|
Nedavno je u Beogradu objavljen zbornik "Figura
neprijatelja: Preosmišljavanje srpsko-albanskih odnosa". Ovaj
projekt, koji su realizovali književna zajednica Beton i Institut za
filozofiju i društvenu teoriju iz Beograda okupio je mlade albanske
i srpske naučnike koji su pokušali da pruže drugačiju sliku
srpsko-albanskih odnosa od one koja danas preovlađuje u javnoj
komunikaciji.
U timu koji je uredio zbornik bili su i Rigels
Halili (Haljilji), kulturolog i predavač na Univerzitetu u Varšavi,
i Aleksandar Pavlović, naučni saradnik Centra za studije jugoistočne
Evrope Univerziteta u Gracu. Oni su bili gosti najnovijeg Mosta
Radija Slobodna Evropa u kome se razgovaralo o tome koliko negativni
stereotipi opterećuju odnose dva naroda.
Bilo je reči o tome koje su glavne srpske
predrasude o Albancima, a koje albanske o Srbima, zašto oba naroda
vide sebe kao žrtvu onoga drugoga, koliko su pežorativni nazivi
Šiptari za Albance i Škije za Srbe prisutni u javnoj komunikaciji,
zašto negativnih stereotipa nema pre sredine 19. veka, kako se
srpski i albanski ratnici međusobno poštuju u epskoj narodnoj
poeziji, zašto se prećutkuje činjenica da su se Srbi i Albanci
zajedno borili protiv Turaka, koliko su pojedini srpski i albanski
pisci doprineli širenju predrasuda prema drugom narodu, kao i o tome
da li je izvinjenje uslov za početak procesa pomirenja Albanaca i
Srba.
Omer Karabeg: Koji su najčešći negativni
stereotipi kod Srba i Albanaca?
Aleksandar Pavlović: Kod nas je glavni stereotip
viktimizacija, to jest da su Srbi večito bili žrtve Albanaca. I da
malo hiperbolizujem - u svesti mnogih Srba preovlađuje uverenje da
Albanci danas, ali bogami i u prošlosti, ništa drugo nisu radili
nego samo razmišljali kako što više da naude Srbima.
Rigels Halili: Manje-više to su iste predrasude.
Kod Albanaca je glavna predrasuda da su Srbi uvek bili naši
neprijatelji, da su uvek ubijali Albance, da su Albanci uvek bili
žrtve.
Aleksandar Pavlović: Albanci se u Srbiji vide u
izrazito negativnom svetlu. To je kontinuitet koji možemo pratiti
više od 100 godina unazad. Ali nije uvek tako bilo. Negativani
stereotipi o Albancima javljaju se u poslednjoj četvrtini 19. veka,
nakon početka Velike istočne krize, kada Srbija želi da se
teritorijalno proširi na područja tadašnje Otomanske imperije,
naročito na ona gde su živeli Albanci. Tada Albanci dolaze u fokus
percepcije srpskih intelektualaca, njihove ideje prihvata štampa, pa
se negativna slika o Albancima širi u narodu.
Rigels Halili: Kao Albanac iz Albanije mogu reći
da treba praviti razliku između Kosova i Albanije, jer od 1948. u
Albaniji nema više Srba. Za Albance postoji samo Jugoslavija i svi
narodi koji žive u toj zemlji su Jugosloveni. Naravno, osim Albanaca
koji žive na Kosovu. Za vreme komunizma ne postoje predrasude prema
Srbima, jer sa njima nismo imali nikakvog kontakta. Albanija je bila
u potpunoj izolaciji, a Jugoslavija je za nas bila terra incognita.
Predrasude su počele posle 1999. godine, kada se u Albaniji javlja
nacionalistička retorika zbog Kosova i kosovskih izbeglica koji su
došli u Albaniju 1998. i 1999. To je bio početak talasa predrasuda o
Srbima.
Ali, s druge strane u Skadru, Tirani i mom rodnom
gradu Đirokastri uvek smo slušali srpsku muziku, pratili srpski
sport, znali ko su bili srpski košarkaši i fudbaleri tako da postoji
i pozitivni pogled na Srbiju. Kada je Goran Bregović pre nekoliko
godina priredio koncert u Tirani, stotine hiljada ljudi je došlo na
taj koncert. Niko nije rekao - to je onaj Srbin, već da je to dobra,
naša, balkanska muzika. Bregović je tada dobio i ključ od grada od
tadašnjeg gradonačelnika Edija Rame, koji je danas premijer. Tako da
bih ja rekao da taj odnos nije samo crno-beli, ima tu i drugih boja.
Aleksandar Pavlović: Ako gledamo narodnu epsku
poeziju, tamo se uvek sa poštovanjem govori o Albancima kao o
velikim junacima, srpski i albanski ratnici se međusobno uvažavaju,
oni su ponekad kumovi, oni se bratime. Ako idemo dalje u prošlost, u
onaj period pre formiranja nacija - vidimo da su Srbi i Albanci na
ovim prostorima živeli kao susedi koji su se međusobno uvažavali.
Međutim, od druge polovine 19. veka diskurs
veličanja vlastite nacije postaje dominantan u javnom prostoru i on
obeležava međusobnu percepciju Srba i Albanaca. Tada u Srbiji
dominira priča o srpskoj naciji koju ujedinjuju krv i tlo, govori se
o neprijateljstvu Srba i Albanaca, a prećutkuju se dobrosusedski
odnosi iz prošlih vekova. Mislim da je bitno afirmisati tradiciju
koja je drugačija - tradiciju saradnje između Srba i Albanaca,
tradiciju prijateljskih odnosa.
Podsetio bih na levicu - srpsku i jugoslovensku -
koja se krajem 19. i početkom 20. veka, u jeku najveće hajke protiv
Albanaca, zalagala za poštovanje Albanaca i njihovih prava. Pored
Dimitrija Tucovića, Koste Novakovića, pomenuo bih i Radovana
Zogovića, koji je bio crnogorski doseljenik, i koji je sa velikim
poštovanjem govorio o Albancima. Naravno, ne treba zaboraviti ni
čitav period nakon Drugog svetskog rata kada se forsirao, doduše
neuspešno, diskurs bratstva i jedinstva u koji su, uz ostale
jugoslavenske narode, donekle bili uključeni i Albanci. Ima u našoj
istoriji i tradiciji mnogo toga što govori da negativna percepcija
nije uvek bila toliko jaka, niti je to bio jedini diskurs u odnosima
između Srba i Albanaca.
Rigels Halili: Mislim da je veliki problem što mi
ne znamo kakvi su bili srpsko-albanski odnosi kroz istoriju.
Početkom 17. veka Albanci i Srbi su se zajedno borili protiv Turaka.
To se zna. Albanski političari su krajem 19. i početkom 20. veka
pokušavali da naprave savez između Albanaca i Srba. Isa Boljetinac
je to pokušavao, a i Hasan Priština.
Međutim, tadašnji srpski političari nisu
priznavali da postoji albanski narod i nisu prihvatali zajedničku
borbu. Neki kažu da je razlog bio njihov kolonijalni odnos, ali ja
bih rekao da je u pitanju bilo neznanje. Mi danas znamo istorijska
fakta, ali nam je potrebna njihova nova interpretacija. Moramo na
prošlost gledati ne samo kroz nacionalnu optiku nego i kroz lokalnu,
regionalnu, supranacionalnu dimenziju. Kad bismo tako radili, onda
bismo imali drugačiju priču - i kad su u pitanju sukobi na Kosovu i
kad je u pitanju srpska golgota 1915. godine. Neki su pokušali da to
urade, kao britanski istoričar Noel Malkolm, ali to nije posao za
njih, to je posao za nas - istoričare, kulturologe i naučnike iz
Albanije, Srbije i sa Kosova.
Omer Karabeg: Koliko se u Srbiji koristi reč
Šiptar koja ima pežorativno značenje? Mediji je uglavnom ne koriste,
ali čim se odnosi zaoštre, odmah se u naslovima pojave Šiptari.
Sećam se da je jedan beogradski tabloid, nakon incidenta koji se
dogodio na fudbalskoj utakmici između Srbije i Albanije, izašao sa
naslovom preko cele strane "Edi Rama, Šiptar bez srama".
Aleksandar Pavlović: U javnoj komunikaciji, barem
onoj medijskoj, ne nailazimo često na tu reč. Ali, kada se zaoštre
srpsko-albanski odnosi, onda nije tako redak slučaj da se taj
pežorativni termin pojavi u medijima ili da počnu da ga koriste
radikalniji političari. A što se tiče svakodnevne upotrebe, bojim se
da se na ulici jako često čuje ta reč. Oni koji je koriste kažu da i
sami Albanci sebe zovu Ščiptarima, ali u Srbiji ta reč ima negativnu
konotaciju i zbog toga ne bi smela da se koristi.
Omer Karabeg: Koliko znam, u albanskom jeziku
pogrdan naziv za Srbe je Škije. Koliko se ta reč koristi na Kosovu i
u Albaniji? Ima li je u medijima?
Rigels Halili: Ta reč se koristi samo na Kosovu.
Ne bih rekao da je ima u medijima. Češće se može naći na internet
forumima. Mi u Albaniji kažemo samo Srbi. Ali, i reč Srbin ima
negativnu konotaciju, jer je povezana sa predrasudama. Zanimljivo je
da pozitivnu konotaciju ima reč Jugosloven. To je valjda
postjugoslovenska nostalgija u Albaniji. To je apsolutna ironija.
Omer Karabeg: A koliko je upotreba reči Škije
raširena na Kosovu?
Rigels Hallili: Čuje se na ulici, u kafićima.
Stariji ljudi kažu Škije, mladi ne toliko često. Mladi kažu Srbi,
kažu i Škije, naravno, ali više Srbi, a u medijama se isključivo
koristi reč Srbi.
Omer Karabeg: Koliko su pojedini srpski
književnici doprineli širenju predrasuda prema Albancima?
Aleksandar Pavlović: Dva su najintenzivnija
perioda stvaranja i distribuiranja predrasuda: vreme uoči Balkanskih
ratova i osamdesete i početak devedesetih godina 20. veka. U onom
prvom periodu s početka 20. veka lekar i istaknuti političar Vladan
Đorđević i čitava ekipa oko njega objavljivali su pseudonaučne
knjige u kojima je dominirala negativna percepcija Albanaca.
Osamdesetih godina kosovsko pitanje postaje jako važno među
akademicima i piscima. U bivšoj Jugoslaviji neki pisci su bili
nezvanično oslovljavani kao očevi nacije, a drugi su se osećali na
sličan način. Pojedinci su davali eksplicitnu ili implicitnu podršku
Miloševiću i njegovoj politici.
Omer Karabeg: Kad ste pomenuli očeve nacije, da
li ste mislili na Dobricu Ćosića?
Aleksandar Pavlović: Dobrica Ćosić je tu
najznačajnija ličnost. On se sedamdesetih godina izdvojio svojim
stavom o dubini kosovskog problema da bi osamdesetih postao vodeća
intelektualna figura. U Ćosićevoj interpretaciji kosovsko pitanje se
posmatra kao albanski genocid nad Srbima, kao brutalni zločin
nekakvog turskog zuluma koji se ponovo dešava na Kosovu. Taj diskurs
o Kosovu pojedinih srpskih intelektualaca osamdesetih i devedesetih
godina imao je užasne posledice na srpsko-albanske odnose koje i dan
danas osećamo.
Omer Karabeg: Da li je kod albanskih pisaca
bilo sličnih tekstova o Srbima?
Rigels Halili: Jeste. Na Kosovu naročito, i to
sedamdesetih, osamdesetih i naravno devedesetih godina. Pomenuo bih
književnika i akademika Redžepa Ćosju. U delima tih pisaca postoji
figura Srbina kao zločinca, kao čovjeka koji samo čeka da ubije i
uništi sve što je albansko. U Albaniji imamo Ismaila Kadarea,
najvećeg albanskog pisca koji je tokom osamdesetih bio vrlo
angažovan u diskusijama o kosovskom pitanju. Srbin je kod njega
negativni junak koji uništava albansku kulturu. U romanu Dosije o H,
srpski pop, koji se zove Dušan, uništava ono što je srce albanske
kulture, a to su epske pesme.
Omer Karabeg: Da li u udžbenicima ima
negativnih stereotipa o Srbima?
Rigels Halili: Zvanični diskurs na Kosovu je da su
Srbi oduvek bili naši neprijatelji. To je jasno pokazao kolega
Škeljzen Gaši koji je analizirao i albanske i srpske udžbenike.
Priča je ista. On što je u albanskim udžbenicima pozitivna stvar, u
srpskim je negativna. I obratno. Priča je crno-bela i nema ničega
što je zajedničko. U albanskim udžbenicima period bivše Jugoslavije
je predstavljen kao okupacija Kosova, što nije u redu i nije istina.
Albanci nisu bili okupirani za vreme socijalističke Jugoslavije,
nego su bili ravnopravni državljani te države. I svi to znaju, a
ipak mlade uče da je to bila okupacija i da je bio genocid, i tako
dalje. Dominantna je negativna priča. Isto je i sa srpskim
udžbenicima u kojima piše da je Albanija uvek bila protivnik
Jugoslavije i Srbije, što takođe nije istina.
Omer Karabeg: Koliko su negativni stereotipi o
Albancima prisutni u školama i udžbenicima u Srbiji?
Aleksandar Pavlović: Koleginica Aleksandra Ilić i
ja smo u nekoliko tekstova analizirali udžbenike od vremena kada su
uvedeni u Srbiji, dakle od 1882. godine, pa do Drugogog svetskog
rata. Pratili smo postepeni razvoj antialbanskog diskursa. Oni
najraniji udžbenici, koji još na neki način baštine epsku tradiciju,
govore o ljutim Arbanasima, što je figura iz narodne poezije koja,
zapravo, znači da su Albanci žestoki ratnici. U suštini je to
pozitivna karakteristika. Onda se diskurs sve više pomera ka tome da
su Albanci tlačitelji Srba, da su oni nakon velike seobe Srba bili
odgovorni za zločine nad Srbima i tako dalje.
Noviji period analizirao je, kao što reče Rigelt,
kolega Škeljzen Gaši koji je paralelno pratio srpske i albanske
udžbenike i pokazao da se jedan te isti događaj prikazuje na
dijametralno suprotan način, u jednim udžbenicima sa pozitivnim, a u
drugim sa negativnim predznakom. Ali, nije problem samo u
udžbenicima. Predavao sam u srednjoj školi, predajem i na fakultetu,
i uverio sam se da mnoge negativne stereotipe učenici i studenti
pokupe ne samo iz udžbenika, nego i iz medija, internet foruma, ili
negde u javnom prostoru. Teško je identifikovati gde se sve te
predrasude javljaju. Zato kažem da nije dovoljno samo promeniti
udžbenike.
Mi moramo prestati da razmišljamo u kategorijama -
mi smo uvek bili žrtve, nikada ni za šta nismo krivi i nikada ni za
šta nismo odgovorni. Mislim da bismo morali da počnemo deci da
pričamo i drugačije priče, a to je da smo se, kad god smo imali
priliku, trudili da zagrabimo što više teritorija, da zločini nisu
činjeni samo prema nama, nego i da smo ih i mi činili prema našim
susedima. Moramo početi kritički da gledamo na sopstvenu prošlost.
Omer Karabeg: U kojoj meri su današnji
političari na Kosovu i u Srbiji opterećeni predrasudama o drugom
narodu?
Rigels Halili: Rekao bih da se političari na
Kosovu slažu u jednom - da je kosovsko pitanje završena priča, da
Kosovo postoji kao država i da Srbija mora to da prizna. Na Srbiju
se gleda kao na stalnog protivnika koji je kriv za sve, što nije
istina. Nije Srbija kriva za sve loše što se dešava na Kosovu. Kod
kosovskih političara nema spremnosti za razgovor o tome šta je
pokazala istorija 20. veka na Kosovu, šta to znači za Albance, a šta
za Srbe.
Zašto je sve bilo tako? Nema diskusije. Postojala
je samo trauma i sada se kaže da je priča završena i da nema više
traume. Niko o traumi ne priča na samokritičan način, što je po mom
mišljenju veoma važno za obnovu društvenog života. Oni koji su sada
na vlasti na Kosovu traže dijalog sa Srbijom. Ne znam da li je to
njihova volja ili to rade zato što to od njih zahteva Evropska
unija. Oni koji su u opoziciji, kao pokret Samoopredeljenje, kažu da
su političari koji razgovaraju sa Srbijom izdajnici.
Složio bih se sa kolegom Aleksandrom - nisu u
pitanju samo udžbenici, nisu u pitanju samo političari, to je mnogo
kompleksnija priča. Naše odnose moramo popravljati korak po korak,
ako hoćemo da živimo u prijateljstvu i u miru. Ako ne - ostaćemo da
živimo kao dva suseda koji se ne vole i između kojih postoje samo
zidovi - i ništa drugo.
Aleksandar Pavlović: Čini mi se da je u ovom
trenutku srpska politika prema Kosovu prilično realistična.
Aleksandar Vučić i Edi Rama su uspostavili novi vid saradnje koji
Evopskoj uniji veoma imponuje. Čini mi se da se njih dvojica vrlo
dobro prepoznaju. Obojica igraju na kartu populizma i nekako mi se
čini da su vrlo komplementarni kao politički lideri. Da li postoje
predrasude? Mislim da postoje kod jednog broja srpskih političara,
ali mislim da to ne igra neku posebnu ulogu zato što su pitanja o
kojima se vodi dijalog prilično sužena i formalizovana, pa nema bog
zna kakvog prostora za nekakvu reartikulaciju srpske politike prema
Kosovu.
Omer Karabeg: Šta je glavni uslov za pomirenje
dva naroda? Nedavno je zamenik ministra inostranih poslova Kosova
Petrit Selimi izjavio da će do pomirenja doći tek kada se neko od
srpskih zvaničnika izvini za zločine počinjene 1998. i 1999. godine?
Rigels Halili: Rekao bih da je izvinjenje glavni
uslov, ali samo kada je iskreno, a ne iznuđeno. Izvinjenje ima
vrednost kada osećamo potrebu da ga izgovorimo, a ne kada nam druga
strana kaže - morate da se izvinite za ono što ste nam uradili. To
je početak pomirenja i to mora da uradi hrabar političar.
Kad je u pitanju albanska strana, mora da se
pojavi neki hrabar albanski političar sa Kosova i da kaže - evo, to
smo mi radili vama, mi se izvinjavamo i hoćemo da živimo sa vama u
miru. To neće učiniti Edi Rama koji nema legitimitet da to radi u
ime Albanaca sa Kosova, jer je on predsednik vlade Albanije, a ne
Kosova. Naravno da i srpska strana treba to da uradi, ne bih da
umanjim njihovu odgovornost. Time može da počne proces pomirenja, pa
onda korak po korak - da se uradi jedna knjiga, pa film, pa
diskusija, pa da i druge strana vidi da smo i mi nešto uradili, ne
samo oni. To je jedan dugotrajan proces, radićemo to do kraja
života, Aleksandar i ja.
Aleksandar Pavlović: Izvinjenje je svakako nužan,
ali ne i dovoljan uslov. Da budem jasan, izvinjenje za počinjene
zločine mora da bude etički prerogativ. Nije ga dovoljno samo
izgovoriti u smislu - Vili Brant se isplače i odjednom dolazi do
pomirenja. Tadić je imao nekoliko izjava u kojima se izvinjavao
Hrvatskoj za zločine koji su počinjeni sa srpske strane. To je
dovelo do poboljšanja srpsko-hrvatskih odnosa, međutim politička
klima se promenila i sada imamo lošije odnose nego pre sedam, osam
ili deset godina, što je nonsens.
Dakle, izvinjenje svakako, ali kao što jedan
čovek, ko god on bio, ne može čarobnim štapićem da izmeni ovu našu
državu, tako ne može mnogo da uradi jedno izvinjenje, pa bilo ono i
sa najvišeg mesta. To može da bude simbolički čin, ali ono što
moramo da negujemo - to je kritički duh. I tu vidim odgovornost
intelektualaca. Nije naš posao da dolivamo ulje na vatru i da
oštrimo noževe, nego da negujemo kritički duh u našim sredinama.
Moramo imati kritički odnos prema sebi i uvažavati drugog.
Nemci i Francuzi su priča sa hepiendom. Imali su
potpuno istu situaciju kao Srbi i Albanci, čak i goru. Imali su
vekove sukoba, potpuno neprijateljski diskurs i mržnju. I u jednom
trenutku su procenili da je mnogo pragmatičnije da pokušaju da
stvore neke zajedničke narative, da koliko je mogućno ujednače
poglede na vlastitu prošlost. Prema tome, izvinjenje - da, ali u
sklopu jednog kritičkog duha koji treba da nam pomogne da drugačije
gledamo na svoju istorijsku sudbinu i identitet.
|
