|
„U svom uvodniku od 29. decembra 2009
(„Kastracija!“), Politika s odobravanjem dočekuje predlog da se u
Srbiji uvede nova krivična sankcija: hemijska kastracija za
višestruke silovatelje i pedofile. Najavljujući taj predlog u
Skupštini, poslanik V. Batić je kazao da se „takve kazne primenjuju
i u razvijenim zemljama“, u šta, izgleda, veruje i uvodničar
Politike, kada piše da se hemijska kastracija sprovodi u Norveškoj,
Danskoj i četiri države SAD, pominjući i „fizičke kastracije“ u
Češkoj.
Tvrdnje poslanika Batića i uvodničara Politike
nisu tačne. Ni u jednoj državi ne postoji kastracija (ni hemijska ni
hirurška) kao krivična sankcija (a još manje kao kazna), dakle kao
mera koja se prema osuđenom licu može primeniti protiv njegove
volje, a na osnovu sudske odluke. (Delimičan izuzetak je novi
poljski zakon, koji još nije počeo da se primenjuje i o kome će
nadležne institucije EU tek imati da se izjasne.) U navedenim, a i
nekim drugim državama postoji mogućnost da se seksualni prestupnici
dobrovoljno – na sopstveni zahtev i uz sopstveni, slobodan i
informisan, pristanak podvrgnu hemijskoj terapiji koja – dok traje –
smanjuje njihov libido. U nekim zemljama, ova terapija može da se
primeni umesto zatvorske kazne, a u nekima se administrira licima
lišenim slobode. U svim slučajevima, međutim, ona je samo jedna
terapeutska mera, čija je svrha da – u sprezi s drugima, poput
psihoterapije – doprinese resocijalizaciji prestupnika. I, da
ponovimo: ona mora biti dobrovoljna.
O uvođenju dobrovoljne hemijske terapije za
silovatelje i pedofile može se razgovarati, pri čemu treba pažljivo
slušati šta o toj temi imaju da kažu stručnjaci i izučiti efekte
„hemijske kastracije“ tamo gde se ona primenjuje. Ali, uvođenje
mandatorne, prinudne terapije seksualnih prestupnika ne može biti
stvar dogovora i predmet pogađanja, jer je ona protivna Ustavu, koji
u članu 25 jasno kaže: „Fizički i psihički integritet je nepovrediv.
Niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem
postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim
ogledima bez svog slobodno datog pristanka“. Ljudsko telo i ljudski
organizam ne mogu biti predmet izvršavanja krivičnih sankcija. Kazne
mogu da ljudima oduzmu ili ograniče slobodu kretanja ili materijalna
dobra, ali ne smeju da menjaju hormone u njihovom organizmu, jer
time narušavaju njegov integritet. Pravo izvršioca krivičnog dela
da, pod vidom krivične sankcije, ne bude podvrgnut prinudnoj
hemijskoj terapiji je u Srbiji dostignuto ljudsko pravo. A
„dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može se smanjivati“
(čl. 20 st. 2 Ustava).
Ustav kaže i da se odredbe o ljudskim pravima
moraju tumačiti „saglasno važećim međunarodnim standardima… i praksi
međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje“ (čl. 18).
Te institucije smatraju da hirurška kastracija (bez obzira da li je
prinudna ili dobrovoljna) krši ljudska prava, a da se hemijska
kastracija može dopustiti samo ako je potpuno dobrovoljna. Povodom
češke prakse, Komitet Saveta Evrope za sprečavanje mučenja i
nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja saopštio je
da hirurška kastracija predstavlja ponižavajuće postupanje i pozvao
češke vlasti da odmah obustave njenu primenu u okviru tretmana
seksualnih prestupnika (Izveštaj Komiteta od 05.02.2009). Isto važi
i za hemijsku kastraciju, ukoliko bi bila primenjena bez pune i
slobodne saglasnosti prestupnika.
Na kraju, sve one koji se pozivaju na uporednu
praksu, nabrajajući države u kojima se ovakva ili onakva kastracija
primenjuje treba podsetiti na istoriju zakonâ o kastraciji: prvi su
doneti još krajem 19. veka, ali su najveću popularnost zadobili u
periodu između dva svetska rata. Jedan od najpoznatijih je Zakon
protiv opasnih kriminalaca iz navike, donet u Nemačkoj novembra
1933, koji je propisao obaveznu kastraciju seksualnih prestupnika. A
ubrzo potom, septembra 1935, donet je i Zakon o zaštiti nemačke krvi
i nemačke časti.”
***
Danas, posle skoro pet godina, treba dodati da se
onaj poljski zakon primenjuje, ali da poljski zvaničnici u svom
odgovoru na primedbe Komiteta za ljudska prava UN tvrde da se
hemijska kastracija uvek vrši uz pristanak osuđenih lica. Posle
Poljske, još neke evropske zemlje su donele slične zakone. To su:
Rusija (2012), Estonija (2013) i Makedonija (2014). U Moldaviji je
takav zakon donet 2012, ali ga je Ustavni sud proglasio neustavnim
2013. godine. |
