|
Direktor Instituta za pravdu i pomirenje u
Južnoafričkoj Republici Stanley Henkeman, institucije koja je 2000.
nasledila južnoafričku Komisiju za istinu i pomirenje, za RSE
ocenjuje da "komisija za istinu i poverenje kojoj pravda nije
krajnji cilj je osuđena na propast".
Povod razgovora sa Henkemanom je inicijativa
predsednika Kosova Hašima Tačija o osnivanju nezavisne komisije za
istinu i pomirenje, koja bi "omogućila unutrašnji dijalog između
zajednica na Kosovu zbog bolne prošlosti i radi zdrave osnove za
pomirenje".
Međutim, porodice nestalih i ratnih žrtava na
Kosovu već su izrazile nezadovoljstvo na tu inicijativu, navodeći da
pre pomirenja mora da se zadovolji pravda i rasvetli sudbina
nestalih.
Širom sveta je uspostavljeno više od 40 komisija
koje su se bavile utvrđivanjem istine i pomirenjem nakon oružanog
sukoba ili aparthejda. Cilj takvih komisija je dokumentovanje
zločina i iskustava, kako bi se sprečilo ponavljanje prošlosti.
Jedna od tih komisija bila je i ona u
Južnoafričkoj Republici, koju je predvodio južnoafrički anglikanski
nadbiskup, borac protiv aparthejda i dobitnik Nobelove nagrade za
mir, Desmond Tutu.
Komisija u Južnoafričkoj Republici je bila
pokrenuta 1994. godine, kako bi se dokumentovala istina nakon
45-godišnjeg aparthejda.
On ističe da rad komisije za istinu i pomirenje na
Kosovu mora da bude zasnovan na pronalasku istine.
"Ljudima je potrebno okončanje i komisija za
istinu je jedan od boljih načina kako doći do istine. Naravno, važno
je da, ukoliko želite da saznate istinu, uspostavite i mehanizam
koji će pružiti bezbednost, naročito počiniocima zločina da izađu i
kažu istinu. Od počinioca se saznaje istina, zašto su to uradili i
pod čijom naredbom su to uradili", navodi Henkeman.
Jedan od načina kako naterati ljude da progovore o
istini jeste da im se ponudi amnestija. U Južnoafričkoj Republici,
počinioci zločina mogli su da apliciraju za tako nešto. Od 7.167
aplikanata, uslove za amnestiranje je ispunilo manje od 2.000.
Postojala su tri kriterijuma za to.
"Prvi kriterijum se tiče toga da šta god da si
uradio, to je moralo da ima politički motiv. Morao si da dokažeš da
je to bilo radi unapređenja tvoje političke agende. Drugi, zajedno
sa tim je i da šta god da si uradio moralo je da bude proporcionalno
s političkom agendom. I treća stvar, osoba koja je aplicirala za
amnestiju, morala je da ispriča celu istinu. Naravno, nije uvek lako
da se izmeri cela istina, ali, kako bi se došlo što bliže tome, u
savetu amnestije uvek je bio sudija, i to je bio jedini savet koji
je funkcionisao kao sud. Dakle, aplikant je mogao da ima pravnog
zastupnika, moglo je doći do unakrsnog ispitivanja a sve to radi
dolaska do istine", kaže on.
Amnestija je često važan deo ovih komisija i
različito se tretirala u različitim zemljama.
Međutim, u procesu amnestije u Južnoafričkoj
Republici bilo je i propusta.
"Na žalost, više od 5.000 ljudi koji nisu bili
amnestirani i dalje su na ulicama. Veoma je mali broj njih bio
sudski gonjen. Veliki izazov u ovoj zemlji je taj što ljudi pitaju
'gde je pravda u tome?' ", navodi Henkeman.
Ono što je ljudima u Južnoafričkoj Republici
takođe zasmetalo u procesu amnestije je da počinioci zločina, da bi
bili amnestirani, nisu morali da iskažu pokajanje za počinjeni
zločin.
"Na primer, ubica Chrisa Hanija, koji je ubijen
1993, inače jedan od istaknutih članova Afričkog nacionalnog
kongresa, aplicirao je za amnestiju. Kada je upitan da li mu je žao
što je ubio nekog ko je mogao da doprinese ovoj zemlji, on je
odgovorio: 'Ne, zašto moram da pokažem pokajanje, to nije
preduslov'. I to je zaista razbesnilo narod zato što amnestija je
postala samo tehnička, mehanička stvar", ističe on.
"Zar nije upravo pokajanje ono što ljudi žele? Da
neko kaže: 'Izvini što sam ubio vašeg muža' ", dodaje.
"Pravdu svi žele"
Henkeman naglašava da komisija za istinu kojoj
pravda nije krajnji cilj je osuđena na propast. Iz tog razloga se ne
čudi zašto porodice žrtava na Kosovu pravdu stavljaju kao preduslov
za pomirenje.
"Nakon 18 godina ti ljudi se još nisu suočili sa
pravodom. Postavlja se pitanje, iz kog razloga predsednik želi da
uspostavi komisiju za istinu i pomirenje? Ukoliko je razlog tome
dolaženje do pravde, onda to mora da bude jasno rečeno. Ljudi moraju
da se ubede da će dobiti pravdu. Ali, ukoliko se to radi samo zbog
uspostavljanja mira u društvu i kako bi se ljudi slagali
međusobno... oni neće dobiti pravdu na taj način. Ključna komponenta
svakog takvog procesa podrazumeva da će na kraju biti pravde. To je
ono što ljudi žele", naglašava Henkeman.
Problem mnogih komisija, dodaje on, je što se
njima često politički manipuliše, što je bio primer i na afričkom
kontinentu.
Henkeman takođe smatra da je loše ukoliko
predsednik imenuje članove komisije. U Južnoafričkoj Republici,
članove komisije imenovalo je civilno društvo i lista je potom išla
predsedniku zemlje.
Henkeman navodi da je situacija na Kosovu teža jer
mnoge porodice žrtava nisu doživele pravdu ni 18 godina od rata.
Stoga, dodaje on, moguća komisija za istinu mora da sadrži i
pravosudnu komponentu.
"Komisija za istinu i pomirenje mora da ima moć da
goni ljude. Kako bi se to desilo, onda je očigledno da su u komisiji
potrebne sudije i drugi. To je bio naš problem ovde, nije bilo
pravde ni pre, ni posle komisije. Onda, kako komisija može da donese
pravdu ukoliko se radi samo o ljudima koji dolaze da ispričaju
priču? Ako cilj nije pravda, onda je to traumatizovanje naroda i to
ne možete da uradite", poručuje Stanley Henkeman.
U nedavnom razgovoru za RSE, i stručnjaci za
ljudska prava i Balkan ocenili su da jedna takva komisija može biti
uspešna samo ukoliko je nezavisna od politike, te ukoliko se
istovremeno vode i sudski procesi nad počiniocima zločina.
|
