|
Šekspirova tragedija „Romeo i Julija” u režiji
Predraga Mikija Manojlovića biće premijerno izvedena večeras na
velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, u produkciji „Radionice
Integracije” i Ćendra Multimedije iz Prištine. U ovoj dvojezičnoj
predstavi o ljubavi, mržnji i komunikaciji igraju: Mensur Safćiju,
Nikola Rakočević, Armend Ismajli, Nebojša Glogovac, Alban Ukaj,
Goran Jevtić, Armend Baloku, Faris Beriša, Uliks Fehmiu, Edona
Rešitaj, Nataša Tapušković, Milica Janevski u alternaciji sa Jovanom
Gavrilović, Anita Mančić i Arta Selimi. Scenograf je Branko Hojnik,
kostimograf Zora Mojsilović Popović, kompozitor Vladimir Pejković,
dramaturg Olga Dimitrijević +, koreograf Sonja Vukićević.
„Romeo i Julija” je predstava o ljubavi, mržnji i
komunikaciji sa refleksijom na život danas. Zašto nam je ovo i
ovakvo čitanje najpoznatijeg Šekspirovog komada danas potrebno? U
čemu je veličina ove dugovečne tragedije?
U toj paklenoj mašini, u misteriji koja se zove
čovek. Ima jako mnogo zla, što naš svet nosi u raznim oblicima i
vidovima. Ono što je dobro, teže se kod čoveka iskazuje. „Romeo i
Julija” su idealan komad ako govorimo o ljubavi. Mi istražujemo zlo
za koje Šekspir u „Kralju Liru” kaže da čovek obično za sve svoje
nedaće okrivljuje druge, krivi sudbinu, raspored zvezda, a nikada
sebe. Mi smo ono što jesmo i to je suština ovog projekta, koji je
započet 23. septembra 2013. godine kad sam obavio prvi i odlučujući
razgovor u ovoj zemlji. I tada je sve krenulo.
Onda je došao pisac Jeton Neziraj. Posle smo išli
u Prištinu, upoznali kvalitet tih ljudi sa kojima smo počeli da
razmenjujemo energiju i ideje. Napravili smo ovaj tim i radeći bez
ikakvog preterivanja, nepotrebnog, sladunjavog grljenja, postali smo
kreativni prijatelji. Svako od nas voli svoju naciju i ne dovodi
njen integritet u pitanje, ali poštuje i tuđu. Ova grupa, 15 glumaca
sa svim saradnicima je imala veoma složen, lep istraživački period.
Stvorena je dosledna predstava, jasne estetike, predstava čistog
pozorišnog jezika i teatarskog dometa.
„Romeo i Julija” tvrdite, nisu politička izjava,
već umetnička poruka. Hoće li ova predstava biti uspešnija od
Briselskih pregovora? Kako u tom kontekstu posmatrate odnos kulture
i politike danas?
Intelektualci, kultura, kreativci nikada nisu u
potpunosti u skladu sa politikom. To je prirodni odnos i kulturna
elita je često protiv trenutne politike, i vlast može da dovede u
pitanje. U dužim periodima lošeg vršenja vlasti kreativni ljudi mogu
da dovedu do promene raspoloženja dobrog dela javnosti. Umetnici su
malobrojni ali i vrlo uticajni. Njihov javni govor, upozorenja,
utemeljena kritičnost su uticajni. Njihov glas nije usamljen. Taj
glas čuje porodica, prijatelji i misleći deo našeg društva koji
nikako nije mali. Tako da javni govor intelektualaca, umetnika, može
da dovede do toga da na izborima neka stranka izgubi. To se godinama
potcenjivalo kod nas, i zato su uz ostale poznate razloge prethodni
izbori bili onako glatko izgubljeni. Ponavljao sam više puta: ne
potcenjujte glas kreativnog, mislećeg sveta države Srbije. Umetnost
i politika skoro uvek dovode jedno drugo u pitanje.
Međutim ova predstava ne bi mogla da se dogodi na
ovom i ovakvom nivou bez razumevanja i podrške političkih autoriteta
Srbije i Prištine. I došli smo na tačku gde povodom ovog projekta
imamo pozitivan odnos, podršku, u kojem je grad Beograd omogućio da
u „Radionici Inegracije” možemo na miru da radimo i da potpuno
spremni pređemo u Narodno pozorište u Beogradu. Ministarstvo kulture
od početka je prepoznalo značaj ovog projekta. Došlo je do ozbiljnog
pomaka na kulturnoj sceni regiona. To je pružena ruka drugoj strani
koja je takođe razumela ovaj projekat koji će imati premijeru i na
Kosovu. U suprotnom mi bismo napravili predstavu, ali ona ne bi bila
tu gde jeste, tamo gde joj je i mesto: u nacionalnom pozorištu.
Zašto ste insistirali da predstava bude premijerno
izvedena upravo u Narodnom pozorištu u Beogradu?
Zato što je Narodno pozorište simbol srpske
pameti, srpske kulture. To pozorište je gradio Mihailo Obrenović, i
drugi naravno. Za to pozorište su naši preci izdvajali novac, davali
donacije jer je to bila nacionalna, široka ideja. Nacionalne ideje
su uvek najbolje kada su široke i kada uključuju rast svoje nacije,
načinom razmene sa drugima jer ne možete živeti zatvoreni sami sa
sobom. Niko ne može da živi sam za sebe. Naša nacionalna kuća je
mesto gde može da se pokaže da su beogradski, srpski i kosovski
pametni ljudi uspeli da zajedno urade nešto što pre toga niko nije
ni pokušavao. Nacionalni teatar je pravo mesto koje pokazuje širinu
ovoga grada i ovog pozorišta, ove Vlade, ma koliko će onaj ko čita
ovaj intervju reći: vidi ovog Manojlovića kako hvali Vučića. Dakle,
to je pravo mesto za ovako veliki pomak izuzetnog kulturnog
događaja.
U predstavi koja se igra na srpskom i albanskom
jeziku okupili ste glumačku ekipu koju čine glumci iz Beograda i
Prištine. Kako ste sklapali podelu? Na kakve ste komentare nailazili
prikom pripreme predstave?
Nema nijednog filma, predstave, pozorišta bez
odličnih glumaca. U životu sam se nagledao rđavih reditelja. „Romea
i Juliju” nisam uzeo iz dosade da radim, iz dosade gledanja
predstava loših reditelja. Moje ideje, koncept i motivi su jasni. U
našoj predstavi su oni koji duboko razumeju pitanja koja otvara
Šekspir, ali ideju, koncept ovoga projekta su uradili pametni,
daroviti i kuražni ljudi koji imaju svoja imena i prezimena i svoje
karijere koje uopšte nisu za potcenjivanje ovde u Beogradu i šire.
A sa kosovske strane imate Mensura Safčiju,
Armenda Ismajlija, Edonu Rešitaj, Artu Selimi i naravno Albana Ukaja
koji igra Romea. Ukaj je rođen u Prištini, a diplomirao glumu u
Sarajevu, inače je studije počeo u klasi Faruka Begolija koji
nažalost nije više sa nama. I tamo u programu sam napisao nekoliko
intimnih reči na tu temu, za koje smatram da im je mesto u programu
za premijeru, na temu: zvezda i ljudi. Lepo je kada se kaže: kad
neko umre nova zvezda na nebu zasvetli. Šekspir govori o zvezdama,
naravno on se igra sa svim i svačim, i sve dovodi u pitanje. Napisao
je da ako nas vide sa zvezda da će biti veoma zadovoljni. Kada bi
Faruk mogao da nas vidi bio bi sigurno zadovoljan da posmatra svoje
studente i nas sa kojima je dugo bio prijatelj. I čitavu veliku
glumačku jedinstvenu porodicu kako radi danas posle svega i koja je
stvorila ovo. Ili Bekim Fehmiu ako nas vidi, ili moji roditelji koji
su me naučili svemu dobrom. I na tom našem pojedinačnom putu do
zvezda, do odlaska, ovaj projekat je veliko iskustvo.
Priča o dve zavađene porodice događa se u Veroni,
ali u vašem čitanju je smeštena u današnje vreme. Na šta upozorava
sudbina Romea i Julije i obostrana mržnja njihovih porodica?
Rad na ta dva jezika je bio jako zanimljiv, kako
se oni razumeju, kako se prepliću. Kada se ne razumeju, kada su u
skladu, kada u sukobu, kada blizu, a kada daleko. Ova priča jeste u
Veroni, ali pogledajte svet. Sever i jug, severnu Italiju, Belgiju,
Irsku, Škotsku, Englesku, Vels, Južnu Ameriku, Severnu Ameriku...
Pogledajte šta se tamo događa. Pogledajte Bliski i Daleki Istok,
Ukrajinu, gde god pogledate vi vidite to. Dakle, ova priča je
univerzalna. Kada je Šekspir napisao ovo delo ? A tako zvoni na
uzbunu, danas podjednako jako kao i onda. Naša predstava nije naša
lokalna priča i u tome je, pored ostalog, njena snaga danas.
Da li ova predstava nosi i neke rizike?
Mislim da predstava „Romeo i Julija” u umetničkom
smislu može da doživi samo pohvale, dopadanje, ili ne dopadanje što
je normalno. Ali ne vidim da bilo ko ko ovu predstavu vidi može da
ima negativan odnos. Ljudi unapred reaguju iz predrasuda i iz ličnih
porodičnih i širih iskustava, bližih i daljih i tu je ta paklena
mašina koja gori u čoveku. Čovek teško sagledava svet, ne može da
zaboravi i da oprosti, a može da mrzi!
Romeo i Julija su okruženi svetom svakodnevice i
mržnje. Da li smo zaboravili da volimo?
Iskreno mislim da je uzrok postojanja sveta
ljubav, a njegovo ishodište mržnja. To je misterija: kako se to
čovek rodi, bude beba, pa dete i ubrzo biva izložen uglavnom
negativnim uticajima, svojih najbližih, roditelja, sredine i počinje
da ne voli.
|
