Pismo ocu
Piše: Veton Suroi (Koha Ditore)
1.
Biću u Ulici majke Tereze nakon proglašenja
nezavisnosti Kosova. Prizivaću neka sećanja. Prvo sećanje smo ti, Flaka,
i ja kako stojimo u istoj ulici koja se u to vreme zvala Maršala Tita.
Proslavljamo nove godine šezdesetih. Deca smo, a jugoslovenski vojnici
ispaljuju vatrometne rakete sa zgrade "Ramiz Sadiku" i one padaju ispred
nas.
Drugo sećanje. Vraćam se sa drugovima iz osnovne
škole, i na ulici, preko puta nekadašnjeg hotela "Božur" vidim
crveno-beli autobus "Kosovotransa". U njemu su ljudi koji predvode
demonstracije. Godina je 1968, ljudi uzvikuju "Kosovo repubika" i
policija počinje da interveniše. Jedan iskusni novinar vodi mene i moje
školske drugove nekim sporednim ulicama i tako spasava od masovnog
prebijanja.
Treće sećanje. Hiljade građana Prištine bi čulo da smo
se moji drugovi i ja oglasili. Stoje u tišini pola sata, protestuju
protiv teške situacije na Kosovu kojim vlada Milošević, stoje u tišini
pola sata držeći sveće u znak sećanja na albanske žrtve nasilja njegovog
režima.
Sećam se šetnje sa tobom i toplog, pečenog kestenja
koje greje naše dečje ruke. Sećanje prekidaju miris suzavca i Albanci
koji se sklanjaju od pendreka i suzavca.
2.
Zemlja je bila smrznuta kada smo te sahranili. Dotakao
sam tlo, bilo je zaleđeno dok su spuštali tvoj kovčeg...
Zgrabio sam da ga da sa njim ne padne i komad leda.
Pao je uz tup udarac.
Čekao sam te da dođeš za Novu godinu. Čekao sam te da
nastavimo razgovor započet tokom leta. Ti, kao svaki otac, sretan zbog
trenutka kada sa svojim sinom možeš da razgovaraš kao sa sebi ravnim, i
ja, sin, sretan zbog iste stvari.
Video sam te u mrtvačnici, pola glave ti je još bilo u
krvi. Smrskane betonskim stubom. Osetio sam slabost. Ti koji si za mene
bio oličenje pravde, dobrote, razboritosti i ljubavi prema životu
odlaziš kao žrtva nasilja. Odrastao sam u uverenju - ili iluziji - da
nasilje privlači nasilje, da ljudi poput tebe ne mogu biti meta nasilja.
Mrtvačnica u Gvadalahari, u Španiji, uverila me je da za nas važe neki
drugi zakoni.
Ti si to slutio. Lice bi ti se smračilo kad god bi čuo
za bilo kakvo nasilje na Kosovu; znao si da će Srbija žestoko
odgovoriti. I znam da je Španija bila neka vrsta begstva. U razgovorima
bismo analizirali čitava poglavlja savremene španske istorije;
diktaturu; tranziciju ka višepartijskom sistemu, kako se Španija
pridružila Evropi. U tvojim očima sam video našu budućnost u Evropi i
Kosovo ravnopravno sa ostalim republikama.
Kada smo te sahranili obećao sam sebi da će se stvari
promeniti, mada nisam znao kako.
Kada sam ponovo došao na tvoj grob mogao sam da ti
kažem - u svakoj od proteklih 20 godina bilo je dramatičnih događaja za
ovu zemlju i za mene.
3.
Tvoja unuka Rea imala je dva meseca kada si je držao u
rukama tog jedinog leta 1988.
Novembra prošle godine prvi put je izašla na glasanje.
Pratio sam je do njenog glasačkog mesta - u istoj osnovnoj školi "Ismail
Kemali" koju je pohađala.
Kada je krenula u školu na Kosovu je bivalo sve gore i
gore. Školska zgrada je bila podeljena na dva dela, srpski učenici su
bili u jednom, albanski u drugom. Srbi su zimi imali grejanje, a
šestogodišnja Rea bi mi pričala kako deca u njenom delu škole u sred
časa rade gimnastiku da bi se zgrejali.
Kada joj je bilo 16 meseci zatekli smo se u gradu kada
je policija počela da rasteruje demonstrante suzavcem i pendrecima. Uvio
sam je u kaput dok se nismo dokopali nekakvog skrovišta. Nju sam spasao
od suzavca, meni su se suze slivale niz lice.
Suze su stale da se više nikad ne pojave - sve do
trenutka izbora, prošlog novembra. Tog trenutka, kada sam sa kćerkom
kročio u njenu osnovnu školu, oči su mi bile pune suza. Rea je sada bila
u godinama kada je mogla da odlučuje o slobodnom Kosovu, na istom mestu
na kojem je kao dete diskriminisana, ali je, poput svih nas, i to
izdržala.
4.
Neću moći da potpišem Deklaraciju o nezavisnosti koja
će danas biti pročitana u Skupštini Kosova. Da budem iskren, čak i ne
znam ko je napisao tu deklaraciju, ali znam da to nisu bili Kosovari.
Nije ni to bitno. Ono što je bitno jeste da se ta deklaracija sprovede i
da je prizna većina zemalja u svetu.
Deklaraciju neće potpisati gotovo nijedan od mojih
prijatelja sa kojima smo 1990. zacrtali tu novu viziju. Tada smo u kući
pokojnog Fehmija Aganija, i pod rukovodstvom pokojnog Ibrahima Rugove,
prekoračili prag koji tvoja generacija nije čak mogla ni da zamisli. Ti
i tvoja generacija ste imali viziju - gradnju kosovske državnosti u
okviru Jugoslavije, uz sve rizike i prepreke. Imao sam sreću i obavezu
da gradim jednu novu viziju tokom raspada Jugoslavije. Na Kosovu - gde
nikada kao tada nije bilo toliko srpske vojske i policije - učestvovao
sam u gradnji vizije nezavisnog Kosova.
Svih tih godina činio sam sve što je bilo u mojoj moći
da se ta vizija ostvari. Znaš i sam da mi porodično vaspitanje ne
dopušta da govorim preterano o sebi i onome što sam radio tih godina.
Ali mogu da kažem da možeš biti ponosan na mene: predstavljao sam ovu
zemlju dostojanstveno i s ljubavlju, i ulazio u dvoboje kao da su
sudbinske bitke.
Na Kosovu sam se trudio da izgradim institucije
slobode govora. Nastavio sam tamo gde si ti stao; ti si bio graditelj
prvih novina na albanskom jeziku, ja sam bio graditelj prvih slobodnih
albanskih novina.
Kada sam prvi put stao za govornicu u Skupštini Kosova
setio sam se da si ti, sa te iste govornice, proglasio Prištinski
univerzitet otvorenim i poručio da albanski jezik više neće biti jezik
drvoseča, već nauke i umetnosti. Pokušao sam da se nadovežem na tu misao
rekavši da će naša zemlja morati da se podigne na temeljima stvarnog
vlastitog identiteta, evropskog identiteta, i da je nezavisnost nužan
instrument izgradnje evropskog identiteta Kosova.
Mog potpisa neće biti na Deklaraciji o nezavisnosti.
Svoj sam potpis stavio ranije, u Rambujeu. Bio je to
potpis čoveka koji je - u vreme kada se kosovska delegacija kolebala -
hteo da veže Kosovo za Zapad, da bi preživelo i dospelo tamo gde je
danas.
5.
Danas ću biti na ulicama.
Naša zemlja je siromašna. Nije to zemlja u kojoj vlada
zakon, već, u ogromnoj meri, arbitrarna sila. U svetu nas ne prati dobra
reputacija; povezuju nas sa korupcijom i kriminalom. Još uvek se
suočavamo sa problemima - kao što su snabdevanje energijom i vodom - za
koje smo verovali da smo ih rešili pre pola stoleća.
Nastojao sam da očuvam duh izgradnje društva
demokratije i solidarnosti. I jedno i drugo su ovog dana u opasnosti.
Ali, po prvi put u našoj istoriji, i nakon gotovo
stogodišnjih napora, mi stavljamo tačku na okvir koji nam dopušta da
gradimo iznutra bez straha od brutalne sile našeg suseda.
Danas moja generacija ispravlja istorijsku grešku zbog
koje je naša zemlja tavorila u praznom prostoru između Otomanskog
carstva i samoopredeljenja.
Tvoje Kosovo, isto ono Kosovo koje si pokušao da
učiniš ravnopravnim u okviru Jugoslavije, postaje moje nezavisno Kosovo.
Danas ćemo biti na ulicama, tvoj nasmejani duh Redžaj
Suroi i ja, i radovati se ovom istorijskom danu. |
