BiH je u političkom ćorsokaku, a uzrok je u samom Dejtonskom sporazumu kojim je okončao rat ali na pogrešnim pretpostavkama korišćenjem etničko-teritorijalnog principa, kaže za RSE američki analitičar Edvard Džozef (Edward P. Joseph), koji je bio u međunarodnim misijama u BiH tokom i nakon rata.

“Da bi se Srbi podstakli da prihvate ovaj sporazum, dobili su entitet Republika Srpska što je bio ratni cilj njihovog rukovodstva, mada su težili potpunoj samostalnosti. Međutim, dobili su teritoriju što je bio njihov glavni cilj, kao i mnoge atribute državnosti u svom entitetu”, ističe Džozef.

Edvard Džozef je izvršni direktor američkog Instituta za aktuelna svetska pitanja (Institute of Current World Affairs) i profesor i istraživač na Školi za međunarodne studije na Univerzitetu Džon Hopkins (Johns Hopkins School of Advanced International Studies).

Dugo godina je bio angažovan na prostoru bivše Jugoslavije 1990-ih u međunarodnim misijama. Bio je zamenik šefa misije OEBS-a na Kosovu 2012, odigravši ključnu ulogu u organizovanju srpskih izbora čime je izbegnuto dalje zaoštravanje odnosa između Beograda i Prištine.

Pre toga je kao jedini međunarodni zvaničnik obavljao važne dužnosti u tri podeljena grada: Mostaru, Brčkom i Mitrovici.

Posredovao je u sukobima Srba i Bošnjaka, Bošnjaka i Hrvata, Srba i Hrvata, Srba i Albanaca i Albanaca i Makedonaca. Jedini je strani zvaničnik koji je uspeo da se probije kroz srpsku blokadu Bihaća 1994. i uđe u ovaj grad.

Služio je i u Iraku, Avganistanu, Pakistanu i Haitiju. Poslednji je strani zvaničnik koji je sreo bivšu pakistansku premijerku Benazir Buto pre njenog ubistva krajem 2007.

Pilotirao je helikopterom u rezervnim snagama Armije SAD.

Holbruk uvideo grešku

RSE: I 20 godina od potpisivanja Dejtonskog sporazuma, BiH nije funkcionalna država. Sarajevski mediji su preneli vest da je grupa američkih kongresmena zatražila od Bele kuće da imenuje specijalnog izaslanika za Balkan, koji bi se posvetio i sprovođenju ovog dokumenta. Međutim, mnoge dosadašnje međunarodne inicijative u cilju podsticanja promena u BiH su propale.

Džozef: Ja nemam informaciju da Vašington namerava da imenuje specijalnog izaslanika za Balkan. Obamina administiacija je sve vreme odbacivala takve inicijative pojedinih kongresmena. Doduše, znam da su pojedini američki zvaničnici na nižim nivoima zaduženi za ustavne promene u BiH.

RSE: Dakle, 20. godišnjica Dejtona se obeležava u situaciji kada je BiH etnički podeljenja, Milorad Dodik poziva na referendum o pravosudnim institucijama. U međuvremenu i u svakodnevnom životu nema prevelike interakcije između pripadnika različitih etničkih grupa. Nacionalizam jača, dok je ekonomska situacija očajna. Kako pronaći izlaz iz takvog stanja?

Džozef: Izlaz treba najpre tražiti u priznanju, odnosno suočavanju sa istinom u kakvoj situaciji se nalazi BiH. Dakle, ona je ne samo u političkom ćorsokaku, već je i ekonomska situacija katastrofalna, zbog čega nema baš neku svetlu budućnost. Povrh svega – jača uticaj Rusije kao i privlačnost radikalnog islama, pre svega “Islamske države”.

Veliki broj boraca iz BiH, kao i sa Kosova, otišao je na ratišta na Bliskom istoku. Ogromna je rizik da kada se vrate, počnu ne samo da izvode terorističke akcije na Balkanu, već i da radikalizuju stanje, pre svega u BiH, čime bi se povećao rizik od međuetničkih incidenata, što bi moglo da podstakne spiralu nasilja koje ne bi dostilglo razmere kao 1990-ih, ali bi bilo veoma ozbiljno. To bi svakako pogoršalo političku klimu.

Dakle, prvo treba priznati ozbiljnost situacije. Drugo, da bez obzira koliko je složeno rešenje, uzrok takvog stanja je veoma jednostavan, odnosno nalazi se u samom Dejtonskom sporazumu.

Naime, ovaj dokument je okončao rat ali na pogrešnim pretpostavkama koristeći etničko-teritorijalni pristup. Tačnije, da bi se Srbi podstakli da prihvate ovaj sporazum, dobili su entitet Republika Srpska što je bio ratni cilj njihovog rukovodstva, mada su težili potpunoj samostalnosti. Međutim, dobili su teritoriju što je bio njihov glavni cilj, kao i mnoge atribute državnosti u svom entitetu.

Dakle, sve što se kasnije dešavalo samo je posledica takvog aranžmana. Uspostavljen je “nulti odnos” (zero sum relations) između Republike Srpske i centralnih institucija u Sarajevu.

Kada bi Vlada BiH imala veće nadležnosti to bi automatski vodilo slabljenju nadležnosti Republike Srpske. Međutim, ne samo Milorad Dodik već ni jedan srpski lider nije hteo da prihvati tu opciju, iako je Dodik najradikalniji. U takvoj situaciji nema mogućnosti za suštinske reforme, a zemlja je prilično disfunkcionalna da bi ušla u EU.

RSE: Dakle, ključni problem je u samom osnivačkom dokumentu. Naravno, to je naknadna pamet, ali da li je bio moguć drugačiji ishod Dejtonske konferencije?

Džozef: Da, bio je moguć. To potvrđuje kasniji Ohridski sporazum u Makedoniji koji se nije oslonio na etno-teritorijalno rešenje.

Albanci koji su se nasilno pobunili u Makedoniji 2001. nisu dobili teritoriju iako je skoro 10 odsto stanovništva izbeglo. Deo Albanaca je otišao iz Skoplja, a dosta Makedonaca je napustilo Tetovo i Gostivar na zapadu zemlje.

U to vreme mnogi u Makedoniji ćak su tražili etničku podelu po ugledu na BiH. Međutim, SAD u saradnji sa Francuskom posredovale su u postizanju Ohridskog sporazuma koji se nije oslanjao na teritorijalni princip.

Umesto toga, Albancima su osigurana veća prava, kako u federalnim institucijama tako i na lokalnom nivou decentralizacijom zemlje. Dakle, Makedonija ima centralne institucije i lokalnu samoupravu i to je sve.

Nema kantona i entiteta. Dakle, Albanci nemaju posebnu teritoriju sa koje mogu da deluje kao jedinstvena politička snaga što doprinosi stabilnosti Makedonije uprkos mnoštvo izazova sa kojima se sada suočava.

RSE: Ko je odgovoran za ovakav aranžman u Dejtonu?

Džozef: Ričard Holbruk je veoma zaslužan za postizanje mirovnog sporazuma ali je napravio i neke greške. On je kasnije uvideo da je to manjkav sporazum. Međutim, Holbruk se tada u Dejtonu rukovodio pre svega imperativom da se okonča rat a ne stvaranjem stabilne osnove za funkcionalnu vladu. On je isticao da iako su pregovori bili veoma teški, primena sporazuma će biti još teža.

To nam pokazuje da neće biti suštinskog napretka bez promene u odnosima, tačnije nadležnostima centralnih vlasti i entiteta. Sve ostalo se pokazalo uzaludnim u podsticanju reformi - počev od očekivanja da će to omogućiti pojava novih lica na poltičkoj sceni, zatim da će mlade generacije promeniti ambijent, pa do ekonomske saradnje između entiteta.

Dakle, jedino promena odnosa u strukturi odnosima moći između Vlade u Sarajevu i entiteta Republika Srpska – koji je u opozicji prema centralnim institucijama - pruža BiH šansu da postane funkcionalna država. To je moguće i bilo je skoro dovedeno do kraja sa “aprilskim paketom” 2006.

Napadi 11. septembra nisu uticali na politiku Zapada prema BiH

RSE: Međutim, ključno je pitanje kako ubediti vlasti u Republici Srpskoj, pre svega Milorada Dodika, da prihvate takve promene jer im Dejtonski sporazum omogućava veto, u ovom slučaju da blokiraju reforme koje bi smanjile nadležnosti ovog entiteta. Kada govorite o ustavnim promenama 2006, zapravo je Haris Silajdžić bio taj koji je sprečio njihovo usvajanje a ne srpski predstavnici.

Džozef: Upravo ste potvrdili moju tezu da promene ustavnog uređenja BiH nisu nemoguće. Te, 2006. godine, pokazalo se da su srpski predstavnici, doduše u drugačijem kontekstu, spremni da podrže suštinske reforme Dejtonskog sporazuma a što bi omogućilo da BiH postane funkcionalnija, omogućavajući razvoj koji bi je približio EU.

Da ponovim, pokazalo je da je moguće ispraviti greške iz Dejtona uz odgovarajuću inicijativu i pritisak. Tačno je da je Haris Silajdžić najodgovorniji za neusvajanje “aprilskog paketa” 2006. jer se poneo neodgovorno.

RSE: Međutim, u to vreme Milorad Dodik nije bio tako radikalan i nepopustljiv kao sada. U međuvremenu – 2008. godine – Kosovo je proglasio nezavisnost što Dodik stalno pominje kao izgovor za potezanje pitanja statusa Republike Srpske, uključujući čak i referendum o nezavisnosti.
Stiče se utisak da srpska elita u Beogradu, koja uviđa i prećutno prihvata da je Kosovo izgubljeno za Srbiju, pokušava da to kompenzuje sa Republikom Srpskom, nekom vrstom njene „puzajuće“ secesije, odnosno pripajanja Srbiji u daljoj budućnosti. Na Republiku Srpsku se u srpskom nacionnalnom korpusu gleda kao na jedini dobitak u ratovima 1990-ih, dok je na svim ostalim frontovima od Kosova do Hrvatske doživeo poraze. Stoga, uprkos deklaratinvim izjavama zvaničnog Beograda o podršci teritorijalnom integritetu BiH, verovatno bi pokušao u nekom povoljnom trenutku da odvoji Republiku Srpsku.

Džozef: Moguće je da je emotivno za mnoge Srbe Republika Srpska jedina kompenzacija i opravdanje za sve izgubljene ratove 1990-ih i raspad Jugoslavije. Međutim, to svakako nije politika Vlade u Beogradu, dok je na njenom čelu gospodin Vučić a što je i stav većine političkih partija – doduše ne svih. Dakle, one podržavaju ulazak Srbije u EU.

Stoga svaki drugi stav osim podrške teritorijalnom integritetu i suverenitetu BiH, a ne Republike Srpske, ozbiljno bi ugrozio put Srbije ka EU.

Drugo, poznato je da premijer Srbije Vučić nije u dobrim odnosima sa predsednikom Republike Srpske Miloradom Dodikom.

Treće, Dodikova pozicija je oslabljena. On nije više tako dominantna figura u Republici Srpskoj kao ranije. Zbog toga verovatno i insistira na održavanju kontroverznog, provokativnog i opasnog referenduma.

Suočava se sa snažnom opozicijom, ekonomska situacija u srpskom entitetu je teška. Istovremeno, sve učestalije se pokreće pitanje korupcije vlasti. Zbog toga je nacionalistička politika i potenciranje na referendum pokušaj Dodika da skrene pažnju sa ovih gorućih pitanja.

Dakle, ne treba dugoročno strahovati od Dodikove političke dominacije u Republici Srpskoj, jer znamo da postoje i drugi odgovorni srpski političari koji ne žele njenu konfrontaciju sa međunarodnom zajednicom.

RSE: Situaciju u BiH komplikuju i zahtevi bosanskih Hrvata za formiranjem trećeg entiteta.

Džozef: Ideja o trećem entietu za Hrvate više služi za odvlačenje pažnje. To nije ključni problem.Srpsko pitanje je oduvek bilo ključno pitanje u BiH i odnosi Srba i Bošnjaka određuju kretanja u u zemlji. Hrvati su samo sledili te procese.

Tako je bilo i za vreme rata 1990-ih. Ukoliko Srbi i Bošnjaci postignu sporazum o odnosima Republike Srpske i centralnih institucija u Sarajevu, onda se pitanje položaja Hrvata, odnosno trećeg entiteta, više uopšte neće postavljati.

Dakle, rasprava o statusu Hrvata je pokrenuta zbog nefunkcionalnosti BiH, a glavni uzrok za takvo stanje su odnosi Republike Srpske prema državnim institucijama u Sarajevu.

RSE: Ima mišljenja da je BiH na neki način „talac“ terorističkih napada 11. septembra 2001. na Njujork i Vašington kao i kasnijeg jačanja vehabističkog pokreta u njoj a sada i odlaska nekoliko stotina ekstremista da se bore na strani „Islamske države“. Zbog toga, navodno, Zapad „gleda kroz prste“ Dodiku i ne insistira tako odlučno kao ranije na reformama kada su čak smenjivani pojedini srpski funkcioneri koji su se tome protivili.

Džozef: Mislim da ne postoji nijedan dokaz da su se teroristički napadi 11. septembra 2001. na SAD odrazili na zapadnu politiku prema BiH.

Zapravo, angažman međunarodne zajednice u BiH je dostigao vrhunac 2005., kada se završavao mandat Pedija Ešdauna kao visokog međunarodnog predstavnika, koji je delovao odlučno i tada je ostvaren veliki napredak. Dakle, to se sve dešavalo četiri godine nakon pomenutih terorističkih napada i ne vidim direktnu vezu između njih i politike Zapada prema BiH.

Zapravo, Bušova administracija je želela da smanji svoju ulogu u BiH iz strateških razloga mnogo pre događaja od 11. septembra. Još od raspada Jugoslavije 1991., Balkan nije bio visoko na listi američkih prioriteta.

Čuvena je izjava Džejsma Bejkera iz te godine da „mi nemamo šta tu da tražimo“ (We don't have a dog in this fight). Kasnije, tokom rata Balkan je dobio na važnosti u Vašingtonu ali i dalje nije bio strateško pitanje.

SAD su se uvek angažovale u ovoj regiji nevoljno. To ne znači da su se potpuno povukle, ali je njihov interes indirektan.

Dakle, Vašington je involviran u BiH, na Kosovu, u Makedoniji, Crnoj Gori i drugim okolnim zemljama, ali ne tako intenzivno kao u vreme Dejtonskog sporazuma i NATO kampanje na Kosovu 1999.Balkan je sada svakako sada od manjeg značaja za američku politiku nego druge regije kao što su Bliski istok i Ukrajina.