To bi se odnosilo ne samo na severno parče Kosova,
koje Srbija još uvek kontroliše, već i na zajednice južno od Ibra,
koje su delimično prihvatile kosovske institucije i uključile se u
njih.
Ono što je Beograd propustio da uradi jeste da
prihvati nezavisnost i suverenitet Kosova. To nije nikakvo
iznenađenje, ali jeste važno: to znači da Kosovo treba da se
pripremi za budućnost u kojoj će se Srbija neprestano pozivati na
svoj suverenitet nad celom teritorijom. Nimalo ne zavidim Prištini.
Koliko je meni poznato, ne postoje dve zemlje koje se nisu uzajamno
priznale i utvrdile jasne međusobne granice, a da imaju neopterećene
odnose. Srbija je Kosovu najmoćniji i najopasniji sused, njegovo
najveće potencijalno tržište i istorijska metropola. Dobri susedski
odnosi bili bi veliki plus za Kosovo. Ali do toga neće doći imajući
u vidu platformu koju je Beograd napisao za sebe.
Beograd je takođe propustio da svoje predloge
podvrgne jednostavnom, ali ključnom testu ravnopravnosti: koliko je
od svega što predlaže spreman i voljan da ponudi Albancima na jugu
Srbije ili Bošnjacima u Sandžaku? Gotovo ništa. Ujedno je i tužno i
smešno što Beograd potražuje za Srbe koji su napustili Kosovo
(uključujući i njihove potomke) pravo na povratak kada su to isto
pravo tako grubo narušili Srbi u Bosni i Hercegovini. Video sam da u
Beogradu malo ljudi izražava žaljenje zbog toga (moram odmah dodati
da se tu radi o nekolicini izvanrednih ljudi).
U ovom trenutku je vrlo važno kako će reagovati
međunarodna zajednica. Biće to ogromno iskušenje za Evropsku uniju i
Sjedinjene Države, koje su toliko dugo čekale na ovu platformu i bez
sumnje pokušavale da utiču na njen sadržaj, da bar neke njene delove
sagledaju u pozitivnom svetlu ili barem kao osnovu za pregovore. To
bi bila greška. Ova platforma samo što nije objava rata kosovskim
institucijama i onim makar delimičnim uspesima međunarodne zajednice
u izgradnji demokratskih institucija na Kosovu. Gotovo da nema
ničega u njoj o čemu bi Priština, da se ja pitam, mogla da
razgovara. Vašintog i Brisel bi trebalo da budu duboko razočarani i
da to i kažu.
I šta sada? Beograd je nezadovoljan tehničkim
dijalogom koji se sa Prištinom vodi već više od godinu dana, jer
smatra da zadiru u politička pitanja. Tu je u pravu. Dok je Beograd
svaki od postignutih dogovora predstavljao kao srpsku pobedu, dotle
su razgovori postepeno Beograd i Prištinu uspostavljali kao
ravnopravne partnere. To je i bila namera kako Brisela, tako i
Vašingtona. Ali su se ti razgovori istovremeno približavali granici
onoga što se može postići bez zadiranja u status Kosova: da li je
ono autonomna pokrajina Srbije, kako je Beograd stalno tvrdio, ili
je suverena država, kako to priznaje polovina zemalja-članica UN?
Odgovor za ovo pitanje je više nego očit, ali EU mora pažljivo da
odmerava svoje poteze zbog pet svojih članica koje ne priznaju
Kosovo.
Razume se da Priština treba i dalje da bude
spremna na susrete sa Beogradom na ravnopravnoj osnovi i očekuje da
teme budu, i duhom i slovom, recipročne. Ako Beograd hoće da
razgovara o upravljanju severnim Kosovom, treba da bude spreman i na
razgovor o upravljanju jugom Srbije. Pošto je ovo nemoguće, Priština
i ne treba da razgovara sa Beogradom o unutrašnjem političkom
uređenju Kosova. To uređenje je vrlo jasno definisano Ahtisarijevim
planom koga se pridržavaju i EU i SAD. Priština je pokazala dobru
volju u naporima da ga sprovede.
Opaska za one koji ne priznaju Kosovo: ako
ste mislili da vaše nepriznavanje na bilo koji način doprinosi
omekšavanju stava Beograda ili dogovornom rešenju, platforma
Beograda za pregovore je sasvim dovoljna da vas uveri u suprotno.
Najbolji odgovor za tako pogrešnu procenu jeste priznanje i
uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Prištinom.
Opaska Albancima: Mogu samo zamisliti
koliko će ovaj dokument Srbije naljutiti one među vama koji su se
odista trudili da uspostave ozbiljne demokratske institucije
sposobne da korektno tretiraju Srbe i druge manjine. Ispravan
odgovor je miran odgovor, bez obzira na snažne emocije. Sve drugo
ide naruku priči Beograda da ne može biti mira na Balkanu sa
suverenim i nezavisnim Kosovom.
Opaska Srbima: Beograd više nema
suverenitet nad Kosovom. Zaštita Srba na Kosovu je i dalje legitiman
interes. O tome treba razgovarati sa Prištinom, a ne o statusu
Kosova, koji je rešen političkim procesom predviđenim u Rezoluciji
1244 Saveta bezbednosti UN. To što vam se ishod nije dopao neće ga
promeniti. Možete blokirati članstvo Kosova u UN, ali bi bilo
pogrešno pokušavati promeniti činjenice na terenu. Pokušaj da Srbima
upravljaju isključivo srpske većine na njihovim teritorijama
nekoliko puta je u prošlosti uveo Beograd u rat. Bilo bi veoma
pogrešno ostati pri tome. Otidite na Kosovo: uverite se vlastitim
očima u realnost. Onda se vratite i recite mi da li i dalje želite
da živite u Fantazilendu. |