|
Nakon poslednjih zaoštravanja odnosa izazvanim
provokacijama Srbije, počevši od hapšenje komandira policije za
sever Kosova, Nehata Thacija, podizanja zida pored mosta na Ibru u
severnom delu Mitrovice, hapšenja bivšeg premijera Kosova, Ramuša
Haradinaja po srpskoj međunarodnoj poternici u Francuskoj, kao i
provokacija sa “rusko-srpskim” vozom nazvanim “putujuća crkva”,
pojačani su zahtevi pre svega opozicije, ali i civilnog društva na
Kosovu da dijalog između Prištine i Beograda menja format.
Prema analitičarima, Kosovo i Srbija treba da
nastave dijalog da bi stigli do faze potpisivanja sporazuma koji bi
se zvao “ugovor o miru”, a kojim bi se u potpunosti normalizovali
odnosi između dve zemlje. U suprotnom, dijalog nema smisla ako se ne
potpiše takav ugovor. Jer ovako, dijalog će se odvijati godinama i
neće dati nikakve rezultate, i da koristi ima samo Srbija.
Međunarodna zajednica, odnosno administracija
Vašingtona i Brisela, napravila je grešku kada je tražila da
Priština razgovara sa Beogradom u Briselu o normalizaciji odnosa, a
ustvari razgovori se vode o unutrašnjoj organizaciji Kosova i
položaju Srba tamo. Pogrešila je i Vlada Kosova što je pristala na
takav dijalog.
Jer ti razgovori ne samo da ne doprinose
normalizaciji odnosa sa Srbijom, već stvaraju probleme i opstruišu
normalno funkcionisanje kosovskih institucija. To je zbog činjenice
što politički predstavnici kosovskih Srba rade po instrukcijama
Beograda, a ne na rešavanju i poboljšanju položaja te populacije.
Kosovska vlada razgovore je trebala voditi sa
predstavnicima Srba, državljanima Kosova, a da Beograd u tim
razgovorima pomaže stručno i materijalno. Za ovakve razgovore je i
kosovska opozicija i civilno društvo, ali i većina kosovskih Srba
koji se osećaju građanima Kosova i žele da se integrišu u
društveno-politički život Kosova.
Čekić i nakovanj
Ovako, i nakon 18 godina od završetka rata, Srbi
se nalaze između čekića i nakovnja i o njihovoj sudbini odlučuju
drugi koji nikada neće živeti na Kosovu, već ih koriste za političke
potrebe. Međutim, kriva je i kosovska vlada što Srbima kao građanima
Kosova nije pružila više za njihovu potpunu integraciju, i time ih
istrgla iz tutorstva Beograda.
Nakon ratobornih izjava sa obe strane i susreta u
Briselu na najvišem nivou, kao da tenzije popuštaju. Prvi put
predsednik Kosova Hashim Thaci razgovarao je telefonom sa premijerom
Srbije Aleksandrom Vučićem, a ne svojim homologom Tomislavom
Nikolićem. Thaci je na svom profilu na Facebooku pisao da je sa
premijerom Srbije dogovoreno da Beograd i Priština nastave dijalog i
da je razgovor jedini način za rešavanje svih nesuglasica te da će
obe strane aktivno raditi na očuvanju mira i stabilnosti, kao i na
unapređenju odnosa između Srba i Albanaca, Beograda i Prištine.
Sama činjenica da je Thaci razgovarao prvi put
telefonom (vrućom linijom) sa Vučićem je dokaz da su oni ključne
figure u tom dijalogu i u rešavanju međusobnih problema, a ne
njihovi homolozi, Nikolić i Mustafa, odnosno da su oni „gospodari
prstenova“.
Kosovska opozicija smatra da se tim razgovorom
Thaci ponizio, dok mediji konstatuju da je predsednik ostvario
“jedan od svojih životnih ciljeva”, da razgovara telefonom sa
premijerom Srbije Aleksandrom Vučićem.
Predsednik Kosova nedavno je izjavio da Srbija
želi aneksiju severa Kosova, dodajući da ona želi da objavi rat
Kosovu. Istakao je, takođe, da su sadašnji političari u Srbiji isti
kao Milošević i njegova politika.
“Pretnje Srbije da su spremni za rat i da pošalju
vojne snage na Kosovo jasno govore da su ciljevi Srbije isti kao oni
režima Miloševića tokom 90-ih godina”, podvukao je tada Thaci.
Promjena pristupa
Međutim, primetili su kosovski mediji, samo
nedelju dana nakon ovakvih izjava, Thaci je totalno promenio pristup
prema Srbiji, ali postavljaju pitanje kako je došlo do ovih promena
i da sada komunicira sa Srbijom bez posrednika.
Istu metamorfozu je napravio i premijer Vučić koji
je uoči susreta u Briselu izjavio da mu je jako teško da razgovara
sa albanskim političarima jer je „ poptuno izgubio poverenje“ u
njih. „Izjava kosovskog predsednika Hashima Thacija nakon dijaloga u
Briselu pokazuje da Priština nije voljna ili sposobna da održi svoju
reč duže od dva minuta i da ne rade ništa u skladu sa onim što je
dogovoreno", rekao je Vučić.
Premijer Srbije rekao je nakon razgovora u Briselu
sa Thacijem i Mustafom da je dijalog bio izrazito težak i da su
određene stvari postignute otvorenim razgovorom o stvarima u kojima
su stavovi izrazito suprotni.
"Dogovor je takav i da svi spustimo loptu i da
pokušamo da se odgovorno ponašamo i da, ili o tome ne govorimo ili
da govorimo na ozbiljniji način, ne govoreći ništa loše o drugoj
strani", rekao je Vučić. "Ovo je bio dobar korak. Uvek sam govorio
da su razgovori lekoviti i da mnogo znače, čak i kada ne donesete
neki novi sporazum ili sprovođenje sporazuma. I takav razgovor je
dobar jer time štitimo ljude na terenu bilo da su Srbi ili Albanci",
rekao je Vučić.
Premijer je posle upozorenja šefice evropske
diplomatije Mogherini da se i Beograd i Priština uzdrže od izjava
posle razgovora, najavio da će zabraniti svojim ministrima da govore
o razgovorima ili daju zapaljive izjave.
Iako Briselski sporazum tačno propisuje teme o
kojima Beograd i Priština treba da razgovaraju, u realnosti obe
strane imaju svoje, malo drugačije prioritete, koje žele da
proguraju i stave na sto, a šefovi pregovaračkih delegacija, svako
na svoj način, interpretiraju dogovor, čime obmanjuju svoju javnost.
Dogovorene tačke
Još 2013. godine, tokom prvog susreta
tadašnjih premijera Ivice Dačića i Hashima Thacija dogovoreno je 15
tačaka o kojima će se razgovarati i odakle su kasnije svi ostali,
tehnički sporazumi proizilazili.
Međutim, u realnosti je takva situacija da od
potpisivanja ovog dokumenta do danas dobar deo nije ni dogovoren, a
još manje počeo da se sprovodi.
Brisel je garant sprovođenja sporazuma i njegove
implementacije, ali vrlo je čudno zašto se nijednu stranu ne
proglašava krivom za nerealizaciju, odnosno opstrukciju dogovorenog.
Sloboda kretanja je bila prva tema dijaloga u
Briselu, ali to pitanje ne samo da je rešeno već se slobodno
kretanje čak iskomplikovalo. Jer postoje trzavice, prepucavanja i
međusobno optuživanje, nije uspostavljena integrisana granica (IBM),
a sada su problem registarske tablice, koje se na ulasku i izlasku
sa Kosova prelepljuju belom nalepnicom.
I dalje nije rešeno slobodno kretanje (vozila i
ljudi) preko mosta na Ibru koji deli severni (srpski) i južni
(albanski) deo Mitrovice, iako se Srbija obavezala da će to biti
rešeno krajem prošle godine. Umesto toga, srpska strana je preko
noći podigla zid pored mosta, na mestu takozvanog parka mira, sa
ciljem da spreči saobraćaj i time opstruiše dogovor. U realnosti,
malo je verovatno da će se zid rušiti uskoro, kako su najavili
kosovski zvaničnici, jer sve što su najavili nikada nije poštovano.
Ništa manje važna stvar je i oblast pravosuđa na
severu Kosova, u okviru koje bi zaposleni u ovoj oblasti trebalo da
se integrišu u kosovski sistem. Takođe nije rešeno pitanje
energetike, a još se ne sprovodi i dogovor o telekomunikacijama,
kako uključenje međunarodnog pozivnog broja za Kosovo 383, tako i
aktiviranje mobilnog operatera iz Srbije – MTS, koji bi pokrio
sredine gde žive Srbi, iako je dogovor bio da sve to profunkcioniše
još u decembru.
Pitanje imovine
Srbija takođe hoće da pokrene pitanje “srpske
imovine na Kosovu”, uključujući i pitanje jezera Gazivoda/Ujmani i
Trepče, za koju je Skupština Kosova prošle jeseni usvojila zakon
kojim je ona postala državna imovina, a srpska vlada je dala sebi za
pravo da poništi taj zakon kao neustavan.
Osim ovih tema koje, hteli ne hteli, predstavnici
Beograda i Prištine kad-tad moraju da stave na dnevni red, ima i
onih koje obe strane zagovaraju, nevezano od dogovora sa Briselom.
Beograd traži i drugu imovinu koja je u društvenom
ili državnom vlasništvu, a navodno pripada Srbiji, pozivajući se na
diskriminatorske zakone usvojene nakon ukidanja autonomije Kosova
1990. godine, kao i rešenje pitanja imovine Srpske pravoslavne
crkve. Srbi traže da se raspravlja i o zaštiti srpske kulturne i
duhovne baštine na Kosovu, kao i povratku iseljenih Srba.
Beograd manipuliše sa cifrom o 230.00 izbeglih
Srba i nealbanaca i o 130.000 Srba koji žive na Kosovu, iako po
zvaničnom popisu Srbije iz 1991. godine na Kosovu je bilo 194.190
Srba i 20.365 Crnogoraca, koji su Kosovo napustili u većem broju, a
ima i neznatan broj Bošnjaka, Roma, Turaka i ostalih zajednica.
Postavlja se pitanje odakle ova cifra od 360.000?
Status Kosova je tema svih tema za prištinsku
stranu, ali i druge teme su važne, kao pitanje nestalih Albanaca
tokom rata 1999, povlačenje međunarodnih poternica koje je
raspisivala Srbija protiv bivših pripadnika i komandanata OVK-a,
ukidanje ilegalnih struktura Srbije koje funkcionišu na nekim
delovima Kosova, pa čak i tamo gde nema Srba, i ratna reparacija
koju treba da plati Srbija.
Zašto se tokom poslednjeg susreta najviših
funkcionera Prištine i Beograda u Briselu nije razgovaralo o
ostvarivanju, odnosno neostvarivanju dosadašnjih sporazuma, koja
strana je kriva za to i ko treba da snosi odgovornost? A ne i nakon
četiri, odnosno šest godina razgovora i toliko postignutih
sporazuma, stanje se pogoršava i vodi se “hladni rat”, pa čak u
jednom trenutku je pretilo da situacija preraste u oružani sukob…
Ili je možda to trebalo obema stranama zbog
unutrašnjih potreba i potrebe Brisela, budući da dijalog stagnira
još od početka prošle godine. Zato se postavlja i pitanje da li je
to dijalog o rešavanju problema i iznalaženju rešenja ili razgovor
gluvih?
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i
ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
|
