|
“Ni u jednoj od balkanskih kultura, posebno ne u
kosovskoj, zmija nije naročito omiljena životinja. Zato i čudi da je
Hašim Tači, premijer, zatim i predsednik Kosova, odgovoran za
negativan tok kosovskih društvenih procesa, sebi dao nadimak Zmija”,
kaže Veton Surroi. “Zmija nema noge i naslov moje knjige pokušaj je
da se u toj igri reči, u tom skrivanju otkrije izvesna simbolika.”
DANI: Hoćete da kažete da se Hašim Tači nadimkom
Zmija samodefinisao?
SURROI: Birajući nadimke, ljudi valjda pokušavaju
da sebe predstave u boljem svetlu. Ipak, kako bismo izbegli
psihologiziranje, bolje je da stručnim ljudima prepustimo odgovor na
pitanje zašto je Hašim Tači, zvani Zmija, sebe definisao na takav
način.
Jesam, ali sam, umesto da spekulišem, pokušavao da
se pozabavim činjenicama. Jasno je da su primitivizam, upotreba
sile, grabež i otimanje karakteristike svih posleratnih
jugoslovenskih društava, u kojima su vladajuće političke elite
nasilno uspostavljene. Nasilje je postalo osnovna vrednost i tih
ljudi i tih društava. Znanje, pristojnost, obrazovanje kod nas nisu
na ceni; umesto toga, dominira snalažljivost u upotrebi sile.
DANI: Kada kažete da je rodno mjesto većine
postjugoslovenskih elita nasilje, mislite na…
SURROI: Mislim na rat, na posleratni grabež
teritorija, imovine, istorije, javnog prostora, ali i na predratno
nasilje u smislu verbalnih napada i poziva na linč određenih
ličnosti ili celih naroda. Znate, ratovi nikada ne dolaze niotkud i
iznenada; oni se spremaju. U SFRJ je početkom osamdesetih postojao
veoma jasan ratni narativ. Na Kosovu je on bio jače izražen, budući
da se praktično od 1981, od vremena velikih demonstracija, živelo u
vanrednom stanju. Koje je, uzgred, veoma bliska rođaka ratu. E, to
su situacije iz kojih su izrastale jugoslovenske političke elite.
Nesposobnost pronalaženja demokratskog puta za razrešenje konflikta
u tadašnjoj SFRJ, kao i raspad komunizma, otvorili su novu dimenziju
društvenih komešanja i sukoba, nakon čega je, umesto ozbiljnog
procesa koji zahteva energiju, sposobnost, kreativnost i znanje,
izabran kraći i lakši put, a to su nasilje i rat. Jer, u ratu je
lakše homogenizovati ljude, uvesti ih u poznati obrazac: s jedne
strane smo “mi”, sa druge “oni”. Intelektualnu analizu zamenile su
različite gadosti, u kojima su se, budući da je Beograd bio
generator nasilja, u brutalnosti i destrukciji utrkivali razni
ćosići, isakovići, crnčevići, bećkovići...
DANI: U to vrijeme na Kosovu je stvorena veoma
ozbiljna intelektualna politička grupa - Ibrahim Rugova, Fehmi
Agani, Bajram Kosumi, Redžep Čosja, Šeljzen Malići, Vi… - koja je
pokušala da do slobodnog i demokratskog Kosova dođe nenasilnim
putem. Krajem devedesetih, te su ljude sa političke scene zbrisali
Hašim Tači, Enver Hodžaj, Jakup Krasnići, Ibrahim Gaši... “Istorija
Kosova”, kažete ironično u Zmijskim nogama , “mogla je izgledati
drugačije da je, kao što nije, Hašim Tači u proleće 1999. odlučio da
postane nastavnik istorije u Mališevu.” Šta se dogodilo?
SURROI: Dve su okolnosti dovele do promena o
kojima govorite. Prvo, veoma je teško na duže staze održati
nenasilan put borbe bez vidljivih rezultata. Osam godina nakon
procesa evolucije i osamnaest nakon kontinuiranog vanrednog stanja,
kosovsko društvo očito je došlo do dna u kojem je svako onaj ko je
opalio pušku odmah bio proglašen za heroja. Za razliku od saradnika
Ibrahima Rugove, koji su se za Kosovo borili javno, struktura koja
je te ljude zamenila – govorim o Oslobodilačkoj vojsci Kosova (OVK)
– do tada je delovala u ilegali, tajno. Te 1999. osetili su momenat
i, iako ništa nisu oslobodili – Kosovo je, naime, oslobodio NATO –
sebe su proglasili oslobodiocima.
Zašto kažem da OVK nije oslobodio Kosovo? Zato što
nevešto organizovana vojna struktura to naprosto nije ni mogla da
učini. Naravno, vođe OVK-a ta činjenica nije sprečila da, jedva
dočekavši oslobođenje i proglasivši sebe za oslobodioce, počnu
bezobzirnu, najprimitivniju, vulgarnu otimačinu imovine, radnji,
stanova, istorije, celokupnog političkog i javnog prostora. Nedugo
nakon oslobođenja, upadali su u tuđe stanove, u stanove Srba, na
čijim vratima bi napisali: UČK, ne diraj! Uostalom, “grabiti” i
“otimati” glagoli su koji valjda najpreciznije definišu prirodu nas
dinarskih naroda… Počeli su, dakle, od stanova, završili sa
Univerzitetom. Kosovo danas ima hiperprodukciju doktora nauka koji
čak ne znaju pravilno da pišu i da govore albanski jezik! Rektor
Univerziteta je, kao dokaz da je objavio naučni rad, naveo nekakav
internet-portal u Indiji, na kojem je, za svega osamdeset dolara,
moguće objaviti “naučni rad”.
DANI: Šta je još dovelo do dominacije strukture o
kojoj govorite?
SURROI: Objašnjenje bi trebalo potražiti i u
činjenici da je posleratno Kosovo postalo svojevrsni eksperiment.
Naime, UN na Kosovu i danas radi ono što nije radio nikada i nigde
do sada – vodi državu. Početkom oktobra 1999. general Jackson, koji
je u to vreme komandovao KFOR-om, na Kosovu je pod svojom komandom
imao više od 30.000 vojnika. Sa vojne strane gledano, KFOR je,
dakle, situaciju držao pod kontrolom. Uprkos tome, UN je još uvek
uspostavljao svoju misiju, što možemo uzeti kao ilustraciju
tragičnog nedostatka institucija. Svi koji su tih godina učestvovali
u tome, uključujući i ove koji su radili na okupaciji Iraka, moraju
da znaju da su za tok događaja najbitniji prvi posleratni dani.
Titovi partizani su to odmah shvatili, pa su od AVNOJ-a 1943.
krenuli u pripremu preuzimanja vlast.
Rugovin nenasilni ali veoma organizovani pokret je
na prvim posleratnim izborima dobio gotovo pedeset procenata podrške
kosovskih građana. Međutim, kosovsko društvo u tom trenutku očito
nije bilo spremno za konsenzus…
DANI: Oko čega?
SURROI: Oko predloga da se odmah po završetku rata
uspostavi tranziciona vlast koja će, zajedno sa međunarodnom
zajednicom, do izbora raditi na organizovanju društva. Nakon
oslobođenja 1999. Zapad je shvatio da na Kosovu zapravo nema sa kim
da radi. Rugova je imao jedne planove, OVK je po svaku cenu želeo da
Hašima Tačija, zvanog Zmija, postavi za premijera. Tako su te prve
posleratne godine išle svojim logičnim tokom: ka nedemokratskom
osvajanju prostora.
DANI: U knjizi kažete kako je, nakon
parlamentarnih izbora 2010, ignorišući “industrijsku krađu” glasova,
Catherine Ashton u prvi plan postavila dijalog Beograda i Prištine.
SURROI: Odnos Zapada prema zemljama bivše
Jugoslavije polazi od dve premise, dve predrasude. Prvo, ljudi na
Balkanu ne znaju drugačije osim da žive sa kriminalom i drugo,
veruju da će ti “nedostaci” biti regulisani tokom procesa
integracije u EU.
DANI: Drugim riječima, balkanske narode će Evropa
postepeno civilizovati. U međuvremenu, neka premijer Aleksandar
Vučič radi šta hoće, neka guši slobodu medija, neka zavodi teror,
neka se svađa sa susjedima… Dok nam obavlja posao oko Kosova,
podržavaćemo ga. Je li to ta logika?
SURROI: Jeste… Negde 2001. bio sam gost Tima
Sebastiana u emisji HardTalk, u kojoj je autor, iako je znao da
nikada nisam bio na vlasti i da sam otvoreno pisao o svim problemima
kosovskog društva, odmah krenuo u napad.
“Zašto ubijate Srbe, šta se to događa na
Kosovu?!”, pitao je.
“Slušajte”, rekao sam mu, “pokušajte da, ne šest
meseci ili šest godina, nego šest dana, živite bez zakona, bez
sudova, bez vlade, bez policije… Izvedite taj eksperiment u Londonu,
pa ćete videti hoćete li se potući, hoćete li uspeti da izbegnete
sukobe!”
Zapad očito teško razume da su institucije koje su
u njihovim zemljama građene decenijama, stolećima, nama još uvek
daleke i nepoznate. Sa druge strane, kako to da Kosovar, Crnogorac,
Bosanac, Srbin, čim ode u Švajcarsku, lako prihvati tamošnji sistem?
Zašto ne ostane divljak kakvim ga zamišljaju? Predrasude o tome da
smo postali genetski divljaci, budući da smo dugo živeli van
pravila, van institucija, strašna je. Posledica te predrasude je
stav da je za nas na Balkanu sve dobro: i UN i Vučić i Hašim Tači,
zvani Zmija, i… Mera uspeha Zapada je stabilnost regiona. I to ne
istorijska stabilnost.
DANI: Nego?
SURROI: Stabilnost u okviru trajanja jednog
predsedničkog, premijerskog ili ambasadorskog mandata. Ambasadori na
Kosovu stabilnost ne mere od 1999. do danas, ne; mere je od momenta
kad su došli u Prištinu do momenta kada je napuštaju. Ako se u tom
periodu ništa značajno ne dogodi, ako se situacija ne pogorša,
njihova diplomatska karijera može da ide uzlaznom putanjom. To što
“stabilnost” regiona održavaju ljudi poput Tačija, zvanog Zmija, ili
Vučića, to je za zapadne diplomate irelevantno.
DANI: Tim Sebastian Vam je, kažete, postavio
pitanje ko ubija Srbe na Kosovu, koje ste, u uvodniku za Koha
Ditore, i sami postavili septembra 1999. Kako se i kada, gospodine
Surroi, žrtva višedecenijskog terora pretvori u dželata? Nažalost,
to smo imali priliku da vidimo i u Hrvatskoj, i u Bosni i
Hercegovini…?
SURROI: Ljudska priroda nije ni dobra ni loša.
Čovek može da postane dželat, da živi kao žrtva ili da, pak, vešto
izbegne ulogu bilo kojeg od ta dva ekstrema. Kosovski, bosanski ili
izraelski slučaj pokazuju da su pojave o kojima govorite u tesnoj
vezi sa nametanjem i uspostavljanjem vrednosti koje zagovaraju
konkretna politička vođstva. Ako ste već u toj poziciji, zašto ne
pokušate da u društvo integrišete i one protiv kojih ste se borili?
Doduše, za to je potrebno mnogo intelektualne, političke, pa ako
hoćete i ljudske dubine. Očekivati da taj zadatak sebi postavi
Zmija, čovek koji je 1999. imao dvadeset i devet, trideset godina i
koji se u to vreme nalazio pred životnim izborom – da li osvajati,
grabiti prostor ili se, kao nastavnik istorije, vratiti u Mališevo -
besmisleno je. Ono što Zmiji nikada ne bi palo i što mu ni danas ne
pada na pamet je razmišljanje u istorijskim kategorijama
inkluzivnosti: kako se, dakle, pomiriti sa onima sa kojima smo se do
juče borili, kako doći do kraja rata. To je pitanje koje bi, recimo,
profesor Fehmi Agani sigurno sebi postavio. Da, ali profesor Agani
je ubijen 1999… Na Balkanu nije bilo mnogo ljudi koji razmišljaju
kao Fehmi Agani. Upravo zato je i preokret o kojem ste govorili
sindrom kraja svih naših ratova. Samo narodi i društva koja imaju
sreće sa svojim političkim elitama, kraj rata doživljavaju kao šansu
da istoriju promene nabolje.
DANI: Kada će na jugoslovenske ratove biti
stavljena tačka, šta mislite?
SURROI: U Evropi je Drugi svjetski rat završen
pobunom 1968. Rat u bivšoj Jugoslaviji prestaće onoga momenta kada
građani na ulice izađu protestujući protiv stanja u društvu. Pritom,
nama će na Balkanu biti mnogo teže da završimo rat nego što je to
bilo Nemcima i Francuzima, koji su, nakon Drugog svetskog rata,
imali jasne linije razgraničenja, jasnu podelu na gubitnike i
dobitnike, na agresore i žrtve. Ko je pobednik ratova na Balkanu? Ko
je žrtva? Najbolji primer te nedefinisanosti je Dejtonski sporazum,
koji je u suštini bio pokušaj da se bez jasnog razgraničenja po tim
pitanjima ratni sukobi u Bosni i Hercegovini završe po svaku cenu.
Danas svi krive političko vođstvo i građane Bosne i Hercegovine,
prebacuju im da je njihova država nefunkcionalna, da je vodi
korumpirana elita, što je tek delimično tačno. Jer problem BiH je
pre svega strukturalni i leži u činjenici da je ta zemlja prošla
užasan rat, a da u mir nije ušla definisana i sa ustavnim
dokumentom. BiH je realnost o kojoj se doslovno svakodnevno
pregovara. A ljudima je neophodna stabilnost; neophodni su im
temelji da bi se osećali sigurno. Umesto tih temelja, dobili su
državu koja liči ne na uređenu zajednicu, nego na splav koji
besciljno pluta po otvorenom i uzburkanom moru. I onda vam neko sa
strane kaže – ne umete da upravljate splavom. Pa, naravno da ne
umemo!
Sa sličnim se problemima suočava i Kosovo, koje
je, baš kao i BiH, nedovršena država. One će takve i ostati sve dok
BiH ne dobije ustavni identitet i funkcionalnost, a Kosovo svoj
međunarodni identitet i funkcionalnost u celini. Ključno je da
Srbija u tome učestvuje, da pomogne BiH i Kosovu.
DANI: Možete li uopšte zamisliti takvu situaciju?
SURROI: U tome i jeste problem! Ne možete kriviti
BiH za nefunkcionalnost, a onda reći da Srbija sa tim nema veze.
Izvor nefunkcionalnosti BiH je insistiranje Srbije i srpskog
nacionalizma na status quo. Kako možete da odete u Srebrenicu, a da
istovremeno u svemu podržavate Republiku Srpsku?! Tim pre što znamo
kako je nastao RS.
DANI: Kako je nastao?
SURROI: Svakako ne demokratskom voljom građana
BiH. Pre će biti da su granatiranje i nasilje uticali na njegovo
formiranje. U tom smislu, mogli bismo reći da je RS zapravo
“kreacija” Ratka Mladića.
DANI: Šta Kosovo može da nauči od BiH?
SURROI: Odmah nakon rata, u Sarajevu je održana
međunarodna konferencija, posle koje je bilo jasno koliko su bili
naivni oni Bosanci i Hercegovci koji su poverovali da će, umesto
njih samih, Zapad srediti sve probleme. Tu sam naivnost, priznajem,
prepoznavao i kod sebe.
DANI: Kada?
SURROI: Kada sam 1999. u Rambujeu, tokom mirovnih
pregovora, čuo da će UN voditi Kosovo, da će nam pomoći da stvorimo
uslove za fer i slobodne izbore, nakon čega bi kosovsko društvo
konačno dobilo demokratiju. Ta su obećanja divno izgledala na
papiru. Verovao sam da će u Prištinu stići svi oni prijatelji sa
kojima sam se prethodnih godina viđao u Nemačkoj, u Americi, u
Italiji, Francuskoj, Velikoj Britaniji; da će, dakle, upravo oni
pomoći i meni i društvu iz kojeg dolazim da od Kosova napravimo
pristojnu zemlju. To se nije dogodilo. Zašto? Zato što ni oni
najbolji i najdobronamerniji među njima ne mogu da nadomeste
nedostatak institucija i unutrašnje političke volje. To je nešto što
moramo izgraditi sami.
Pritisnuta užasima rata, 1995. BiH je ušla u
period u kojem je mogla odahnuti. Dobila je mir, završeno je klanje
i videćemo šta ćemo dalje. I, šta smo videli? To da, u protekle dve
decenije, bosanskohercegovačko društvo nije mnogo odmaklo. Pre bih
rekao da je i danas tu gde je bilo 1995.
DANI: U kom smislu?
SURROI: U smislu da su cementirani ne samo
međunacionalni odnosi nego i ratne odluke. Što smo onda mi Kosovari
mogli naučiti od BiH? Najpre to da i Zapadu i svojim građanima
moramo ponuditi sopstvena rešenja. Vođen takvim motivima, početkom
2000. insistirao sam da Kosovo, umesto Rezolucije UN-a 1244, dobije
svoj ustav. Međutim, kako je u to vreme među kosovskom vladajućom
elitom već bio započeo proces grabeži, moj je predlog malo koga
zanimao... Negde 2001. u Prištinu je, kao šef misije UN-a, stigao
Hans Heakkerup, koji je bio zainteresovan isključivo za tri stvari.
Prvo, tražio je da u kući koju je unajmio vlasnik izgradi bazen za
njegovog sina i ćerku; drugo, zahtevao je da njegov posao počne u
devet sati ujutro i da se završi najkasnije u šest popodne; treće,
insistirao je na tome da nakon završetka radnog vremena isključi
telefon, kako ga ne bismo nepotrebno uznemiravali. Život na Kosovu
se tih godina mogao odvijati isključivo u intervalu koji je
ograničio Hans Heakkerup, bivši ministar odbrane Danske, koji je,
tokom svog UN-mandata na Kosovu, napisao dokument i nazvao ga ne
ustav, nego – ustavni okvir. Šta će Kosovo dobiti tim okvirom, e, to
Heakkerupa nije mnogo brinulo.
Uzgred, u ustavnom okviru, preslikanom i u
aktuelnom kosovskom ustavu, postoji obaveza da najmanje jedan
ministar u Vladi Kosova bude Srbin, a da jedan dolazi iz drugih
etničkih zajednica. U slučaju da Vlada ima više od petnaest
ministara, dvojica moraju biti srpske nacionalnosti. Koliko znam,
nema tog ustava na svetu u kojem ćete naći sličnu odredbu. Zamislite
da u najvišem pravnom aktu Velike Britanije piše da jedan ministar
mora biti Pakistanac. Ili da Ustav Francuske propisuje da član
premijerovog kabineta obavezno bude Marokanac. To ne može biti,
naravno! Kako je onda socijaldemokrata Hans Heakkerup, koji je u
Prištinu došao iz uređene zemlje kakva je Danska, mogao tako
otvoreno da kaže da ono što ne važi za njega, važi za nas?! I to u
formi - take it or leave it. Bilo kakva dalja diskusija o tom
problemu nije dolazila u obzir. Gde to ima?!
DANI: Da, ali gdje ima da bivši borac OVK-a i
gradonačelnik Kačanika, pravosnažno osuđen za kriminal, na sudu
izgovori: “Kakav je to zakon koji osuđuje heroje?!”, o čemu pišete u
knjizi Zmijske noge?! Kada su Dragana Jočića, bivšeg ministra
policije u Vladi Vojislava Koštunice, pitali zašto je u mladosti
obijao trafike, odgovorio je na sličan način: “Kako vas nije sramota
da me to pitate dok gori Hilandar?!”
SURROI: Kosovski slučaj koji navodite još je
komplikovaniji, još groteskniji. Džabir Žarku je švedski građanin,
koji, iako je na Kosovu pravosnažno osuđen, svake nedelje na
društvenim mrežama postavlja svoje fotografije iz Švedske: na jednoj
muze kravu, na drugoj uređuje baštu, na trećoj je pustio bradu…
Švedska je, pritom, jedna od najuređenijih zemalja Evrope, koja
svakako ne bi dozvolila da izvesni Džabir Žarku, na Kosovu osuđen
zbog ucena, kao i zbog toga što mu je u kući nađeno ne zna se koliko
kalašnjikova, izbegne izvršenje sudske odluke. Ponavljajući mantru o
pravnoj državi, Švedska, dakle, dopušta Žarkuu da iz kosovske
realnosti pobegne u švedsku pravnu državu, odakle nas sve zajedno
otvoreno ismeva.
DANI: Ismijavate li Vi tog istog čovjeka kada
pišete da je, s idejom da ga nekako “evropeizira”, odlučio da u
gradu na obroncima Šar-planine zasadi - palme? Ili kada opisujete
kako je James Rubin u Rambujeu ubijedio Hašima Tačija da potpiše
mirovni sporazum?
SURROI: Sve se to zaista dogodilo! Kao član
kosovske delegacije na pregovorima u Rambujeu, Hašim Tači, zvani
Zmija, 1999. zaista je odbio da potpiše mirovni sporazum. E, onda se
James Rubin dosetio i obećao mu da će zamoliti svog prijatelja iz
Hollywooda da napravi film o OVK-u, u kojem će Hašim Tači, zvani
Zmija, biti glavna ličnost. Naravno, polaskan Rubinovom ponudom,
Zmija je odmah potpisao dokument. O tom događaju pisao je i zamenik
Madeleine Albright James O’Brian u Financial Timesu… I, ko zna:
možda je upravo ta bizarna epizoda promenila tok istorije.
DANI: Ima li u Vašem opisu Hašima Tačija, tog,
kako kažete, seljačića opsjednutog svojim mjestom u velikoj
istoriji, i malo zlobe?
SURROI: Nema… Kosovsko društvo je, nema sumnje,
prošlo kroz veoma dramatičan preobražaj, i to veoma brzom
evolucijom. Njega nisu izgradila gradska, nego seoska deca, koja su
do škole morala hodati satima; koja su pohađala provincijske
gimnazije, pedagoške škole, prištinske fakultete… Hašim Tači, zvani
Zmija, odbacio je takav evolutivni put, svestan da on košta: čovek
mora da uči, da se dokazuje, da postane nastavnik istorije u
Mališevu, da bi onda, stepenik po stepenik, stigao do svog cilja.
Ne, Hašim Tači, zvani Zmija, izabrao je kraći put. Biću odmah
premijer, sve ću da otmem, zašto bih čekao, rekao je sebi; imam
pušku, imam strukturu, znam kako ću taj cilj postići i… Taj cilj je
i postigao! U tom smislu, podsmeh koji ste primetili više je
literarno sredstvo, ali i pokušaj da se nekako odbranite od
banalnosti i gluposti.
DANI: Nije, dakle, riječ o zavisti? Jer, u
idealnom svijetu, u idealnim okolnostima, ko bi bio bolji premijer
ili šef diplomatije Kosova od sina nekadašnjeg jugoslovenskog
ambasadora u Boliviji, Meksiku i Španiji? Dakle, od Vas koji ste
završili najbolje škole, koji govorite nekoliko jezika? Niko!
Najmanje Hašim Tači, koji je, eto, sticajem okolnosti, upravo to i
postao.
SURROI: Ne, ne verujem da je bilo zavisti, budući
da sam knjigu napisao nakon što sam odlučio da se više aktivno ne
bavim politikom. U tom smislu sam bio oslobođen i zavisti i
političkih ambicija i eventualnog pokušaja da se preko knjige koju
sam napisao autopromivišem. Zmijske noge nisu autopromocija; one su
način da i sebi i drugima objasnim neke od pojava koje muče kosovsko
društvo. Inače, reč je o prilično zakržljalom intelektualnom miljeu,
o društvu koje stagnira u svemu, pa i u načinu debatovanja. Taj pad
se možda nabolje vidi u Beogradu, koji je u vreme socijalističke
Jugoslavije u tom smislu bio neuporedivo življi.
DANI: Urednik beogradskog nedeljnika Vreme
Dragoljub Žarković je, govoreći o Vašoj knjizi, rekao da su Zmijske
noge veoma opasno štivo i da ste, pristajući na to da knjiga bude
prevedena u Beogradu, rizikovali da Vas ovdašnji političari i
novinari zloupotrijebe: da uzmu određene dijelove i kažu – evo, to
je Kosovo o kojem smo govorili, tako ono izgleda. Jeste li bili
svjesni tog rizika?
SURROI: Ne mogu kontrolisati šta će uraditi srpski
političari i štampa. Uostalom, odavno sam navikao na tu vrstu
zloupotreba. Ako je intelektualno pošten, čovek ne bi trebalo da
razmišlja o tome… Kada su na Kosovu paljene moje knjige, a Zmijske
noge su javno spaljene čak tri puta, gledajući lica onih koji su
pravili lomaču, pokušao sam da saznam šta ti ljudi zapravo misle,
šta ih toliko iritira. Na kraju sam shvatio da oni moju knjigu nisu
čak ni pročitali. Ipak, bacajući je u vatru, ponavljali su kako su
Zmijske noge knjiga uperena protv OVK-a, ne uspevajući da navedu ni
jedan od delova “protiv”. Ono što sam video pomoglo mi je da razumem
da sam, pišući otvoreno o kosovskoj političkoj zbilji, uradio dobru
stvar za društvo na Kosovu. To je bilo dobro čak i za one koji su
palili Zmijske noge.
DANI: Pišući Zmijske noge, pišući uvodnike za Koha
Ditore i oštro kritikujući vladajuću političku elitu na Kosovu,
niste razmišljali o sopstvenoj bezbjednosti, o napadima, o paljenju
knjiga, o progonu? Niste se plašili?
SURRIO: Nisam. Čovek sam koji je imao mnogo
različitih života. Kada sam preživeo poslednji rat, kada sam, uprkos
svemu, te 1999. uspeo da ostanem živ, shvatio sam da je moja najveća
i ljudska i intelektualna i emocionalna obaveza da ostanem iskren i
pošten prema sebi, prema vlastitim razmišljanjima i osećanjima. Ako
je već neko te 1999. došao da me spasi od gotovo sigurne smrti,
osećao bih se bedno da sam odlučio da nemo posmatram nepravdu,
organizovani i sistematski progon kosovskih Srba i Crnogoraca nakon
oslobođenja. Ko je spasio moju i glavu više hiljada Kosovara? NATO.
Spasili su nas neimenovani ljudi, nepoznati piloti. Glave gotovo
stotinu hiljada kosovskih izbeglica je, otvorivši im granice svoje
zemlje koja je bila u velikoj ratnoj opasnosti, sačuvao i tadašnji
predsednik Crne Gore Milo Đukanović. Nakon NATO-intervencije, otišao
sam u Podgoricu kako bih predsedniku Đukanoviću i lično zahvalio,
čvrsto verujući da je gest koji je on napravio primer crnogorskog
čojstva, ali i otklon od onoga što je bilo suprotno tome - mislim na
crnogorski napad na Dubrovnik 1991… Ko nam je još tih godina
pomogao? Vaclav Havel, recimo, Srđa Popović, Vesna Pešić, Sonja
Biserko, Nataša Kandić, Žarko Korać… Zbog takvih sam ljudi imao
obavezu da otvoreno kažem šta u tom momentu osećam i mislim.
|
