|
Osim toga, vlast sistematski podstiče
nacionalizam i homogenizuje naciju što sprečava prihvatanje
realnosti i okretanje ka budućnosti.
Održavanjem status quo Srbija ostaje
talac geostrateških nadmetanja u kojima je ona puki objekt. Umesto
da je sam rešavao kosovsko pitanje, Beograd je svoju sudbinu vezao
za ruski interes kojem u ovom trenutku odgovara status quo. To
vezivanje skupo će koštati Srbiju jer će Rusija odlučivati i
eventualno trgovati imajući u vidu vlastite interese.
Beograd je uvek bio samo za podelu
Kosova. Ta ideja nije nova. Briselski dijalog, kako stvari stoje,
nikada nije iskreno prihvaćen kao uvod u normalizaciju odnosa i
prihvatanje realnosti. Postupci predsednika, premijerke i njene
vlade, neminovno ukazuju da poslednje tri godine podela Kosova
jedina opcija koja je bila na stolu. Utrošena je ogromna energija i
verovatno novac, kako bi ta opcija dobila podršku i u određenim
međunarodnim krugovima.
Međutim, treba imati u vidu i kakve su
posledice eventualne promene granica. Jer podela Kosova ne garantuje
normalizaciju, već otvara niz drugih pitanja, koja se tiču i
unutrašnjeg uređenja Srbije. Vodi etnohomogenizaciji unutar Srbije i
daljoj političkoj, ekonomskoj i kulturnoj izolaciji manjina. To se
odnosi posebno na one manjine koje žive koncentrisane u određenim
područjima Srbije, kao što su Albanci na jugu, Mađari u Vojvodini
ili Bošnjaci u Sandžaku. Ukoliko se realizuje podela Kosova, oni
mogu legitimno da postave iste zahteve kao i Beograd na Kosovu.
Podela je uvod u fragmentaciju Srbije a imala bi posledice i na
mnoge druge evropske zemlje.
Osim toga, podela Kosova je suprotna
vrednostima Evropske unije – pluralizmu, toleranciji, različitosti,
ljudskim pravima… Srpski nacionalizam koji se radikalizovao
osamdesetih ostavio je nesagledive posledice ne samo na susede, već
i na sopstvenu naciju.
Ratni raspad Jugoslavije ostavio je iza
nas etnička čišćenja, genocid, ratne zločine… Zagovornici etničkog
razgraničenja nastoje da završe procese koji su nastali tokom
raspada Jugoslavije i umesto reformama prednost daju šovinizmu i
etnonacionalizmu. To sprečava saradnju u regionu. Svako preseljenje
stanovništva, a to je takođe jedan od rizika i podele i zamrznutog
konflikta, je novi zločin i nova tragedija ljudi.
Oba „rešenja“ i podela / razmena i
zamrznuti konflikt vode ka sužavanju prava srpske zajednice na
Kosovu. Na duži rok to je potencijal za sukobe, a pogoršanje
srpsko-albanskih odnosa, ostavlja otvorena vrata za spoljne uticaje,
odlaže evropsku budućnost i za Srbiju i za Kosovo.
Etnonacionalistička homogenizacija nosi
rizike stvaranja velike Albanije i velike Srbije. Posledice za
region su takođe pogubne, pre svega, može da destabilizuje krhke
multietničke države poput Bosne ili Makedonije.
Suština cele priče oko Kosova je da
nekoliko srpskih opština na Kosovu nisu pravi cilj srpske elite.
Već, rešavanje srpskog pitanja na Balkanu odnosno ujedinjenje sa
Republikom Srpskom. O tome u poslednje vreme otvoreno govore i
predstavnici vlasti a ne samo akademski stratezi.
Podela Kosova nema podršku zemalja EU, a
ni SAD se nikad nisu izjasnile jasno da su za podelu. Čak se ni
predstavnici američkog predsednika na koga srpski etno-nacionalisti
ozbiljno računaju, ne govore eksplicitno o podeli, sve je još na
nivou opštih fraza da će podržati kompromisno rešenje o kome se
dogovore dve strane. Američke diplomate uvek su ukazivale da oni
koji se dogovaraju moraju da vode računa o posledicama svojih
odluka.
Zašto je za Srbiju važno da prihvati
realnost na Kosovu?
Samo puna normalizacija odnosa otvara
evropsku perspektivu i za Srbiju i za Kosovo. Neophodno je pod hitno
prekinuti kampanje blokiranja Kosova u međunarodnim organizacijama i
podržati prijem u Ujedinjene nacije jer je to civilizacijsko i
vrednosno pitanje. Beograd treba da otpočne partnerski odnos sa
kosovskim Albancima na ravnopravnoj osnovi.
Prekid briselskog dijaloga, kontraverzne
antievropske izjave predsednika i premijerke Srbije, kao i Putinova
poseta Beogradu ukazuju da je retorika o članstvu u EU više floskula
nego suštinsko opredeljenje srpskih vlasti. Pri tome mediji pod
kontrolom vlasti, stvaraju utisak da postoji alternativa Evropskoj
uniji. Sve to zbunjuje građane.
Evropska unija, bez obzira na probleme
unutar nje same, i dalje je jedina prava alternativa za Srbiju jer
obezbeđuje okvir koji Srbiju treba da transformiše u zemlju
vladavine zakona, u kojoj će se uspostavljati i čuvati vrednosti
ljudskih prava. Evropska unija je izvor prosperiteta za Srbiju – ona
i njene članice pružaju najveću finansijsku podršku, od nepovratne
pomoći do investicija. Naravno, transformacija u zemlju vladavine
prava i demokratije nije moguće bez unutrašnjeg podsticaja društva.
Oslobađanje od etničkog nacionalizma mora da bude deo tog podsticaja
i procesa.
Autorka je izvršna direktorka
Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji
|
