Znam da je stvarna prošlost pluralnija od svake svoje
rekonstrukcije. Naučnici koji se bave fiziologijom ljudskog mozga
smatraju da ljudski mozak nije u stanju da rekonstruiše sve baš
onako kako je bilo. Osim toga, istorija kao ni priroda, kako kaže
jedan veliki ruski mislilac, nikad sve ne stavlja na jednu kartu.
Istorijska nauka proučava pojedinosti ali ih ne apsolutizuje već ih
povezuje i posmatra u procesu, u tendencijama razvoja naroda.
Mnogo događaja je proglašavano istorijskim i mnogo
dana sudnjim. A takvi su stvarno samo oni događaji i dani koji ne
samo obeležavaju život savremenika već i sudbinu potonjih
generacija. U stvari, to su događaji i dani kristalizacije dugih,
često nevidljivih, procesa, u kojima su podjednako sadržani činioci
i razvoja i stagnacije. U zavisnosti od toga šta preovlada, energija
se koncentriše i uvećava ili zamire u tupoj ravnodušnosti i opštoj
nemoći.
Refleksije o ovom u svakom slučaju prekretničkom
vremenu su u savremenom srpskom društvu, uz svu njegovu
višepartijnost, po svom sadržaju, mentalno unisone. A po formi,
pretežno administrativne i tehničke. To je jezik koji ne pokreće ni
glave ni duše ljudi, njegovi simboli su na ljude nalepljeni i oni ih
povremeno sa sebe stresu. Kriza poverenja, ispražnjenost naših
institucija, odsustvo strpljenja za njihov razvoj kao i za razvoj
ljudi, jalovi sukobi, odsustvo autoriteta, izvestan prezir prema
narodu kao nedostojnom naših "spasilačkih" namera, i neka arbitrarna
ljutnja - sve je to posledica nedefinisanosti bitnog u vremenu. Ali
i generator udaljavanja od bitnog.
Ako je za Srbiju danas bitno pitanje njen odnos
prema Evropskoj uniji, prvo što treba uzeti u obzir je da to za
Srbiju i nije novo pitanje. Srpski državnik i političar Nikola Pašić
precizno je ustanovio početak istorije tog pitanja. Posle sticanja
državne nezavisnosti 1878. godine, rekao je Pašić, srpska
inteligencija se podelila u dve struje, dok je narod ostao
ravnodušan. Jedna struja je stavila težište na dovršenje oslobođenja
i ujedinjenja srpskog naroda. Tom cilju trebalo je žrtvovati
unutrašnji razvoj novovekovne srpske države: "ujedinjenje ili smrt".
Druga struja srpske inteligencije težište je stavila na razvoj
realne srpske države po uzoru na zapadnoevropske države i kulturno
jedinstvo srpskog naroda. Taj redosled prioriteta, kao i odnos snaga
u korist prve struje, ostao je konstanta u narednim decenijama, da
bi rešenje srpskog nacionalnog pitanja kao državnog pitanja,
osamdesetih godina prošlog veka, postalo državni program na kome je
ostvaren najširi konsenzus u srpskom nacionalnom korpusu ali pre
svega u srpskom društvu.
Ništa se nije dogodilo što nije bilo najavljeno i
ništa najavljeno nije bilo bez korena: vraćamo se u 19. vek da
stvorimo nacionalnu državu u kojoj će najzad, posle izneverenih nada
u federalizovanoj Jugoslaviji, živeti samo srpski narod; ratovaćemo
sa Hrvatima, Muslimanima i Albancima. I ništa se ne događa posle
poraza u svim ovim ratovima što takođe nije najavljeno: nastavićemo
politiku rešavanja srpskog pitanja kao državnog pitanja drugim
sredstvima; da bismo opstali, sredstva nećemo birati. Ali, svet se
promenio i ta je politika došla u sukob sa promenjenim svetom. Taj
sukob još traje. Rđavi su izgledi da se iz tog sukoba izađe sve dok
ne postane brutalno jasno o čemu Srbija treba stvarno da odluči.
Između čega ona bira?
Evropa je civilizacija čijem duhu dugujemo
pojmove, norme i institucije modernog društva. Kada su odbijane
materijalne tekovine evropske civilizacije: železnica, novčana
privreda, stajaća vojska, institucije za lečenje i školovanje - u
devetnaestovekovnoj Srbiji, kao, uostalom, i promene u svakom
zaostalom i zatvorenom društvu, naučnik i državnik, Stojan Novaković
u Narodnoj skupštini je poslanicima postavio pitanje: hoćemo li da
kažemo da srpski narod nije sposoban za razvitak? To racionalno
posmatranje vlastite zemlje, siromašne i zaostale, u složenom svetu,
nije bez tradicije u Srbiji. Ta je tradicija opstruirana, ali nikad
nije prekinuta. Pa i vi ovde i svuda u Srbiji to dokazujete. Na nju
se mi oslanjamo i nema paradoksa što se ona želi prekinuti baš sada
kada joj istorijske okolnosti više nego ikad idu u prilog. Zoran
Đinđić je to razumeo. Na našoj strani, govorio je posle poraza
Srbije u ratovima i sloma srpskog društva, samo je istorija:
integracije su duh vremena.
Kosovski mit je deo istorijske svesti, koji se ne
može opredmetiti u komadu teritorije. A ni prava Srba na Kosovu nisu
bez garancija, od kojih je najjača ta da su ona postala
egzistencijalni interes kosovskih Albanaca i države Kosovo.
Nije pred Srbijom ni izbor između Evrope i Rusije.
Naša su znanja i o prošlosti i o savremenosti Rusije folklorna.
Rusija je velika zemlja, sa ogromnim materijalnim i ljudskim
resursima, sa imperijalnim ambicijama koje nisu uslovljene poretkom.
Srpska politika je od Rusije tradicionalno očekivala više nego što
je bilo u njenom interesu i bila je spremna da joj dobrovoljno stavi
na raspolaganje vlastite interese.
Ne odlučuje Srbija ni o Kosovu ni o Evropskoj
uniji već o Evropi u njoj samoj, to jest o prioritetima vlastite
politike: zaokruženje etničke države srpskog naroda ili razvoj
Srbije kao moderne države. Evropska nacija nije cilj zadat ljudskom
rodu ali je važan instrument do koga su u dugom i teškom procesu
vlastitog pomirenja došli evropski narodi. Ona je i mirovni projekt
koji je, više nego ikad u istoriji, narodima sa malim sopstvenim
potencijalom omogućio učešće u procesima koji objektivno utiču na
njihovu sudbinu.
Veliki je rizik ne učestvovati u promenama: to
vodi u inkompatibilnost ne samo sa razvijenim zemljama nego i sa
zemljama u susedstvu. Pokojni akademik Dragoslav Srejović, arheolog
koji je otkrio Lepenski vir, pisao je osamdesetih godina prošloga
veka, imajući u vidu srpski narod na važnoj prekretnici na kojoj se
on tada još jednom našao, da su prvi znaci propadanja jednog naroda
kao istorijskog, gubljenje sposobnosti za komunikaciju sa drugima.
Zatvaranje vodi u samodestrukciju i degeneraciju: unutrašnji i
spoljni neprijatelj postaje glavni činilac socijalnog i političkog
struktuiranja.
Naravno, nije lako ni načeti a pogotovo dovesti u
pitanje dogmatsku unisonost. Ali, srpsko društvo je pluralnije nego
što izgleda pod terorom ideje nacionalnog jedinstva ovapločenog u
etničkoj državi. U svakom slučaju, barem toliko da možemo otvoreno
da kažemo da ne pristajemo da delimo odgovornost ne samo za
neprijateljstvo prema Evropi, nego ni za ništa manje opasno
simuliranje Evrope koje nju zapravo kompromituje. Mi prihvatamo i
vrednosti i uslove Evrope jer su nedeljivi. Dužni smo da to učinimo
jasnim jer, još uvek, imamo nadu da je Srbija sposobna za razvitak.
U modernoj istoriji Srbije u svakoj generaciji su postojali ljudi sa
takvom nadom: nisu se predavali. |
