|
Za one čitaoce koji u novinama pročitaju samo
naslov i prvu rečenicu, poenta ovog mog teksta o ne/ulasku Kosova u
UNESKO mogla bi se lepo sažeti rečima Šekspirovog Hamleta: “Ako bude
sad, neće biti posle; ako bude posle, neće biti sad; ako neće biti
sad, ipak će biti posle. Biti spreman, to je sve.”
Drugim rečima, pitanje ulaska Kosova u UNESCO po
mom mišljenju nije pitanje ako ili da li, već kada. Na glasanju iz
2015. godine Kosovu je nedostajalo samo tri glasa da bude primljeno,
a pri tom Amerikanci nisu učestvovali na sednici jer nisu platili
članarinu. Ali, 21. oktobra 2015. godine, izvršni savet UNESCO-a
odlučio je da stavi kandidaturu Kosova na glasanje uprkos
protivljenju Srbije. To je, dugoročno gledano, u ovom smislu dobitna
kombinacija za Kosovo, jer ono sada može svake druge godine da
zahteva prijem. Ove godine sledi sledeća runda, i, ako Amerika bude
prisutna, mislim da je izvesno kakav će biti ishod tog glasanja. Sve
i da opet ne prođe, Kosovo opet ima pravo da zahteva glasanje 2019.
godine, itd. itd. U duhu one srpske poslovice da kod žena ne uspeva
lep nego uporan, ako Kosovo bude uporno pre ili kasnije će biti
primljeno.
Toliko od mene za lenje čitaoce. Sa onim
vrednijima, želeo bih da podelim neka moja razmišljanja o sadašnjem
i budućem stanju srpskog verskog i kulturnog nasleđa na Kosovu. Tu
postoji, kako ja to vidim, jedan paradoks – i u srpskim, i kosovskim
medijima, već godinama se priča i piše jako mnogo o UNESCO slučaju,
ali uvek, ili gotovo uvek, kroz prizmu državnog suvereniteta –
dakle, da li ono pripada Srbiji ili Kosovu, a nikada, ili gotovo
nikada, se ne razmatra njegov pravni status na Kosovu – kakav je
pravni položaj srpskih manastira, kakva prava oni imaju, može li se
nekako poboljšati njihov položaj itd.
Ilustrovaću ove tvrdnje najpre sa nekoliko
reprezentativnih izjava u medijima, a zatim ću, uz par citata,
razmotriti pravni status srpske baštine na Kosovu. Ova 2017. godina
je počela zaista u žestokom tonu, a povod za to su najpre bile
izjave Ivice Dačića o posledicama koje će snositi susedi koji
glasaju protiv Srbije. Vrlo je lako iz ovoga videti već prisutno
lobiranje oko predstojećeg glasanja u UNESCO-u. Kada čitamo izjave
vodećih srpskih političara o tome da je pitanje UNESCO-a “vitalno
državno i nacionalno pitanje”, da zbog glasanja u UNESCO-u nisu
spavali cele noći, izjave o pobedi, o odbrani naših svetinja itd,
stvara se utisak da status srpskih manastira suštinski zavisi od
ishoda ovog glasanja i ne/ulaska Kosova u UNESCO. Ako, međutim,
postavimo pitanje šta se promenilo pobedom Srbije? Da li je država
Srbija zadržala legitimitet nad ovim svetinjama? Odgovor je, bojim
se, jednostavan i negativan. Naime, time što Kosovo nije primljeno u
UNESKO pre godinu i nešto više, nije se ničim poboljšao položaj
Dečana ili Deviča, niti je Srbija dobila priliku da nad njima
ostvaruje suverenitet. Manastiri, dakle, ostaju tamo gde jesu,
ponegde u miru a ponegde zaštićeni žicom i stranim vojnicima,
uglavnom na teritoriji na kojoj žive Albanci a primenjuju se
kosovski zakoni.
Pa kako, dakle, izgledaju ti zakoni? Osnovu
pravnog statusa srpskih svetinja čini sveobuhvatni Ahtisarijev plan
iz 2007. U aneksu 5 tog plana stoji:
Srpskoj pravoslavnoj crkvi na Kosovu biće
garantovana zaštita i uživanje svojih prava, a srpska mesta od
kulturnog značaja koja imaju poseban značaj za kosovske Srbe štitiće
kosovske policijske snage.
Pored toga, zahtevano je od albanske strane da
prizna srpsku pravoslavnu crkvu na Kosovu ne kao zasebnu
instituciju, nego kao deo Srpske pravoslavne crkve. Uz to,
Ahtisarijev plan dopušta i stvaranje specijalnih zaštićenih zona oko
određenih srpskih manastira i crkava, kako bi se:
omogućila zaštita da bi ova mesta mogla mirno da
postoje i funkcionišu; sačuvala njihova istorijsko, kulturno i
prirodno okolina, uključujući monaški način života sveštenstva; i
sprečilo neprikladna izgradnja oko njih, a u isto vreme obezbediti
najbolje moguće uslove za harmoničan i održivi razvoj zajednica koja
naseljavaju područja koja okružuju ova mesta.
provide for the peaceful existence and functioning
of the sites to be protected; preserve their historical, cultural
and natural environment, including the monastic way of life of the
clergy; and prevent adverse development around them, while ensuring
the best possible conditions for harmonious and sustainable
development of the communities inhabiting the areas surrounding such
sites” (Article 4.1).
Plan zatim navodi niz područja koja pripadaju
Srpskoj pravoslavnoj crkvi, gde je zabranjena bilo kakva gradnja,
industrijski pogoni ili zidanje, čak u dodatku sadrži i mape koje
preciziraju tačnu površinu tih područja.
U skladu sa Ahtisarijevim planom, Skupština Kosova
je, počevši od 2008. godine, usvojila niz zakona i propisa koji
obezbeđuju ključne garancije za zaštitu manjinskih prava. Zaštita
kulturnih i verskih objekata na Kosovu zagarantovana je Ustavom
Kosova, Zakonom o specijalnim zaštićenim zonama, Zakonom o
istorijskom centru Prizrena i Zakonom o selu Velika Hoča.
Ustav Kosova
Član 9 [Kulturno i Versko Nasleđe] Republika
Kosovo obezbeđuje zaštitu i očuvanje svog kulturnog i verskog
nasleđa.
Član 58, stav 5
5. Republika Kosovo će promovisati očuvanje
verskog i kulturnog nasleđa svih zajednica,kao sastavnog dela
nasleđa Kosova. Republika Kosovo će imati posebnu dužnost da osigura
efikasnu zaštitu lokaliteta i spomenika od kulturnog i verskog
značaja za zajednice.
Pomenuti zakoni garantuju očuvanje i zaštitu
kulturne i verske baštine, posebno „srpskih pravoslavnih manastira,
crkava, drugih verskih objekata, kao i istorijskih i kulturnih
objekata od posebnog značaja za zajednicu kosovskih Srba, kao i
ostale zajednice u Republici Kosovo“ (Zakon o specijalnim zaštićenim
zonama, 2008, čl. 1).
Naravno, usvajanje ovih zakona izazvalo je žestoke
debate i otpore. Za neke kosovske političare, pravoslavna crkva je
neprijatelj i saučesnik u genocidu. U tom svetlu su zaštita
lokaliteta pravoslavne crkve i davanje posebnih prava upravljanja
nad ovim lokalitetima shvaćeni kao napad na kosovsku državnost.
Tvrdilo se da Srpska pravoslavna crkva i dalje smatra Kosovo
„neotuđivim delom teritorije srpske nacije, države i Crkve“ (Nait
Hasani, DPK). Uz to, Srbi su predstavljani kao da ne žele da se
integrišu i da priznaju državu Kosovo (Saopštenje Skupštine opštine
Orahovac, 17. 6. 2011). O zakonima se govorilo kao o pretnji teško
stečenoj nezavisnosti, dok se odbacivanje zakona shvatalo kao čin
patriotizma i ponosa.
Okviri kao što su „posrbljavanje Kosova“, „teror“,
„poniženje“ i „opština u opštini“, korišćeni su da bi se jačao
narativ o pretnji. Aljma Lama (Demokratska liga Kosova – DLK) je
tako tvrdila da usvajanje zakona znači „posrbljavanje Kosova“
(Plenarna sednica, 20. 04. 2012). Još jedan ilustrativan primer nude
izjave Naita Hasanija (DPK), koji je tvrdio da Prizrenska
pravoslavna bogoslovija ne bi trebalo da bude zaštićena kao kulturna
baština, jer je „obrazovala političare kao što su Milošević i drugi,
koji su počinili genocid i zločine protiv čovečnosti“, a ukoliko do
toga dođe, biće „mnogo osećanja mržnje, osećaja da je počinjen
zločin, jer su ovu školu osnovali svi oni koji su se borili protiv
nas, ponižavali nas, vređali nas i osuđivali“ (Plenarna sednica, 20.
4. 2012).
Pored toga, članovi Skupštine opštine Orahovac
izjavili su: „Mi, članovi Komisije za politiku i finansije vidimo
usvajanje ovog zakona kao nerazumno, jer on predviđa formiranje
jedne mini-opštine u opštini Orahovac, kojoj pripada selo Velika
Hoča, naseljeno srpskom manjinom“.
Pošto je jedan član zakona glasio: Komisija
tražiti saglasnost Srpske pravoslavne crkve za bilo kakve aktivnosti
koje bi uticale na svojinu Srpske pravoslavne crkve u Istorijskom
centru Prizrena u skladu sa Aneksom V Sveobuhvatnog predloga za
rešenje statusa i Ustavom, poslanik Emin Gerbeši (Samoopredeljenje)
je, na primer, tvrdio da je „Zakon antialbanski, antiistorijski, i
neljudski. Čak nas vraća u srednji vek kada je crkva sve uređivala“
(Plenarna sednica, 20. 4. 2012).
Članovi Skupštine opštine Prizren takođe su
prigovorili da svi građevinski radovi oko pravoslavnih objekata
zavise od Pravoslavne crkve. Izneta je tvrdnja da se Srpskoj
pravoslavnoj crkvi na Kosovu daje više ovlašćenja nego u Srbiji.
Tadašnji premijer Tači bio je posebno jasan
predstavljajući zakone kao poslednju bitku za nezavisnost: “Uveren
sam da svi vi volite Kosovo i želite da naša zemlja bude ozbiljna
država, da napreduje i da, povrh svega, ispuni svoje dužnosti u vidu
obaveza preuzetih prema međunarodnoj zajednici.... To je trenutak
kada Kosovo pred demokratskim svetom svedoči da smo se konsolidovali
kao država, kao institucije i kao građani, i da nastavljamo svoj put
potpuno nezavisni“. (Plenarna sednica, 20.04.2012). Poput njega,
ministar Dardan Gaši je komentarisao Zakon o Prizrenu na sledeći
način: „Ovaj zakon direktno utiče na odnose Republike Kosovo sa
njenim prijateljima i saveznicima i budući da je tako, ja vas molim
i apelujem na vas da se zakon usvoji u predloženom obliku“ (Plenarna
sednica, 20.04.2012).
Zaključak
Pod međunarodnim pritiskom, zakoni su napokon
doneti u aprilu 2012. godine, posle bezmalo godinu dana žučnih
javnih i skupštinskih rasprava. Međutim, ni preko četiri godine
nakon toga, oni se još uvek ne primenjuju. I dalje dolazi do
incidenata među kojima su rušenje, krađa i vandalizam nad kulturnim
i verskim objektima, posebno nad objektima srpske kulturne baštine a
zapaža se kontinuirani nedostatak saradnje između lokalnih vlasti i
vlade u sprovođenju ovih zakona. Lokalne prizrenske ili orahovačke
vlasti redovno bojkotuju ili zaobilaze sprovođenje ovih zakona.
Osnovni problem predstavlja nelegalna gradnja oko zaštićenih
lokaliteta, koju često odobravaju same opštinske vlasti. Savet
bezbednosti UN takođe je ukazivao na nedovoljnu ograničenu
finansijsku i logističku podršku primeni ovih zakona i manjku
[nedostatku] političke posvećenosti opštinskih vlasti Prizrena i
Orahovca.
Ukratko, sadašnji zakoni su napokon doneti, ali uz
velike otpore i poteškoće i, ruku na srce, samo zahvaljujući
međunarodnom pritisku i uslovljavanje pune nezavisnosti. Tačno je,
ovi propisi daju široku autonomiju i garancije za srpsku pravoslavnu
crkvu. Ali, ko misli da je Ahtisari bio nepravedan prema kosovskim
Albancima, neka se seti kako je upravo njegov plan obznanio ono što
ni NATO ni UN nisu javno rekli ni za vreme ni posle bombardovanja
1999. godine – da će Kosovo biti nezavisno. Uostalom, ovi propisi su
osmišljeni posle nereda na Kosovu 2004. godine, kada je imovina
Srpske pravoslavne crkve zaista bila ugrožena, paljena i
skrnavljena.
Da zaključim, mislim da bi dugoročno gledano bilo
bolje kada bi se srpski političari više bavili time kako da obezbede
pravnu zaštitu za srpske svetinje, a manje time kako da sabotiraju
Kosovo u pokušaju da uđe u UNESCO. Kao i da bi bilo bolje kada bi se
albanski političari više trudili da primene propise koje su doneli u
proteklih nekoliko godina, a koji za sada dobrim delom ostaju samo
mrtvo slovo na papiru. Ali, šta god bilo, na duže staze srpske
svetinje neće zavisiti ni od NATO-a ni policije, već od naroda koji
na tom području živi, a to su najvećim delom kosovski Albanci, Za
mene je neprihvatljivo da danas strani vojnici štite Dečane od
lokalnih Albanaca koji bi da ih spale zbog nekoliko hektara zemlje,
dok su u vekovima osmanske vlasti istaknute albanske porodice i
bratstva iz Metohije/Dukađina štitile Dečane u ratnim vremenima.
Prošlog puta kad sam bio u Gračnici, pomislio sam kako, evo, ipak
postoji nešto na ovom Balkanu što može da stoji 700 godina a da ga
nijedna vojska, banda, nijedan narod ne sruši i zapali. Dođoše i
odoše razne vojske, balkanske, osmanske (sa sve Turcima, Čerkezima,
Tatarima, Arapima i ko zna kim), naše i zapadnoevropske, a naši
stari [preci] sačuvaše i poštovaše te svetinje. Pa nismo, valjda, mi
danas najgori od svih?
(tekst objavljen na albanskom jeziku u
prištinskoj Koha ditore 23.2.2017.)
|
