|
Profesorku pravnih nauka i članicu Komisije Saveta
Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije Vesnu
Rakić Vodinelić javnost prepoznaje, pre svega, kao oštru kritičarku
reforme pravosuđa i pravosudnog sistema i zagovornicu zaštite
ljudskih prava. Istina, Vesna Rakić Vodinelić je i predsednica
Saveta Nove stranke, ali njen fokus je i dalje na pitanjima kojima
je posvetila profesionalnu karijeru.
*Vaša stroga ocena reforme pravosuđa sprovedene
2010. je poznata. Kakva je ocena reforme reforme?
Ista, ništa se tu nije promenilo. I jedno i drugo
obeležava evidentan uticaj političke vlasti, tu pre svega mislim na
izvršnu vlast i Vladu, na rad Državnog veća tužilaca, možda sad u
većoj meri nego što je to bilo pre i u odgovarajućoj meri na Visoki
savet sudstva. Evidentna je i podložnost profesije, sudija i
tužilaca, takvom uticaju, nepružanje jasnog otpora. A i ako se otpor
pruži, cela stvar se završava nekim disciplinskim postupkom protiv
“nepokornog” sudije ili tužioca.
*Nedavno ste analizirali aktuelni izbor tužioca za
organizovani kriminal, sa jasnom porukom da ima niz manjkavosti.
Taj je slučaj privukao pažnju ne samo zbog
čaršijske priče o bliskosti jednog od kandidata sa direktorom BIA-e.
Šta je upalo u oči, ako se pažljivo gledaju informacije na sajtu
Državnog veća tužilaca: sadašnji tužilac za organizovani kriminal i
novi kandidat imaju isti broj poena, po 70. Sadašnji tužilac je 50
poena dobio kao ocenu dosadašnjeg tužilačkog rada, a 20 poena za
usmenu prezentaciju; drugi kandidat je dobio bodove u istoj
srazmeri, ali nije tužilac, već advokat, i morao je da polaže test i
na testu je dobio maksimalan broj poena. Radi se o testu za tužioca
za organizovani kriminal koji je morao biti komplikovan zbog
specifičnih prava i mogućnosti. Ništa ne bi bilo neobično da ta ista
osoba istovremeno nije konkurisala za jedno od viših tužilaštava u
Srbiji i na tom testu je dobila – 30 poena. Postavlja se pitanje
kako je tako nešto moguće? Teorijski je moguće, ali ko god se bavi
ocenjivanjem bilo koga zna da su male šanse da se sa velikim uspehom
položi teži test nego lakši. To je nekako i zdravorazumska stvar.
Ovaj rezultat, povezan sa vrlo upornim pričama
koje kruže pravosuđem – da je test za tužioca za organizovani
kriminal unapred otkriven – morali su dati povoda Državnom veću
tužilaca da preispita postupak koji je prethodio utvrđivanju liste
kandidata za ovu visoku tužilačku poziciju u Srbiji, ali Veće to
nije učinilo. Pred Vladu su stigla dva kandidata i ona mora da
predloži jednog. Videćemo koga će izabrati, ali vrlo je velika šteta
što DTV nema kuraži da iskoristi neka od prava koja im zakon daje i
da ono, pre svega, utiče na to ko će biti ti visoki tužioci. Moglo
je, recimo, samo Veće da se opredeli za jednog kandidata, naravno
rizikujući da Vlada vrati predlog – ima na to pravo, ali na taj
način bi to pravosudno telo, u kojem preovlađuju ljudi od profesije,
iskazalo svoj stav. Nisu iskoristili šansu, verujem zbog toga što
nisu spremni da se izlože političkom pritisku, suprotstave mu se, pa
se radije povinuju ovakvim kompromisima.
*Kako vam se čini završnica, ko će biti izabran?
Ne znam, ali nije to težak posao, Vlada će svakako
voditi računa o tome ima li istine u pričama da je kandidat iz Čačka
prijatelj sa direktorom BIA-e i pokazaće malo više verodostojnosti
ako se opredeli za sadašnjeg tužioca, s obzirom na rezultate testa.
S tim što ni on nije pokazao potrebnu dozu otpornosti prema izvršnoj
vlasti, bar sudeći prema onome što vidimo iz medija.
*Predstavlja li tok izbora pritisak na kandidate i
može li se odraziti na njihov rad?
Možemo samo pretpostaviti kako će divno uticati.
Važno je znati da su tužioci dobili mnogo veći
značaj nego što su imali ranije, jer je uvedena tužilačka istraga,
istragom i predistražnim postupkom rukovode javni tužioci i njihovi
zamenici. To znači da njima pripadaju mnoga od ovlašćenja koja je
nekada imao sud, pa bi i položaj tužilaca morao biti znatno
nezavisniji nego što je bio pre. Očigledno je, međutim, da se naši
javni tužioci nisu dovoljno obučili za novu ulogu, da ih nema
dovoljno za takvu ulogu. Treće je taj pojačan politički uticaj
izvršne vlasti na rad tužilaca; predstavnici izvršne vlasti, a tu
pre svega mislim na premijera, neskriveno – za razliku od ranijih
koji su to činili skrivenije – objavljuju ko će biti lišen slobode,
protiv koga će se i koji postupci voditi.
Taj politički uticaj omogućen je i propisima,
pošto se javni tužioci biraju na predlog Vlade, koja je imanentno
politički organ, a bira ih Narodna skupština.
Imunitet i praksa
*Političari osim posebne pozicije imaju i
poseban imunitet. Ima naznaka da bi mogao biti ukinut.
Imunitet je institut koji dugo postoji,
obuhvata predsednika, članove vlade, poslanike, sudije i tužioce.
Nije problem u samom imunitetu, to je značajna ustanova koja je
čuvala slobodu političkog izražavanja u parlamentu; problem je
zloupotreba. Recimo, prilično se zloupotrebljava kada je reč o
krivičnom gonjenju.
Treba pogledati i praksu parlamenta, što
možemo zahvaljujući direktnim prenosima; predstavnici opozicije su
češće kažnjavani zbog navodnih uvreda nego članovi vladajuće
koalicije, pa se postavlja pitanje da li svi poslanici jednako
uživaju imunitet i kako se predsedavajući odnose prema poslanicima.
Postoji evropski standard koji predsedavajućem nalaže da se ponaša
nepristrasno, maltene kao sudija.
*Za građane je najbitnije pitanje koliko im je
pravda dostupna?
Visina taksi najbolje svedoči o stepenu dostupnosti pravosuđa. Kad
se govori o pravosuđu ovde se najčešće misli na krivične postupke,
ali krivično pravosuđe u svakoj zemlji je 15-20 odsto, pa i kod nas,
najveći procenat otpada na građansko pravosuđe, a veliki deo je
izvršenja. To građansko pravosuđe postaje sve teže i teže dostupno,
jer se svi ti nameti koje država prevaljuje na građane pojavljuju i
u toku sudskih postupaka. Ako vodite neki ozbiljan postupak morate,
pre svega, finansirati advokata jer ne možete to sami raditi. Mi
nemamo zakon o besplatnoj pravnoj pomoći, što je jedna od najvećih
zamerki Evropske komisije, niti zakon o besplatnoj stručnoj pravnoj
pomoći. Sve ovo samo po sebi je dokaz da pravosuđe nije svima
jednako dostupno.
Drugi pokazatelj je visok postotak pritužbi koje je Evropski sud za
ljudska prava u Strazburu usvojio kada je reč o suđenju u razumnom
roku. Ipak, za mene je najvažnija pravičnost, nepristrasnost,
poštovanje procesnih radnji i zakona i na tome će morati mnogo da se
radi.
Građani pravosuđe, pre svega sudije, opažaju kao treću po redu
koruptivnu delatnost i na taj način pokazuju nepoverenje koje imaju
u tu granu vlasti.
*Često se u sličnim slučajevima donose suprotne presude. Iako kod
nas nije precedentno pravo, šta nam ovo govori?
Vrlo je važno znati da deklaracije nisu dovoljne za postojanje
jednakosti pred zakonom – moramo dobiti presude koje nam to
potvrđuju. U istim ili bitno sličnim situacijama ne sme se očekivati
da bude donesena odluka različite sadržine, što se dešava. Deo može
da potiče od razlika u tumačenju zakona, deo toga svakako potiče od
pritiska na sudska veća.
Ono što je bitno, prema Ustavu i našim zakonima Vrhovni kasacioni
sud se stara o ujednačenoj primeni i tumačenju prava, pa je meni
neobičan najavljeni put ujednačavanja kroz jedan apelacioni sud,
umesto sadašnja četiri. Apelacioni sud je, kako mu ime kaže,
žalbeni, druga instanca. Za evropska prava je neuobičajeno
ujednačavanje prakse preko žalbenog suda. Još od osnivanja
francuskog kasacionog suda posle Francuske revolucije i nemačkog
vrhovnog suda po ujedinjavaju Nemačke, ideja je da vrhovni sud koji
ima nadležnost na celoj teritoriji države ujednačava pravo. To može
činiti na više načina, preko vanrednih pravnih lekova ili
zauzimanjem načelnih stavova. Postoje i zajedničke sednice
apelacionih sudova, pa mi nije jasno čemu predlog o jednom i jesu li
predlagači svesni reperkusija? Ako imate jedan apelacioni sud lakše
je preko predsednika takvog suda uticati, nego ako imate četiri, što
je bio razlog da se 2001. osnuju četiri suda.
Jedan apelacioni sud je i veća mogućnost za uticaj izvršne vlasti na
izbor sudija, čime bi se omogućio lakši protok vanpravnih naređenja,
tako da kažem, prema pravosuđu.
Sporna odbrana Gašića
Mislim da su novinarke više izložene
verbalnom nasilju nego bilo koja druga profesija, ali to je u sklopu
odnosa vlasti oprema medijima; ova vlada pokazuje umešnost da
inventivnije iskazuje nasilje prema ženama u toj profesiji nego
prema muškarcima.
Za mene su veoma sporna neka obrazloženja u
slučaju Gašić, a u javnosti nisu bila analizirana. Naime, mogli smo
da čujemo zaista promptnu reakciju premijera na izjavu ministra
odbrane i za tu promptnu reakciju zaslužio je i dobio pohvale.
Međutim, kako je on to obrazložio? Između ostalog, da je otac
ženskog deteta i da to ne može da dopusti. Da li je to značilo da bi
tako nešto moglo da se dopusti da je premijer otac samo muške dece?
Unošenje ličnih prilika u obrazloženje političkih odluka prvi u
Evropi je počeo da radi Bler, pa možda je to učinak savetnika, a
možda je to prosto njegov odnos prema stvarima.
Takođe, interesantno obrazloženje bilo je da
Vučić još nije odlučio da li će Gašić podneti ostavku ili će biti
smenjen. Znate, Vučić ne može da podnese ostavku umesto Gašića, ali
to pokazuje odnos između premijera i njegovih ministara. Ostavka je
jednostrani čin i Gašić, ako se već onoliko izvinjavao, morao je da
izvuče zaključke, a logičan je ostavka. Ovako ispada da je Vučić
vlasnik života ministara, o nama ostalima da ne govorimo, mi smo
sitna boranija.
*Nedavno ste izjavili da su političari zaštićeniji od građana i pred
pravdom, a sve češće ih čujemo u ulozi – građana. Kako to tumačite?
To je neobično, retko koji političar u Evropi sebi dozvoljava da ima
svoje mišljenje kao građanin i pravo da ga iskaže javno. Kad
pogledate presude u Strazburu videćete da su političari mnogo manje
zaštićeni nego građani kada su negativne ocene, pa i grube uvrede, u
pitanju. Političaru možete reći da je fašista, setite se šta je sve
pisano o Kurtu Valdhajmu, koji je doduše imao veze sa nacistima, ali
nije dobio zaštitu koju je tražio. Političaru možete reći da je
lopov i ima malo šansi da se bori.
Kod nas je to dobilo suprotan tok, jer političari smatraju da ih
treba štititi od difamiranja i uvredljivih kvalifikacija koje
dobijaju kao političari, čak smatraju da imaju veća prava nego
ostali građani.
E, sad, ja im ne bih uskraćivala to pravo, ali onda i mi imamo pravo
na slobodu govora! Ali, sloboda govora građanina je ograničena, ne
samo pravom, već i dostupnošću medija, nisu mediji isto dostupni
Peri Periću i Tomislavu Nikoliću i onoliko koliko su strašno
dostupni Aleksandru Vučiću. Građani svoj sud daju samo na izborima,
zato im se u kampanjama svi umiljavaju.
Kod nas sloboda govora i medijske slobode nisu ograničene samo
pravom, već i odnosom političara prema novinarima koji dolaze iz
tzv. nepodobnih medija. Taj odnos je kulminirao povodom degutantnog
vica ministra odbrane prema novinarki. Sigurno vam je poznato šta se
dešava Oliveri Kovačević zbog izjave da treba da budu saslušani i
novinari drugog tabloida.
*U vašem fokusu su i ljudska prava; kako ih ocenjujete, posebno ako
znamo da nas možete porediti i sa drugima i sa prethodnim vremenom?
Mislim da se situacija sa ljudskim pravima poslednjih nekoliko
godina u Srbiji pogoršala i konstantno se pogoršava desetak godina.
Ljudska prava su ona koja pojedinac ističe prema državi, a sa druge
strane imate državu čiji visoki funkcioneri dozvole sebi da u svojim
vrlo učestalim javnim obraćanjima ne pomenu pojam ljudskih prava.
Jesu pominjali vladavinu prava i pravnu državu, ali ljudska prava
ne.
Ako pogledate pojedinačna ljudska prava videćete da nije ugroženo
samo pravo na pristup pravosuđu, sloboda govora i sloboda
informisanja, na šta je ukazala i Evropska komisija u svojim
izveštajima. Sada ima najava da se dovodi u pitanje sloboda
udruživanja, bar kada su u pitanju privredna društva, pošto se
najavljuje zakon prema kojem će biti obavezno udruživanje u
Privrednu komoru Srbije, što je potpuno suprotno slobodi trgovine i
slobodnom tržištu koje se mora imati ako se hoće ići u Evropsku
uniju. To će najviše pogoditi mala i srednja preduzeća. Takođe,
postoje najave koje bi mogle rezultirati ograničenjem slobode
okupljanja.
Evo, samo nekoliko nasumice odabranih ljudskih prava koja su
političke prirode, jer se radi o pravima koja građani ističu ne
prema drugim građanima, nego prema državi, pokazuju umanjivanje
značaja ljudskih prava u Srbiji, što je suprotno verbalnim najavama
da idemo u EU. Evropska unija, između ostalog, znači vladavinu
prava, a vladavine prava nema bez ljudskih prava.
Važan pokazatelj stanja je i neizvršavanje presuda Suda u Strazburu,
tu pre svega mislim na predmet Jovanović protiv države u slučaju
ukradenih beba, gde je ugroženo pravo na porodični život. Kada je u
pitanju pravo na ljudsko dostojanstvo, citiram jednu odluku Ustavnog
suda Nemačke da su minimalni uslovi za ljudsko dostojanstvo tri
obroka dnevno i krov nad glavom; ako pogledamo statistiku o
siromaštvu videćemo da je ovde previše ljudi koji ne mogu da jedu
tri puta dnevno i sve više i više onih koji ostaju bez krova nad
glavom, što zbog nemogućnosti plaćanja kredita, što zbog dugova do
guše, otkaza.
*Vaše primedbe sugerišu da ćemo poglavlja 23 i 24 duže pregovarati?
Ona će biti otvorena u ranoj fazi zbog loših iskustava koja je
Evropska unija imala sa državama koje liče na našu, a sada su
članice. Dakle, tu će proces biti otvoren u ranoj fazi, a biće
zatvoren u završnoj; to je prilika na organe EU da vrše pritisak na
Srbiju ne samo u donošenju pravnog okvira, nego i da ostvari
faktičke rezultate u pogledu nezavisnosti pravosuđa, svođenja
korupcije na podnošljivu društvenu meru, stvarne vladavine prava i
stvarnog poštovanja ljudskih prava u Srbiji.
Utemeljivanje demokratije
*Vratili ste se nedavno iz Strazbura. Sa kakvim impresijama
dolazite?
Strazbur je, kao i čitava Francuska, u vanrednom stanju, što se
oseća i vidi na svakom koraku.
Međutim, iako je vanredno stanje, održana su dva kruga regionalnih
izbora i, kao što je poznato, u prvom krugu je u velikom broju
regiona Nacionalni front Mari Lepen dobio većinu glasova. Tu se
pokazalo kakva je razlika između dobro utemeljene i novokomponovane
demokratije: u svim slučajevima gde je Socijalistička partija
Francuske dobila najmanji broj glasova – povukli su svoje liste i
pozvali svoje birače da glasaju za bilo koga ko će sprečiti da
Nacionalni front dođe na vlast u tim pokrajinama. U drugom krugu to
je rezultiralo time da Front neće vršiti vlast ni u jednoj
pokrajini.
To je u najvećoj meri rezultat te duboko ukorenjene demokratije u
Francuskoj koja se uči i u školi, na jednoj strani, a na drugoj
oprezno komponovanog sistema regionalnih izbora. Dakle, nema
jednokružnog izbornog sistema, kao što mi imamo kada su u pitanju
lokalni izbori, nego se izbori odvijaju u dva kruga i to daje
mogućnost političkim strankama da se, prosto, žrtvuju da bi sprečile
jednu antidemokratsku stranku da makar u jednom regionu dođe na
vlast.
|
