osvajanju
čuvenog grada Jerihona. „I pobiše kao prokleto oštrijem mačem sve
što bješe u gradu, i žene i ljude, i djecu i starce, i volove i ovce
i magarce“ (Knjiga Isusa Navina 6,21).
Sa stanovišta modernog i klasičnog prava, sa stanovišta univerzalnih
civilizacijskih normi savremenog čovečanstva, pokolj Palestinaca od
strane izraelsko-američke soldateske predstavlja jedan od
najsurovijih primera genocida i zločina protiv čovečnosti. Uprkos
tome ratni zločinac Netanijahu bezobzirno tvrdi da je izraelska
vojska „najmoralnija“ vojska na svetu. Tu čudovišnu izjavu nije
teško razumeti. Radi se o tome da Netanijahu zaista veruje u to što
govori jer on ne polazi od građanskih normi i vrednosti, već od
zapovesti sadržanih u Mojsijevom Petoknjižju i knjizi Isusa Navina.
Ako u tim zapovestima stoji da treba ubijati žene i decu drugih
naroda i ne ostaviti nikoga u životu, onda je poštovanje tih
zapovesti, kako za judejske tako i za američke evangelističke
fanatike, najviši moralni čin. Za njih apeli i kritike Ujedinjenih
nacija, Međunarodnog krivičnog suda, pape Franje i sada pape Leona,
vlada brojnih država, kao što su vlade Španije, Slovenije, Irske,
Južne Afrike, Brazila, Nikaragve i mnogih drugih, jednostavno ne
znače ništa. Šta više, Tramp otvoreno preti da će kazniti sve one
koji kritikuju genocid nad Palestincima, kao što su SAD i Izrael već
uradili agresijom na Iran.
Odakle potiče ova neosetljivost SAD i Izraela na kritike međunarodne
javnosti?
Notorno je da su SAD i Izrael države koje ne prihvataju i nisu
potpisnice najvećeg broja međunarodnih dogovora, sporazuma i
konvencija. One, po pravilu, ne priznaju nikakvo međunarodno pravo i
međunarodne organizacije, a nedavna odluka SAD da napuste UNESCO,
koja se ne bavi politikom već samo brine u svetskoj kulturi,
pokazuje da bi one napustile i Organizaciju ujedinjenih naroda samo
da njeno sedište nije u Njujorku, iz čega vuku značajne finansijske
koristi. A kakav je odnos srpskih vlasti prema međunarodnom pravu i
međunarodnim organizacijama, najbolje se videlo prilikom usvajanja
rezolucije o genocidu u Srebrenici u UN.
Činjenica da judejska i evangelistička kultura sa prezrenjem
odbacuju sve ono što bi se moglo tretirati kao stav međunarodne
zajednice i svetske javnosti nije, kako se misli, posledica
politiuke izolacionizma, već je to delom posledica osećanja
superiornosti, a većim delom posledica religijskih uverenja. Jedna
od osnovnih biblijskih zapovesti, koja se proteže kroz sve delove
Svetog pisma, jeste da se ne sme služiti tuđim bogovima. Prekršaj te
zapovesti tretira se kao najteži greh i najveće nepoštovanje Gospoda
Boga koje za sobom povlači ne samo individualnu kaznu gubitka šanse
za spasenje, već i kolektivno istrebljenje naroda koji se okrenuo
drugim bogovima. „Ako prestupite zavjet Gospoda Boga svojega koji
vam je zapovjedio, i otidete da služite drugim bogovima, i stanete
im se klanjati; i raspaliće se gnjev Gospodnji na vas, i nestaće vas
brzo s te dobre zemlje, koju vam je dao“. (Knjiga Isusa Navina
23,16). I kao da ovo upozorenje nije bilo dovoljno, odmah za njim
sledi još jedno. „Kad ostavite Gospoda i stanete služiti tuđim
bogovima, okrenuće se i zlo će vam učiniti, i istrijebiće vas, pošto
vam je dobro činio“ (Knjiga Isusa Navina 24,20). I tako još mnogo
puta duž čitavog teksta Biblije.
Očigledno je, dakle, da su Ujedinjene nacije, međunarodne
organizacije, papa i vlade Španije, Irske i drugih zemalja „tuđi
bogovi“ čije stavove vlade SAD i Izraela odbacuju sa najvećim
intimnim prezrenjem, uvijenim u diplomatsku etikeciju, osim kada
Tramp izgubi strpljenje i počne otvoreno da kažnjava i preti. Strah
od ovih Trampovih pretnji i strah od „potrebe za osvetom“ koju svuda
po svetu sprovodi izraelski Mosad, a koja je, po Veberu, jedan od
ključnih elemenata judejske religije, predstavlja osnovni razlog
zbog kojeg mnogi političari, javne ličnosti i intelektualci ćute kao
zaliveni i tako postaju saučesnici u stravičnom genocidu koji se
odvija pred njihovim očima.
Međutim, kada je u pitanju Srbija razlog za njenu ćutnju je sasvim
drugačijeg karaktera. Između današnje političke klase u Srbiji i one
iz 90-ih godina, koja je faktički komandovala svim srpskim vojnim i
paravojnim formacijama, pa i onima koje su počinile genocid u
Srebrenici, postoji intenzivna personalna (preko Vučića i Dačića) i
duhovna veza. Ta veza se ogleda ne samo u činjenici da srpska
politička klasa negira genocid u Srebrenici, da tvrdnje o genocidu
uporno prikazuje kao napad na srpski narod, da stalno manipuliše
brojkama stradalih Srba i Bošnjaka kako bi ispalo da su Srbi bili
žrtve u ratovima 90-ih, da za ratove 90-ih licemerno govori kako su
to bili „odbrambeni“ ratovi u kojima su se Srbi isključivo branili
od onih koji su želeli da počine genocid nad njima, nego i u
činjenici da su mnogi ratni zločinci iz ratova 90-ih našli sigurno
utočište u Srbiji, kao što je slučaj sa generalom Novakom Đukićem,
autorom ubistva Bošnjaka na Kapiji u Tuzli maja 1995. godine, a
takođe i u činjenici da se ratni zločinci, pa i oni osuđeni od
Tribunala u Hagu, u Srbiji doživljavaju kao heroji, prisutni su u
javnom životu kroz TV debate, predavanja, tribine, murale, knjige
koje objavljuju i na razne druge načine. Jednom rečju, odnos srpske
političke klase, naročito vladajuće garniture u Srbiji, Crnoj Gori i
u srpskom entitetu u Bosni i Hercegovini, prema ratovima 90-ih i
prema genocidu, lapidarno se može sažeti u ono što je jedna srpska
studentkinja iz Sarajeva rekla 2023. godine: „Neka smo vas pobili“.
Sa ovakvim genocidnim pedigreom vladajuća garnitura Srbije nastoji
svim silama da se udruži sa genocidnim elitama vlasti Izraela i SAD.
Pritom se polazi od toga da bi SAD mogle i Srbiju da zaštite od
optužbi za genocid, kao što to energično rade kada je u pitanju
Izrael. U tom smislu ulažu se veliki napori i polažu velike nade u
Trampovu administraciju koja je, očigledno, spremna da zarati sa
čitavim svetom ne bi li negirala genocid nad Palestincima. Međutim,
mogućnosti Srbije u ovom pogledu su dosta ograničene i svode se na
poslovne i finansijske aranžmane sa ličnostima bliskim Trampu
(Ričard Grenel, Trampov zet Kušner, inače Jevrejin i dr). Zbog toga
je glavni pravac akcije usmeren na Izrael jer se računa da bi
bezrezervna podrška Izraelu mogla dovesti do toga da SAD svoj stav i
simpatije prema Izraelu prošire i na Srbiju. U tom cilju srpski
državni vrh, u skladu sa svojim genocidnim nasleđem i ekstremno
desničarskim svetonazorom, direktno i otvoreno podržava izraelsku
„zločinačku kliku“ u genocidu nad Palestincima. Upravo u ovom
periodu, od oktobra 2023, snažno su intenzivirane veze dve vladajuće
garniture. Održani su brojni bilateralni sastanci i susreti (poseta
izraelskog predsednika Hercoga Srbiji, poseta Ane Brnabić i Dodika
Izraelu, redovni susreti MIP-a Đurića sa izraelskim zvaničnicima
itd). Širenje simpatija prema politici izraelskog vrha, pod
providnim izgovorom da se radi o širenju simpatija prema državi
Izrael i jevrejskom narodu, postalo je važan elemenat zvanične
propagande i kulturne politike Srbije. U medijima je česta tema
stradanje jevrejskog naroda, sa neskrivenom porukom da se to isto
dogodilo i Srbima i da su sudbine Srba i Jevreja identične, isti su
im i prijatelji i neprijatelji; učestalo je gostovanje ličnosti
bliskih religioznom fundamentalizmu sa obe strane, na televizijama
pod kontrolom vlasti ima sve više filmova sa jevrejskom tematikom,
mediji pod kontrolom vlasti vrlo oprezno, kada baš moraju,
izveštavaju o zbivanjima u Gazi i na Zapadnoj obali, pri čemu se reč
„ubijanje“ sistematski izbegava pa se tako, sa bestidnim cinizmom,
za sve one Palestince ubijene od strane zverske izraelske soldateske
kaže da su „stradali“ ili „poginuli“, kao da se radi o saobraćajnim
incidentima. A činjenica da Srbija snabdeva Izrael municijom i
naoružanjem, koji se koriste za genocid nad Palestincima, čini
vladajući vrh Srbije neposrednim saučesnikom u tom genocidu.
Očigledno je da srpski državni vrh gaji velike simpatije prema
akciji vlade Izraela, odnosno njenoj nameri da, uz pomoć SAD,
potpuno očisti Gazu i Zapadnu obalu od palestinskog življa tako što
će najveći deo biti pobijen a ostatak preseljen i rasut po raznim
arapskim zemljama. Ukoliko bi taj plan uspeo, što je vrlo verovatno,
to bi bio zgodan obrazac koji bi srpska elita vlasti mogla da
primeni na Kosovu i na Albance, pa i na Muslimane uopšte.
Ekscentrični Dodik je čak izjavio da se Srbi i Jevreji suočavaju sa
istim neprijateljem, što znači da bi Srbi u odnosu na Bošnjake i
Albance trebali da postupe isto kao Izrael prema Palestincima.
Koliko je ta ideja prisutna u srpskim vladajućim krugovima pokazao
je i izvesni Igor Popović koji je kosovsku OVK uporedio sa Hamasom i
nazvao ih terorističkim organizacijama, što treba da znači da su
Srbija i Izrael njihove „žrtve“.
Kruna ovog trojnog savezništva i „političkog udvorništva“, odnosno
nastojanja Srbije „da postane lojalni saveznik ’sumanute desnice’ u
Vašingtonu i Tel Avivu“, kako je to kvalifikovala Demokratska
stranka, je već pomenuta konferencija o partnerstvu Srbije, Izraela
i SAD. Osnovna poruka tog skupa bila je da „tri države dele
zajedničke vrednosti i imaju zajedničke interese“, kako je rekla
ambasadorka Izraela u Srbiji, što potvrđuje ocenu da srpski
politički vrh želi da Srbija postane lojalni saveznik „sumanute
desnice“ u Vašingtonu i Tel Avivu. To je vidljivo i po tome što su
simpatije srpskog političkog vrha rezervisano samo za jevrejske
ekstremne desničare, dok su u Srbiji svi Jevreji sa levice, koji su
dali nemerljiv doprinos antifašističkoj borbi Jugoslavije,
jednostavno bačeni u anonimnost. U Srbiji više niko ne zna za Mošu
Pijade, Oskara Daviča, Emerika Bluma, Oskara Danona, Jašu Rajtera,
Herberta Krausa i mnoge druge Jevreje levičare, a javnom scenom
paradiraju neki opskurni likovi sa ortodoksnog judaizma.
Na kraju, neophodno je osvrnuti se na to kako se genocidne vlade
Izraela, SAD i Srbije brane od optužbi za genocid. One to rade
zaklanjajući se iza sopstvenog naroda tvrdnjom da je optužba za
genocid uperena protiv njihovog naroda, odnosno da je ona izraz
mržnje prema tom narodu. Tako vlada Izraela svaku kritiku njene
zločinačke akcije proglašava za antisemitizam, vlada SAD kritike
njene politike proglašava za antiamerikanizam, a vlada Srbije,
trošeći velika finansijska sredstva da bi pojedine države „ubedila“
da glasaju protiv rezolucije OUN o genocidu u Srebrenici, tvrdila je
i stalno tvrdi da je to pokušaj da se ceo srpski narod proglasi za
genocidan.
Ova podmukla manipulacija, da se sopstveni narod isturi kao autor
genocida, bila bi smešna, imajući u vidu veliki broj Jevreja,
Amerikanaca i Srba koji oštro osuđuju genocidnu politiku svojih
vlada, da nije duboko nemoralna. Nikada niko narode ove tri zemlje
nije optužio da su genocidni, to je beskrupulozna izmišljotina
njihovih vlada. Čak i za Nemce niko ozbiljan nije rekao da su
genocidan narod, uprkos činjenici da je nacizam, autor genocida nad
Jevrejima, Slovenima, Romima i drugim narodima, u godinama pred rat
i početkom rata, tj. do poraza kod Staljingrada i ulaska SAD u rat,
uživao skoro plebiscitarnu podršku. Ali i u tim trenucima veliki
broj Nemaca, i u zemlji i onih izbeglih u inostranstvo, borio se na
razne načine protiv nacizma. Socijaldemokratska partija Nemačke
držala je 1940. godine u Londonu, dok su po njemu padale bombe iz
nemačkih aviona, svoj kongres ujedinjenja sa osnovnom porukom da
treba udružiti sve snage u rat protiv Nemačke i nacizma.
Na sličan način je veliki broj Srba u Bosni i Hercegovini i u
Hrvatskoj učestvovao u borbi, često i sa oružjem u ruci, protiv
velikosrpske četničke agresije na te dve države 90-ih godina.
Notorno je da je izraelsko društvo podeljeno oko sadašnje vojne
akcije u Gazi i na Zapadnoj obali i da mnogi ugledni Jevreji, i u
Izraelu i u raznim zemljama sveta, oštro kritikuju genocid koji
„zločinačka klika“ sprovodi nad Palestincima.
A šta tek reći za mirovni pokret u Americi protiv rata u Vijetnamu u
kojem su učestvovali milioni Amerikanaca i mirovnih aktivista.
Sigurno je da je njihov protest bio jedan od ključnih faktora kod
odlučivanja o povlačenju iz tog rata u kome su SAD počinile
nebrojene ratne zločine nad civilnim stanovništvom.
Ako se sve ovo ima u vidu onda je jasno da su optužbe za
antisemitizam, antiamerikanizam i za žigosanje srpskog naroda kao
genocidnog, samo perfidne manipulacije da bi se sakrila zločinačka
politika tih vlada.
Kada je reč o antisemitizmu, jedini stvarni antisemitizam, tj.mržnja
prema Jevrejima, ako izostavimo onu koju je propovedao nacizam i
koja, kao oblik socijalne patologije, izlazi van okvira ovoga rada,
jeste mržnja naročito pobožnih hrišćana prema Jevrejima zbog toga
što su „ubili Isusa Hrista“. Svi drugi animoziteti i etničke
distance prema Jevrejima nisu nikakav antisemitizam i nisu drugačiji
od sličnih osećanja među narodima koji su prošli ili prolaze kroz
društvene i poltičke konfrontacije. Dovoljno je pogledati odnose
između, na primer, Grka i Turaka, Srba i Hrvata ili Srba i Albanaca,
Jermena i Azarbejdžanaca., Indusa i Pakistanaca, ili sada Rusa i
Ukrajinaca, pa videti da to daleko prevazilazi eventualna negativna
osećanja prema Jevrejima, koja se, po pravilu, sreću samo kod nekih
grupa ekstremne desnice. Otuda pokušaj „zločinačke klike“ da
opavdanu i argumentovanu kritiku njenog ponašanja proglasi za
antisemitizam predstavlja vulgarnu manipulaciju sa osećanjima
simpatije za jevrejski narod koja dominiraju u laičkoj kulturi.
Stiče se, dakle, utisak da je vlade Srbije, Izraela i SAD pre svega
povezalo njihovo slično iskustvo sa ratnim zločinima i genocidom,
kao i njihov istovetni ekstremno desničarski svetonazor, te da je ta
duhovna srodnost ono što čini „zajedničke vrednosti i zajedničke
interese“ i koja je glavni razlog proklamovanog strateškog
partnerstva.
Aleksandar Sekulović |
