"Osveta Kosova" - Cilj ili sredstvo srpske nacionalne Politike
Olga Popović-Obradović
Ja ću govoriti o Kosovu ne kao o cilju nego kao o
sredstvu srpske naiconalne i državne politike. Kosovo u funkciji znatno
većih i ozbiljnijih teritorijalnih aspiracija predstavlja konstantu
nacionalne politike moderne srpske države. Suština moderne srpske
državne ideje, od samog početka stvaranja nacionalne države bila je i
ostala državno ujedinjenje svih zemalja koje se, bilo po etničkom ili
istorijskom pravu, smatraju srpskim. Ta državna ideja tokom istorije je
nazivana "osveta Kosova" ili, danas češće, povratak Kosova. Politika
"osvete Kosova" i istoriji je po pravilu podrazumevala rat za
teritorije, ne nužno teritoriju Kosova, odnosno svakako ne samo Kosova.
Posebno u XX veku, nakon 1903, kada je dolaskom Karađorđevića na srpski
presto započela realizacija projekta Velike Sribje, Kosovo postaje
simbol i najjači mobilizirajući faktor teritorijalne ekspanzije,
istorijski prostor sa kojim počinje, ali ne i završava širenje srpske
države. Kako je to pop Milan Đurić, čuveni radikal, gromoglasno
saopštavao u srpskom parlamentu pre prvog svetskog rata. Zadatak je
učitelja u Srbiji uvek bio "da vaspitava decu, da znaju zavetnu misao,
kosovske junake... da vaspitavaju podmladak kako će kao budući građani
pokajati Kosovo i stvoriti Veliku Srbiju". Vekovima je srpski narod
robovao i borio se ... samo da osveti Kosovo, i da raskomadano Srpstvo
oslobodi ... taj amanet kosovski u početku prošlog veka podiga je naše
pretke .. Mi ne smemo stajati skrštenih ruku, kad nam se čupa iz nedara
srce srpskoga naroda .. Bosne, stare srpske kraljvine i Hecegovine -
vojvodine Sv. Save..."
Tako je, posle nekoliko ratova, nadahnjujući se
kosovskim mitom i krilaticom "osveta Kosova", Srbija stigla do
jugoslovenske države 1918. godine. U njoj je ova krilatica privremeno
izgubila svoju funkciju, ali nije zaboravljena. Ona je samo potisnuta u
istorijsko pamćenje da bi oživljava uvek u trenucima krize jugoslovneske
države. Na kraju XX veka, kada je Srbija ponovo postavila na dnevni red
redefinisinje srpskog nacionalnog interesa, "osveta Kosova" je ponovo
postala nacionalno politička formula za legitimaciju projekta
teritorijalne ekspanzije - kao i ranije, nezavisno od toga da li su se
teritorijalne aspiracije temeljile na etničkom ili na istorijskom pravu,
i bez obzira na to da li su one bile usmerene ka jugu ili ka zapadu
Balkana.
Najnovije veliko rekomponovanje bivšeg jugoslovenskog
prostora započelo je nakon istorijske 8. sednice CKS, stavljanjem na
dnevni red kosovskog pitanja i neodstupnim zahtevom Srbije da se ono
reintegriše u ustavni sastav Srbije. Kako se pokazalo, ustavni položaj
Kosova bio je samo povod ali ne i osnovni cilj pokretanja ustavnog
pitanja u Jugoslaviji, a naročito ne krajnji cilj. Kada je jednom
pokrenula pitanje ustavne reforme i reintegracije pokrajina, Srbija je
za to dobila i političku podršku i pravnu saglasnost svih jugoslovenskih
republika. Tako je i došlo do promene republičkog ustava 89', koja je uz
fizičko nasilje nad Albancima, izvršena u uslovima vanrednog stanja koje
je uvela federalna vlast tadašnje Jugoslavije. Pokazalo se, međutim, da
je Srbija htela recentralizaciju ne samo u sopstvenim republičkim
granicama, nego u celoj Jugoslaviji i da 8. sednica nije bila nimalo
bezazlen događaj u istoriji Jugoslavije, da je bila daleko od prostog
unutarpartijskog obračuna. Ona je, naime, označila radikalan preokret u
jugoslovenskoj politici zvanične Srbije. Bilo je to odbacivanje politike
unutarjugoslovenskog sporazumevanja i usvajanje politike srpske
dominacije Jugoslavijom, makar i po cenu genocida. Tada je parola
"osveta Kosova" ponovo postala ratni poklič.
Ustav od 1974, koji je srpska elita 20 godina
predstavljala kao dželata Srbije u korist ostalih republika, posle
amandmana od 89-e koji su Srbiji obezbedili četiri glasa u federaciji
(Srbija je držala pod kontrolom ne samo pokrajine nego i Crnu Goru) -
taj ustav je odjednom postao saveznik Srbije u njenoj borbi za
dominaciju Jugoslavijom, jer je jedno vreme obezbeđivao prividnu
legalnost nasilju koje je Srbija vršila nad Hrvatskom, Slovenijom,
Bosnom i Makedonijom, pripremajući se za rat. Ideolozi centralizovane
Jugoslavije koji su tih godina postali sveprisutni u javnosti, tada su
objašnjavaili da konfederalna, odnosno sporazumna Jugoslavija
pretpostavlja rat za promenu granica od Mađarske do Jadranskog mora, rat
koji može koštati i više od milion žrtava. Ova jeziva pretnja srpskih
intelektualaca ubrzo se pretvorila u jugoslovensku realnost. "Osveta
Kosova" se završila se osvetom Jugoslaviji.
O ovoj ulozi Kosova u srpskom nacionalnom programu -
ulozi u kojoj je Kosovo sredstvo a ne cilj nacionalnog projekta - danas
je važno govoriti jer je ta njegova uloga u ovom trenutku ponovo
aktuelna, uprkos svim užasima koje je na celom bivšem jugoslovenskom
prostoru proizvela u neposrednoj prošlosti.
O čemu je reč? Početkom ove, 2003. godine, dve godine
nakon pada režima Slobodana Miloševića, Srbija je, naime, ponovo
otvorila pitanje državnih granica na Balkanu. Kao i uvek do sada u
svojoj dva veka dugoj istoriji, i ovoga puta je to učinila preko Kosova,
zapretivši da će Srbija zatražiti novi Dejton i sveukupno redefinisanje
granica na Balkanu ako Kosovo nastavi da insistira na nezavisnosti.
Potpredsednik vlade, Čović, pojasnio je stav vlade u odnosu na pitanje
statusa Kosova. "Ako su oni (tj Albanci) za nezavisnost, mi (tj. Srbi)
smo za podelu Kosmeta", rekao je on pre nepunih godinu dana,
ponavljajući po ko zna koji put staru ideju o podeli Kosova koju su
srpski nacionalisti iz kruga Dobrice Ćosića usvojili još u drugoj
polovini 60-ih godina prošlog veka. Srbija je, dakle, na zahtev za
nezavisnošću Kosova odgovorila listom sopstvenih teritorijalnih
aspiracija, na kojoj je najznačajnjije mesto uvek imala i danas ima -
Bosna i Herceigovina. U ovom trenutku pitanje statusa Kosova i dalje je
otvoreno, a Srbija ne odaje utisak da je svoju poziciju promenila. Po
sredi je pokušaj trgovine teritorijama: Kosovo, odnosno njegov deo, za
Republiku Srpsku. Ali, ova politika teritorijalnih kompenzacija, pored
podele Bosne i Kosova, dovodi u pitanje granice u celom regionu. Srpski
nacionalisti i kreatori nacionalnog projekta sada već teško mogu sakriti
da su uvek imali u vidu i istorijsku tendenciju Srbije da svojim
državnim prostorom smatra i Makedoniju, makar jedan njen deo. Ako se
tome doda i Crna Gora, kao "druga srpska država", kao "srpska Sparta" -
onda je jasno da Srbija ne smatra pitanje granica na Balkanu okončanim i
da računa na novi krug iscrtavanja etničkih granica. Nema sumnje da i
danjašnja srpska državna strategija, kao i ona od pre 5. oktobra, počiva
na načelnom nepriznavanju takozvanih avnojevskih granica, odnosno
granica iz Ustava od 1974. godine. Jedino tako je moguće doći na ideju
da se Republika Srpska izjednači sa Kosovom.
Da politička elita Srbije, bar svojim većim delom,
nije mnogo naučila iz neposredne prošlosti, pokazuje i odnos koji ona
ima prema pitanju ustava. Na ovom pitanju, koje postaje sve aktuelnije,
svakako će doći do izoštravanja različitih pozicija, što, ukoliko ne
bude mudrosti i iznad svega tolerancije, može dovesti do ozbiljnih
unutrašnjih napetosti pa i sukoba koji, imajući u vidu složeni sastav
Srbije (na primer Vojvodina), može postati i internacionalizovan. Uprkos
tome, model prema kome se u ustavnom pitanju Srbija ponašala prilikom
raspada Jugoslavije vidljiv je i u SRJ, danas Srbiji i Crnoj Gori, a
preti da postane dominantan i unutar same Srbije: srpska politička elita
ne prestaje da insistira na recentralizaciji, dramatično zaostaje za
realnim procesima, za istorijom. Tako je Milošević izmenom Ustava SRJ u
leto 2000 pokušao da recentrralizuje zajednicu Srije i Crne i Gore, što
je odvelo daljoj dezintegraciji. Tadašnja opozicija, a potonja nova
vlast, prigrlila je i ovaj Miloševićev ustav, iako je bio duboko
nelegitiman, zbog čega je region dobio jos jednu bivšu državu. Sličan
model ponašanja možemo pratiti i unutar same Srbije: projekti
regionalizacije koji zanemaruju realnost i pokušavaju da je ustavom
promene, da iznova recentralizuju državu, posebno da ukinu autonomiju
Vojodine. Sve to, pokrivajući navodno modernim regionalistickim
rešenjima. Ponovo se aktuelizuje liberalni nacionalizam, slično kao
nekada formulom "jedan čovek jedan glas"; kao što se u vreme raspada
SFRJ predlagala "moderna federacija", sad se predlaže "moderna"
regionalizacija. Vrhunac paradoksa su projekti koji u sklopu
regionalizacije predviđaju sasvim neprirodnu, neobjašnjivu podelu Srbije
na autonomne regije čiji bi status bio izjednačen sa Vojvodinom, a u
nekim varijantama čak i sa Kosovom! Gotovo neverovatna izgleda vera da
se separatističke tendencije u slučaju Kosova kao i stvarno
autonomisticke tendencije u slučaju Vojvodine mogu amortizovati
regionalizacijom Srbije. Lažnom simetrijom pokušavaju se otkloniti
rešenja kao što su specijalni status ili čak pretvaranje Srbije u
federaciju. U Srbiji doista postoji tradicionalna opsesija ustavima -
teško objašnjiva vera, ili nada, da se ustavima mogu zaustaviti i
preusmeriti autentuični istorijski procesi. Postoji neko neobično
poverenje u životne moći ustava i istovremeno krajnji nemar, čak
indiferentnost prema elementarnoj ustavnosti i zakonitosti; jedna
paradoksalna kombinacija fasciniranosti i istovremenog nipodaštavanja
ustavne norme.
Konačno, treba reći da iluziji Srbije da se ustavima
mogu poništiti istorijske realnosti povlađuje, i to sistematski,
međunarodna zajednica, koja sprečava okončavanje procesa raspada
Jugoslavije, pa i danas, kao i prvih godina poslednje decenije XX veka,
podržava propale i nelegitimne državne tvorevine i saučestvuje u
projektovanju državne mape Balkana koja predstavlja nasilje nad
realnošću. Šta je drugo ako ne nasilje nad realnošću insistiranje na
međunarodnopravnom subjektivitetu državne tvorevine sastavljene od tri
konstitutivna dela bivše jugoslovenske federacije, od kojih dva hoće
svoje samostalne države, a treći da njima vlada? Ovakav način tretiranja
državnog pitanja na prostoru bivše Jugoslavije samo produžava njegovu
agoniju, svima, možda čak najviše Srbiji, neprekidno uzima energiju i
onemogućava je da se suoči sa samom sobom. I, što je najopasnije, daje
dodatan podsticaj velikoj ovdašnjoj iluziji o etničkim granicama, koja -
ne treba gubiti iz vida - nije samo srpska iluzija. |
