Takođe, BiH nije preduzela ništa kako bi relevantne institucije
međunarodne zajednice upozorila na to kako praksa Srbije da podiže
optužnice i izdaje naloge za hapšenje nije u skladu sa sporazumima
koje su postigla tužilaštva u BiH, Hrvatskoj i Srbiji.
Slučaj Dobrovoljačka je još uvek otvoren, što
pokazuje i nedavno hapšenje jednog od navodnih osumnjičenika koji su
sudelovali u toj drami - nekadašnjeg generala bosanske vojske,
Jovana Divjaka.
Divjak je 3. marta bio zadržan na bečkom
aerodromu, i to na zahtev srbijanskih vlasti, koje su za njim
raspisale poternicu zbog navodne umešanosti u pogibiju izvesnog
broja vojnika u sarajevskoj Dobrovoljačkoj ulici, 3. maja 1992.
Ovaj poznati incident odigrao se dan nakon što je
JNA na sarajevskom aerodromu otela bivšeg bosanskog predsednika
Aliju Izetbegovića, koji se vraćao sa mirovnih pregovora u Lisabonu.
Tom prilikom je bio postignut sporazum da
Izetbegović bude oslobođen, a da zauzvrat koloni JNA bude dopušteno
da napusti grad pod opsadom - no, na tu kolonu je kasnije bila
otvorena vatra. Beograd tvrdi da su tada poginula 42 vojnika, dok
Sarajevo pominje mnogo manji broj žrtava.
Posledice inertnosti sa kojom Bosna pristupa ovom
slučaju su dvostruke. Prvo, time je stvoren prostor koji Srbija
koristi tako što igra ulogu regionalnog policajca.
Nezadovoljna bosanskom istragom o ovim ubistvima -
koja je inače pokrenuta nakon što je Haški tribunal 2003. godine
zaključio kako ne raspolaže sa dovoljno dokaza da bi optužio Ganića
ili Divjaka - Srbija je započela i vlastitu istragu o tom incidentu.
Srbijanski sud je 2009. godine izdao nalog za
hapšenje 19 osoba koje su navodno povezane sa tim slučajem,
uključujući Ganića i Divjaka.
Na osnovu toga je moguće otkriti dugoročnu
strategiju Srbije iza koje stoji politička i lojalna intelektualna
elita te zemlje, i koja je usmerena ka mladoj generaciji, rođenoj
početkom devedesetih godina i lišenoj sećanja na rat koji je vođen u
regionu.
Goneći i hvatajući "ratne zločince" u Bosni,
Hrvatskoj i na Kosovu, vlasti pokušavaju da stvore lažan utisak da
je Srbija najveća žrtva jugoslovenskih ratova i da je najviše
propatila "braneći" bivšu Jugoslaviju.
Ovaj scenario, zasnovan na tvrdnji da "treba
okriviti druge za ono što nam se dogodilo", doveo je do toga da
tragedija koja se 1992. odigrala u jednoj sarajevskoj ulici postane
novi nacionalni mit u Srbiji.
Druga posledica inertnosti je u tome što principi
tranzicione pravde nedvosmisleno zahtevaju da činjenice u vezi sa
zločinom budu u potpunosti ustanovljene, kako bi se pružio odgovor
na pitanje "šta se dogodilo?".
To je jedini način da se žrtve i preživeli, kao i
sami počinitelji, suoče se prošlošću i izađu na kraj sa njom. To je
ono što mora biti učinjeno i u slučaju napada u Dobrovoljačkoj ulici
- što pre, to bolje.
No, ovaj slučaj nikada nije procesuiran, nikakva
odgovarajuća istraga nije izvedena, niti je podignuta bilo kakva
optužnica. Zbog toga je slučaj otvoren već 19 godina, čime se na obe
strane dodatno pothranjuju svakakve spekulacije, dok porodicama
žrtava biva uskraćeno adekvatno razrešenje.
Prilično je izvesno da zaključenje slučaja
Dobrovoljačka ne može postići isuviše ostrašćeni srbijanski tužilac
za ratne zločine, niti to mogu pregrejani sarajevski mediji, ili
gnevne izjave lokalnih političara sa bilo koje strane. Ovaj slučaj
mora razrešiti bosansko pravosuđe.
A ukoliko se sumnja u njegovu nepristrasnost, onda
stvar treba prepustiti zajedničkoj bosansko-srbijanskoj istražnoj
komisiji. Konačno, ukoliko nijedna od te dve opcije nije
prihvatljiva, onda treba uputiti poziv nekom kredibilnom
međunarodnom telu koje se bavi krivičnim pravom da ono pokrene
istragu.
Suočena sa hapšenjima bivših bosanskih političkih
i vojnih zvaničnika, kancelarija državnog tužioca u Sarajevu je na
brzinu sačinila nekoliko saopštenja tvrdeći da istraga traje od
2006. godine, što je zazvučalo jadno i neodgovorno.
A javnost je i dalje uverena kako razlog za to što
se ništa ne preduzima leži u konstantnom pritisku koji na sudstvo
vrše bošnjačka politička elita i sarajevska udruženja ratnih
veterana.
To znači da se čitav slučaj u Sarajevu sada
doživljava kao simbol lokalnog patriotizma i političke korektnosti.
U međuvremenu bi mogli da uslede novi incidenti,
ali će i ta nezakonita hapšenja ubrzo biti zaboravljena. Ono što
ostaje jeste potraga za istinom, koja će morati da bude ustanovljena
u vezi sa svakim poginulim vojnikom, svakim umešanim vozilom i
svakim naređenjem pretpostavljenih.
U Srbiji postoji barem stotinu porodica koje se
još uvek pitaju "šta se dogodilo?" toga dana u Dobrovoljačkoj ulici.
A sve dok na to pitanje ne bude javno odgovoreno, ovaj slučaj neće
biti zaključen.
Dr Zoran Pajić je gostujući profesor na
odeljenju za ratne studije londonskog Kings koledža i član upravnog
odbora IWPR-a. |
