|
Forenzičkim pacijentima u Srbiji mahom su ugrožena
ljudska prava, zbog čega bi država mogla da ima problema u evropskim
integracijama, jedan je od zaključaka stručne konferencije
Helsinškog odbora za ljudska prava.
Učinioci krivičnih dela koji imaju psihijatrijsku
dijagnozu, kako se navodi u projektu “Reforma zatvora i forenzička
psihijatrija”, su marginalizovani, neadekvatno zbrinuti, izloženi
torturi, nehumanom postupanju, i zatvoreni bez slobode kretanja.
“S obzirom da oni nemaju kaznu zatvora, već meru
lečenja, koja po zakonu nije oročena, godine provode u zatvorenoj
ustanovi. Lica sa mentalnim smetnjama, koje mnogi marginalizuju,
nemaju čak ni mogućnost da reaguju kada smatraju da su im ugrožena
prava,” rekla je Jelena Mirkov iz Helsinškog odbora.
Trenutno je oko 800 forenzičkih pacijenata u
bolnici Centralnog zatvora u Beogradu i specijalnim psihijatrijskim
bolnicama u Gornjoj Toponici, Vršcu i Novom Kneževcu, a najveći
problem tih ljudi je što njihov položaj nije definisan. Na njih se
primenjuje zakon o krivičnim sankcijama, ali i zakon o licima sa
mentalnim smetnjama, pa su po jednoj verziji osuđena lica, a po
drugoj pacijenti.
U takvoj konfuziji, tvrdi Ljiljana Palibrk iz
Helsinškog odbora, događaju se i slučajevi koji se graniče sa
rubrikom “verovali ili ne”.
“Na primer, osoba kao što je psihijatrijski
pacijent koji je ukrao biciklu, provozao se i vratio je, ovde se
drži u psihijatrijskoj bolnici, i to neograničeno dugo. Naišli smo i
na primer čoveka koji je pevao u dvorištu crkve, prijavili su ga jer
se to ponovilo, i on je takođe završio u psihijatrijskoj bolnici. I
to po odluci suda. Ne zna se gde će i šta će sa njim, pa ga spakuju
u bolnicu. I onda proces ide jednim negativnim putem koji može da
znači da osoba ostane 20, 30 godina, pa možda i doživotno zatvorena
u ustanovi bez ikakvog razloga.”
Čak i kada se nadju na slobodi, smatraju u
Helsinškom odboru, društvo ne zna šta će sa ovim ljudima, jer ne
postoji adekvatna služba koja će odlučivati o merama nad tim
pacijentima. Poseban problem je, kako kažu u toj nevladinoj
organizaciji, što su mnogi forenzički pacijenti u zatvorskim
bolnicama iz socijalnih razloga.
Borjana Savić, upravnica
Specijalističko-konsultativne službe u Klinici "Dr. Laza Lazarević",
prenela je iskustva iz Holandije u kojoj funkcioniše probacija,
odnosno služba u okviru koje socijalni radnici, psihijatri i
specijalni pedagozi prate zdravtsveno stanje pacijenata.
“Jako je važno što se oni uključuju od početka
učinjenog dela. I što praktično, na neki način, nastupaju kao
zaštitnici prava tih ljudi. Da pacijent ne bude samo slučaj
prepušten zakonu, nego da se proceni postoji li neka druga i bolja
mogućnost za njega. Nama to nedostaje, jer ovde se sve svodi na
predloge suda i lekara koji leče.”
Edukacija pravosuđa po tom osetljivom pitanju,
rečeno je na ovoj konferenciji, jedna je od neophodnih mera kako bi
forenzički pacijenti mogli da ostvare svoja prava.
Ljiljana Palibrk zaključila je da bi u suprotnom
posledice mogle da budu dalekosežne.
“Na žalost, ima i slučajeva gde su sudije pune
predrasuda. Da se boje psihijatrijskih bolesnika, da apriori imaju
stav da sve koji imaju “p” od psihijatrijske dijagnoze treba
skloniti iza rešetaka. To je nešto što je neprihvatljivo za Srbiju.
Ako tako ostane, imaćemo vrlo ozbiljan problem sa Evropskom unijom
kod otvaranja poglavlja 23 koje se tiče pravosuđa i osnovnih prava.”
Jedino rešenje za garantovanje ljudskih prava
forenzičkim pacijentima, poručili su učesnici skupa, je da se
reformiše sistem i da se što pre uspostavi saradnja pravosudnih
organa, zdravstva i centara za socijalni rad. Posebno važno, kako je
zaključeno, je da se definišu kriterijumi za izvršavanje mera i
zakonski odredi položaj osuđenih lica ili pacijenata.
|
