|
Pojam ruskog ruleta široko je poznat po
svojim egzotičnim konotacijama i po osećaju straha i jezive teskobe
koju izaziva. U jednoj varijanti reč je o pištolju sa ugrađenim
dobošem sa nekih šest ležišta za metke, među kojima su neka
popunjena, a druga prazna. Doboš se zavrti i okidač povuče, a čista
je slučajnost da li će se pod udarom igle zateći metak ili neće. Reč
je očigledno o alternativi života i smrti, pri čemu je ishod
prepušten toj slučajnosti koja je za pojam ruskog ruleta
opredeljujuća odredba. Nije neočekivano niti neobično što je ruski
rulet prerastao u moćnu i široko primenljivu metaforu. On označava
situaciju u kojoj je moguć i neugodno verovatan najgori zamislivi
ishod – smrt – a u kojoj je alternativa tek uobičajeno ostajanje u
životu. Alternativa preživljavanja nije samerljiva sa jezivim
ishodom do kojeg dolazi kad se pod okidačem zatekne ubitačno zrno.
Ruski rulet metaforički označava situaciju u kojoj se izbor sveo na
dve asimetrične mogućnosti, od kojih je jedna doslovno pogubna, a
druga obično produženje života koji je ravan kao daska i najčešće ni
nekakvo blaženstvo niti osobiti niz odricanja i patnji.
MOGUĆNOSTI: Kad je reč o Kosovu, situacija se i čini i predstavlja
kao krajnje neizvesna, uz tri međusobno upadljivo izdiferencirana i,
dakako, nespojiva epiloga. Prvi je nastavak postojećeg mučnog status
quoa, drugi je puna reintegracija Kosova, a treći je definitivan
rastanak od njega, uz puno oficijelno priznavanje njegove državnosti
i njegov konačan ulazak u Ujedinjene nacije (UN). Za prva dva moguća
ishoda teško je reći koji je nepovoljniji, ali je očigledno da su
toliko loši da je za njihovu tačnu deskripciju teško naći
odgovarajuće reči.
Status quo je bukvalno zatrpan vidljivim i nevidljivim troškovima i
neugodnostima koje se iscrpno ne daju ni pobrojati: veliki i čak
nepotpuno obznanjeni finansijski izdaci uz znatan teret po naš još
uvek rovit i krhki budžet, visoko verovatni dodatni materijalni
troškovi koji se zbog svog karaktera ne mogu službeno iskazivati ili
su takve prirode da se i ne daju tačno proceniti (npr. teskoba i
strepnja s kojom žive ljudi na Kosovu, pa i jedan deo stanovništva
sa ove strane administrativne linije), politička nestabilnost koja
potresa i Kosovo i Srbiju, pa i okolne zemlje, a koja se pogubno
odražava na preduzetničke poduhvate kao najvažniji dinamički element
u svakoj privredi, bujanje sive ekonomije i masovno, pa i masivno,
narušavanje pravnog poretka čiji se efekti šire po celoj zemlji i na
nivou celog društva deluju kao maligni kancerogeni teško zalečiv
proces.
Reintegracija Kosova bila bi verovatno gora i od samog status quoa.
Pre svega, da li je ona uopšte moguća ili čak zamisliva uz toliku
količinu dugo nagomilavane i široko rasprostranjene mržnje na obe
strane “administrativne linije”? Srbija, sve sa Kosovom, premala je
da bi mogla da smesti i prihvati toliku masu mržnje. Ekonomski je
sva Srbija izrovarena u znaku ljute sirotinje koja istrajava
decenijama i ne pokazuje vidljive znake ublažavanja. Kosovo,
međutim, još je i mnogo gore i može da posluži kao memento da i od
srpske sirotinje može da se nađe neka nesporno grđa i teža. Ako je,
metaforički govoreći, kosovska beda neka vrsta srpske sirotinje
dignute na kvadrat, kako bi Srbija mogla da podnese još i dodatni
tovar tog kosovskog jada? Problem kosovske neimaštine smesta bi
postao nerazrešiv politički problem za Srbiju jer bi kosovska
sirotinja po kratkom postupku bila izvikana kao plod surove
eksploatacije od ostatka zemlje. Kako bi se tek izašlo na kraj sa
sivom ekonomijom za koju se veruje da je još masovnija nego u
ostatku zemlje, a o crnoj ekonomiji (droga, trgovanje ljudima,
promet robe i usluga daleko izvan bilo kakve zakonske ragulative...)
da se i ne govori. Srbija nema kapacitet da se uhvati ukoštac s
takvim i tolikim kriminalom kakav se po opštem uverenju zapatio i
duboko ukorenio na Kosovu.
Šta tek reći o dramatičnim poremećajima u političkim sistemu koje bi
reintegracija Kosova očigledno izazvala? Da li je uopšte moguće
zamisliti srpsku Skupštinu u kojoj bi u svojstvu poslanika sedelo do
trećine Albanaca s Kosova? Postoje i ideje o najvećoj mogućoj
autonomiji Albanaca na Kosovu, da preuzmu sve moguće javne i
administrativne funkcije, a da nekako ipak ostanu unutar Srbije. No,
da li je to uopšte moguće? Šta bi to onda ostalo u nadležnosti
Republike kao celine, a šta god da se utanači, da li bi albanska
strana na to pristala? Čini se da su odgovori na sva pitanja vezana
za tu “maksimalnu autonomiju” bezuslovno negativni.
Ruski rulet sadrži u ovom slučaju doboš sa tri cevi, a okidač će, za
razliku od standardne izvedbe ove sprave, aktivirati tane u jednoj
od njih. Shodno vrsti kuršuma stavljenih u te cevi, prva opcija bila
bi vraćanje Kosova u pun državni suverenitet Srbije (reintegracija
bez ikakvih ograda). Druga bi bila konačna formalizacija kosovske
nezavisnosti uz zvanično priznavanje od Srbije, uspostavljanje
diplomatskih odnosa i njegov prijem u UN. Treća opcija bila bi
vremenski neodređeno produžavanje postojećeg “zamrznutog konflikta”,
status quo bez ikakve predstave o tome kad bi mogao da bude okončan.
PODELA: Politički činioci u ovoj zemlji, kao i svi njeni građani,
podeljeni su kako u pogledu preferencija u odnosu prema ovim
opcijama tako i u pogledu procena koja bi od njih morala da se
ostvari. Što se preferencija tiče, čini se da se građanstvo razložno
može podeliti u dve grupe, jednu sasvim malu i drugu nesravnjeno
veću. Unutar male grupe jedni su za konačno formalno otcepljenje
Kosova kako bi se to teško breme konačno skinulo sa dnevnog reda.
Drugi deo te male grupe opredeljenih pojedinaca u ovoj dilemi
priklanja se ideji pune reintegracije iako je skoro sigurno da ne
sagledavaju sve njene složene i tegobne implikacije. Čini se da u
toj maloj grupi “kosovski opredeljenih” ima i onih koji bi da se
zadrži ovaj status quo, te tako sačuvaju neke opcije za bližu ili
dalju budućnost. Pripadnici one velike grupe jednostavno su
neopredeljeni i na praktičnom i delatnom nivou za njih Kosovo nije
nikakva preokupacija; oni su zabavljeni svojim jadom dnevnog
preživljavanja u ovoj surovoj oskudici i za krupna državna i svetska
pitanja nemaju ni energije niti interesa.
Kao što se razlikuju u željama, tako se razilaze i u procenama. Još
se, primera radi, nađe poneki koji veruje da bi Kosovo moglo u
striktnom smislu da se vrati u Srbiju i da bi Srbija bila u stanju
da ga svari. Kao i uvek, procene su visoko korelirane sa željama, pa
se ljudi mahom nadaju onome što žele: Što je babi milo... Povodom
ove opcije, kao i u vezi sa drugima, dobro se vidi da i same
preferencije, tj. opredeljenja za ovakav ili onakav rasplet kosovske
enigme, nisu plod nekakvog čistog idejnog izbora nego dobrim delom
odražavaju slabu informisanost (neinformisanost - ?) i ograničeno
znanje, odnosno skučen analitički kapacitet da se informacije kojima
se raspolaže valjano, tj. tačno obrade. Mnogo je toga u našim
opredeljenjima što bismo bez oklevanja odbacili kad bismo znali šta
se iza njih krije. Opredeljenja se operacionalizuju kao ciljevi, a u
pogledu ciljeva situacija je još nejasnija nego ona vezana za
opredeljenja. Ciljevi kosovske politike u Srbiji ostaju sve vreme
nepoznati, ali ne zato što političari odbijaju da ih saopšte nego
zato što ni sami oni ne znaju šta su im ciljevi niti šta bi oni u
vezi sa Kosovom trebalo da budu. Zbog svega toga niko ne zna šta će
u vezi sa Kosovom naš politički establišment odlučiti, a te buduće
odluke ne znaju ni njegovi pripadnici, uključujući i same čelnike.
Vreme je da se razjasni šta u ovom kontekstu predstavlja metafora
ruski rulet. U jednom, ne nužno preovlađujućem, delu javnosti
postoji procena da je status quo ne samo nepoželjan nego da je na
putu da postane i neizdržljiv, a da Srbija nije sposobna da
apsorbuje opor i trpak kosovski zalogaj; reč je o uverenju da bi
Kosovo Srbiju potopilo. Nakon što su eliminisane te dve mogućnosti,
ostaje kao održiva i probavljiva treća opcija – formalno priznavanje
Kosova, pomirenje s tim entitetom koji bi u punom smislu reči postao
država i koji bi najzad pristupio UN. Tako nešto ne bi pogoršalo
položaj Srba na Kosovu; moglo bi samo da ga poboljša. Prema
manjinskom uverenju koje se ovde razmatra, ogromna i nenadmašna
prednost te opcije sastoji se u tome što je održiva i što zemlju
oslobađa sve teže podnošljivih troškova status quoa, a što je, sa
druge strane, ne opterećuje pritiscima koje ona ne može da podnese i
hazardima koji bi joj slomili kičmu. Iz toga bi proizišlo da je
priznavanje Kosova jedini izlaz i pravi spas za Srbiju.
To nije jedina procena koja se jasno razaznaje u Srbiji, ali je
nesumnjivo da postoji i da bi mogla da bude verovatnija od drugih
procena. Ruski rulet sastoji se u tome što Rusi u Savetu bezbednosti
i drugde podržavaju Srbiju upravo u borbi za varijantu reintegracije
koja je za nju krajnje nepovoljna, a koja se, zbog neostvarivosti u
praksi, degeneriše u drugu jednako nepovoljnu varijantu status quoa.
Svi su izgledi da bi se Srbija, ne baš svojom voljom, ali za svoje
dobro, poodavno rešila tih dveju varijanti – a to su one za koje je
teško identifikovati manje povoljnu – da nije takve ruske podrške.
Tu su se državni ciljevi Rusije umnogome poklopili sa ciljevima
ovdašnjeg političkog direktorijuma, koji – baš kao i upravljačke
elite pre njega – na Kosovu zarađuje lepe političke poene.
Ako je upravo prezentirana analiza tačna, sledilo bi da Rusija i naš
vladajući establišment uspešno i lagodno ostvaruju svoje – ipak
partikularne – ciljeve na račun Srbije, tj. njenog društva i njenog
stanovništva. To se, naravno, događa uprkos činjenici da i ta
ogromna većina stanovništva u političkom procesu podržava opcije
koje za tu većinu nisu dobre jer analitički nije osposobljena da
egzaktno i trezveno utvrdi posledice inherentne preferiranim
varijantama rešenja. Ruski ciljevi u ovoj stvari bez teškoća se mogu
prepoznati, pa se bez većeg rizika može predvideti da će se sa
odgovarajućom podrškom nastaviti i dalje. A to podseća na jedan
stari vic. Kad je neki nasilnik nasrnuo na Lalu i počeo da ga bije,
Crnogorac se odlučno stavio u njegovu odbranu i počeo da preti
nasilniku: “Deder, udari ga još jednom ako smiješ, pa još jednom”, a
u smislu odbrane nije ništa preduzimao. Kad se to izazivanje oteglo,
a nasilnik nastavio da bije, Lali se u jednom trenutku ote vapaj:
“Brate rođeni, nemoj više da me braniš!”
|
