 |
Hvala
na pozivu da prisustvujem svečanom delu vaše Skupštine.
Pretpostavljam da je ideja o pozivu proistekla iz naše prethodne
saradnje. U proteklim godinama više puta sam bila na vašoj tribini.
Razgovarali smo o tome kako izaći iz ćorsokaka u kome smo već četvrt
veka. Za mene su ti razgovori, kao i razgovori u drugim opštinama u
Srbiji, bili važan uvid u naše mogućnosti, u materijalne i ljudske
resurse kojima Srbija, nakon svega, raspolaže.
Šta se promenilo i šta utiče da se mi menjamo?
Svet je u krizi, u dramatičnim promenama, ali je
daleko od toga da propadne. Već dvesta godina to prorokuju Evropi a
ona je odolevala iskušenjima jer je bila koncentrisana da nađe
rešenja. U svakom slučaju, svet takav kakav danas jeste nije leđima
okrenut prema Srbiji, nije u zaveri protiv nje. |
Region se takođe promenio. Slovenija je u Evropskoj uniji, Hrvatska
na njenom pragu, Crna Gora demonstrira svoje ubrzano sazrevanje i
kao država i kao društvo i započinje pregovore za pristupanje
Evropskoj uniji. Integracije su duh vremena. Puno je izazova,
teškoća, otpora i ne bi bilo prirodno da je drugačije. Promenio se
jezik: niko više svoja prava ne može propovedati šireći
neprijateljstvo prema drugima. Važan iskorak su učinili Albanci, i
to je znak sazrevanja: opasno je potceniti ga. Svi u regionu
stavljeni su u isti okvir: tržišno privređivanje, vladavina zakona,
manjinska prava. Svi, dakle, imaju istu perspektivu. To je bitno
uticalo na sredstva. Dijalog je ključni instrument u odnosima između
suseda, kojima su mir i Aktivnosti neophodni u procesu reformi.
Nasilje i rat nisu prevladani, ali njihovo izvorište je više
mentalno nego vojno-politički realno. Može se još uvek hazardirati,
ali to samo povećava cenu: veće zaostajanje i siromaštvo, kulturni i
moralni pad, gubljenje perspektive.
U tom kontekstu, Kosovo je samo metafora. Ogoljeno
je suštinsko pitanje: da li Srbija hoće u Evropsku uniju, da li hoće
vlastitu evropeizaciju? Na to pitanje ne postoji, kao što nikad nije
ni postojao, jedan odgovor. Nijedna od tri tendencije koje postoje u
srpskom društvu kada je reč o Evropi, nije nova: one su konstante.
Postoji izrazito neprijateljski odnos prema
zapadnoevropskoj civilizaciji, koji je jedna varijanta rasizma. On
sugerira odbranu onih vrednosti koje su, oduvek, Istok
suprotstavljale Zapadu: Bog, narod i Rusija - govorio je Nikola
Pašić.
Druga tendencija je izrazito proevropska. Ona
računa sa teškoćama, sa dubinskim otporima načelu privatne svojine,
ličnih sloboda i odgovornosti, stvaranju moderne države. Kao i u
svim seljačkim društvima, društvima bez socijalne razuđenosti i
političke pluralnosti, ona u Srbiji ima slabu tradiciju, ali je ima.
U Zoranu Đinđiću ona je imala važnog zastupnika. Ali i njemu i
njegovoj vladi, kako je govorio, išlo je u prilog vreme čiji su duh
integracije. Taj istorijski trenutak on nije hteo da propusti: zato
je i optuživan da ide prebrzo.
Najzad, postoji tendencija simuliranja Evrope. Ona
se ogleda u prihvatanju evropskih formi a odbijanju suštine
zapadnoevropske civilizacije iz koje su proizašle i te forme. Otuda:
dobri zakoni a rđava praksa, večiti raskorak između reči i dela.
Ali, i sve veća neuverljivost i kod vlastitih građana i kod
evropskih partnera.
Svaka od ovih tendencija, preko snaga okupljenih
oko nje, proverava se na pitanju prioriteta koje uspostavlja u
unutrašnjoj i spoljnoj politici. I dok prva - otvoreno i treća -
prikriveno težište stavljaju na rešenje srpskog nacionalnog pitanja
kao državnog pitanja, druga tendencija, naročito posle izgubljenih
ratova devedesetih godina prošlog veka, teži modernizaciji Srbije.
Sa perspektivom evro-atlantskih integracija, ona odbija preuzimanje
odgovornosti za dalje gubljenje vremena.
Može se, naravno, parazitirati na zaostalosti i
siromaštvu, na depresiji naroda. Ali, temeljno pitanje je pitanje
odgovornosti za posledice. Potreban je, dakako, program da se
otklone prepreke do novog "sudnjeg" dana. One su samo prividno
koncentrisane na administrtivnim prelazima. Suštinski, sa mogućnošću
da se sukobi zaoštre i preliju u Srbiju, one su, danas, središna
tačka zamišljene srpske države prema realnoj državi Srbiji, koja
vapi da se koncentriše na sebe, na sopstveni razvoj, na
revitalizaciju društva. Da ne zamru mali, ali još uvek postojeći,
materijalni i ljudski potencijali. To nije samo pitanje trenutno
vladajuće političke elite već je, i to pre svega, pitanje
intelektualne elite. Stvari ne idu, Srbija ne samo da stoji u mestu,
nego regresira, ne zato što je izostala lustracija, a pogotovo
krivična odgovornost, već zato što je izostala samorefleksija: zašto
je Srbija postala slučaj sui generis? Praktična rešenja ostaće bez
efekta ako se društvo ne zabravi ovim temeljnim pitanjem. |
