Foto: Serbia and Kosovo Intercultural Icebreakers

Projekt Serbia and Kosovo: Intercultural Icebreakers razvijen je i provodi se u sklopu aktivnosti Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, a posredstvom umjetnosti i kulture potiče mlade iz Srbije i Kosova u zajedničke aktivnosti koje uključuju produkciju radova. Temeljni cilj programa je doprinijeti obnovi nekadašnjih veza i stvarati nove među mladima, ali i akademskim i umjetničkim krugovima, medijima i organizacijama civilnog društva iz Beograda i Prištine i drugih gradova, kao doprinos otvaranju dijaloga i normalizaciji između dviju zemalja. O programu za H-Alter govori njegova voditeljica, Jelena Džombić iz Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji.

Program ste pokrenuli 2014. godine i od tada je kroz njega prošlo nekoliko generacija polaznika i polaznica. Koliko je osoba do danas prošlo kroz program, koji su njihovi motivi da se prijavljuju i kako ih uopće birate?

Do sada smo izgradili grupu od preko 150 alumnista i alumnistkinja našeg programa. Pre četiri godine, kada smo otvorili poziv za prvi seminar doživeli smo veliko iznenađenje jer nismo imali dovoljno prijava ni iz Srbije ni s Kosova. Konkurs za prijave smo produžili dva puta da bismo mogli da oformimo grupu. Pre 4 godine, nije postojala prevelika želja za dijalogom među mladima dva društva, bilo im je strano da se prijave na bilo šta što ima veze sa srpsko-albanskim odnosima. Uz to, na ruku nam nije išla ni medijska kampanja u obe zemlje koja obeshrabruje ljude da postanu deo ovakvih inicijativa. Međutim, s vremenom smo, i uz velike napore, inicirali mnogo različitih umetničkih i kulturnih aktivnosti, do sada organizovali sedam seminara i umetničkih kolonija. Mreže mladih koje su tokom ovih procesa nastale bile su naše glavno PR sredstvo, pa se o programu danas mnogo više zna nego kada smo počinjali. Sada se u svakom novom ciklusu programa prijavi u proseku preko 150 ljudi, što mislim da je veliki uspeh. Pri odabiru novih učesnika, najvažnije nam da su otvoreni za nova znanja, koja znaju biti i neprijatna, a tiču se naše prošlosti, koji su spremni da ruše stereotipe i o sebi i o drugima posle učešća u programu, i koji su motivisani da napreduju kroz zajednički kreativni rad.

Jedan od temeljnih razloga pokretanja programa je razvijanje dijaloga i obnavljanje starih, ali i stvaranje novih veza, osobito među mladima, u dvije zemlje nakon međusobnog rata. U čemu vidite najveće uspjehe programa?

Za mene lično, najveći uspeh je bio nedavni neočekivani poziv koji sam dobila od bivših učesnika programa iz Prištine kada su mi se javili iz autobusa dok su išli ka Beogradu i rekli da dolaze na vikend da se druže s prijateljima koje su stekli u Beogradu i da razmatraju nove zajedničke planove i projekte. Za mene lično, najveći uspeh je bio nedavni neočekivani poziv koji sam dobila od bivših učesnika programa iz Prištine kada su mi se javili iz autobusa dok su išli ka Beogradu i rekli da dolaze na vikend da se druže s prijateljima koje su stekli u Beogradu i da razmatraju nove zajedničke planove i projekte.

Većini polaznika koji su u pravilu mladi, program je i prvi put da posjećuju Beograd ili Prištinu. Kakve su njihove reakcije?

Study tour je koncipiran tako da traje dovoljno dugo da učesnici imaju vremena da prođu kroz različite faze upoznavanja Drugog. S obzirom na to da se study tour do sada odvijao u Beogradu, Novom Sadu, Prištini i Prizrenu, učesnici i iz Srbije i s Kosova imali su priliku da u isto vreme budu i gosti i domaćini. Ono što je zajedničko i jednima i drugima prilikom prvih poseta je osećanje straha. To mi uvek teško pada, jer radim s mladima iz celog regiona već 10 godina, ali svi oni, odakle god da dolaze, sa sobom nose različita negativna predubeđenja, koja su najčešće označena i strahom. Moja je ideja da se oni tokom ovih susreta oslobode tog straha, upoznaju, započnu nova prijateljstva i saradnje. Oni su budućnost ovog regiona, i što ih pre spojimo, pre ćemo videti rezultate njihovog rada. Metodologija koju koristimo tokom programa je posebno prilagođena susretima mladih iz postkonfliktnih društava, pa se i na taj način trudimo da ih brzo oslobodimo strahova i otvorimo za kreativni izraz.

Koji su još problemi na koje ste nailazili?

Već sam pomenula problem motivacije mladih umetnika da se prijave da učestvuju na seminarima s kolegama iz Srbije i Kosova, to je svakako i dalje jedan od izazova, usprkos popularnosti programa. Iako su ovi mladi ljudi najbliži susedi i kulturološki veoma slični, zbog ratne prošlosti i nepostojanja bilo kakvog dijaloga i razmene, a i aktivnosti koje sprovode državne institucije, mediji i tako dalje, mladi oba društva ne vide jedni druge kao moguće i poželjne saradnike. Više se okreću evropskim zemljama i teže saradnji s mladima odande, što je također u redu, ali ovim se preskače veoma potentna mogućnost zajedničkog rada među ljudima koji dele mnogo toga zajedničkog. To se tokom ovih godina koliko program traje i pokazalo – poverenje i prijateljstvo koje posle kratkog vremena steknu primerice mladi Srbin i kosovski Albanac dugotrajnije je i za njih čak možda inspirativnije, nego da to isto prijateljstvo i saradnju započnu s nekim iz primerice Švedske ili s Islanda.

Imajući u vidu da tokom cele godine organizujemo mnogo javnih događaja gde promovišemo njihov zajednički rad i time ih afirmišemo u srpskoj i kosovskoj javnosti, uvek je veliki izazov pronaći prostore u kojima bi se kulturni događaji dešavali. Brojne galerije i centri ne žele da nas ugoste jer će im na ulaznim vratima najverovatnije stajati i desetak uniformisanih policajaca i u kojoj će ulica biti zatvorena radi "zaštite od mogućih napada pripadnika ekstremno desničarskih organizacija" kako nam svaki put u policiji kažu. Ne tvrdim da ova pretnja nije realna, ali jedan od izazova je i to što organi reda i mira često preteraju u bezbednosnim procenama, čime otežavaju naše kretanje, rad i posećenost našim događajima. S tim u vezi je i izazov kako motivisati građane u mestima u kojima organizujemo aktivnosti da naše događaje posete. Poseban izazov je "borba za medijski prostor", koju neumorno vodimo, jer naši mediji često ni ne žele da posete ovakve događaje, usprkos njihovom značaju po javni interes, i na taj način podrže stvaranje i održavanje dijaloga i procesa pomirenja između Srbije i Kosova.

Kakav tip institucija i organizacija posjećujete?

Pored predavanja, radionica i zajedničkog kreativnog rada, važan deo programa jesu i svakodnevne posete različitim kulturnim i umetničkim institucijama, muzejima, galerijama, bioskopima, pozorištima, ali i umetničkim fakultetima. Prilikom svake posete predstavnici tih centara upoznaju učesnike s radom svoje institucije. Među najvažnije posete spadaju naši obilasci fakulteta u Beogradu i Prištini, gde dekani i profesori zajedno sa svojim studentima učesnicima našeg programa predstavljaju rad svojih institucija, razgovaraju o mogućoj saradnji, i gde učesnici programa dobijaju novu inspiraciju za sopstveni rad, ali i važne kontakte za sticanje novog obrazovanja u budućnosti. Moja je lična želja da vidim bar jednog Albanca s Kosova da studira recimo na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, ili da vidim da je zbog našeg programa jedan mladi građanin Srbije odlučio da recimo upiše umetničke master studije u Prištini.

Niste umjetnička organizacija, no osobito ste fokusirani na umjetnost kao sredstvo komunikacije. Možete li izdvojiti neke od radova koji su nastali kroz program?

Dok kulturne i umetničke institucije ne počnu same da iniciraju ovakve razgovore, na nama iz civilnog sektora je da probijamo taj teški led. Učesnici su do sada realizovali mnogo različitih performansa i u Beogradu i u Prištini, predstavili brojne multimedijalne instalacije i druge radove na zajedničkim izložbama, a jedan od poslednjih rezultata njihovog rada je i kratki animirani film Q&A koji je na našu veliku radost ove godine uvršćen u zvanični takmičarski program Martovskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu.

Na koji način programi poput vašega, u svom mjerilu, doprinose razvoju tranzicijske pravde?

Mladi koji prolaze kroz naš program su rođeni ili tokom ili po završetku rata na Kosovu. Nažalost, velika većina njih, pogotovu mladih iz Srbije, ne zna gotovo ništa o ratovima devedesetih. Žrtve su narativa u kojima su odrastali i u kojima i dalje žive u etnocentričnim društvima kakva su i Srbija i Kosovo. Uspostavljanje ovakvog interkulturalnog dijaloga u postkonfliktnim društvima je jedan od načina da se počne razgovor s mladima na temu suočavanja s ratnom prošlošću. I to jeste jedan od važnih i osnovnih ciljeva našeg programa. Mi želimo da gledamo u svetliju budućnost, ali smo svesni da bez, često mučnog, pogleda u tamnu prošlost i distanciranja od nje, ni naša budućnost neće biti drugačija. Zato mislim da su ovakvi programi veoma važni, i uvek podržavam sve kolege koji su i pre i posle nas vodili slične inicijative.

Koji su vam planovi?

Veoma smo fokusirani na održivost jer je ona jedna od najvažnijih aspekata celog ovog procesa. Mislim da je neophodno da svakom našom aktivnošću obuhvatimo bar tridesetak mladih iz svake generacije kako bismo mogli da nastavimo da gradimo ozbiljnu mrežu alumnista, koji zahvaljujući prirodi svoje profesije imaju moć da multiplikuju svoja znanja i utiske i na taj način dugoročno doprinesu razvitku dijaloga naša dva društva. Kratkoročno gledano, planiramo da izložbu zajedničkih radova pod nazivom 10 do 12, mi imamo vremena! koju smo pre par nedelja otvorili u Beogradu, izložimo i u Prištini tokom proleća, a na jesen nas već čeka organizacija novog seminara u okviru programa i doček osme generacije ledolomaca iz Srbije i s Kosova.