|
U utorak 19. februara 2013. godine, Helsinški odbor za
ljudska prava u Srbiji i nemački forumZFD su organizovali okrugli sto
„Gde je Kosovo danas“. U prepunoj Velikoj sali beogradskog Medija
centra, predstavnici medija, političkih partija i organizacija civilnog
društva iz Beograda i Prištine, kao i predstavnici međunarodne
zajednice, otvorili su debatu o prošlosti, budućnosti i sadašnjosti
odnosa Srbije i Kosova.
Christan Pfeifer, direktor beogradske
kancelarije forumZFD, pozdravivši sve prisutne, istakao je da su
postojeći mehanizmi za rešavanje problema na relaciji Beograd-Priština
još uvek slabi. Zaključio je da je proces pregovaranja još uvek spor,
ali da su primetni i pojačani napori.
Sonja Biserko, direktorka Helsinškog odbora za
ljudska prava u Srbiji, skrenula je pažnju na teret sa kojim je premijer
Dačić otišao u Brisel. Ona je istakla da je dosada počela primena
dogovora o carinama i graničnim prelazima. Međutim, postoji jak otpor na
krajnjoj desnici političkog i društvenog spektra u Srbiji koje
personifikuju pre svega Srpska pravoslavna crkva i konzervativni delovi
Vlade i opozicije. Vlada ima rok da postigne dogovor sa Prištinom do 15.
aprila, do kadabi trebalo da se odluči da li će Srbija dobiti datum
pregovora ili ne, istakla je Biserko.
“U takvom kontekstu nije iznenađujuće što su nedavni
događaji vezani za ‘aferu Šarić’, zbog tajminga i načina na koji je
došlo do obelodanjivanja podataka vezanih za državni vrh, bili usmereni
na diskreditaciju premijera koji je jedini u novoj Vladi, do sada,
postigao konkretne rezultate”, kazala je Biserko.
Petar Miletić, potpredsednik Skupštine Kosova i
generalni sekretar Srpske liberalne stranke, se zahvalio na pozivu da
govori na okruglom stolu i rekao da on takvu priliku u Beogradu retko
ima. Ovakav ignorantski stav Beograda prema Srbima južno od Ibra samo
ilustruje rizik s kojim se ova zajednica suočava. Ipak, Miletić je
istakao i da su susreti premijera Hašima Tačija i Ivice Dačića znak
najozbiljnijeg napretka ostvarenog u odnosima Kosova i Srbije u
poslednjih deset godina.
Miletić je istako da su upravo Srbi ti koji najviše
koriste prelaze između Kosova i Srbije i koji masovno plaćaju preskupe
telefonske impulse kada sa Kosova pozivaju u Srbiju, i upravo su
katastri način da zaštite svoju imovinu od zloupotreba. S toga, u prvom
redu kosovski Srbi imaju problem u snabdevanju strujom, njima većinom
radni staž nije povezan i oni nisu popisani ni na srpskom ni na
kosovskom popisu. „Zbog svega ovoga, dogovori su za Srbe na Kosovu
neophodni“, zaključio je. Ipak, među dogovorima čija je korisnost
neupitna jedan je izrazito štetan, posebno po Srbe ali i za Albance koji
žive na jugu Srbije i pomoravskom delu Kosova.
“Administrativne prepreke za putovanja pregovarači su
zamenili finansijskim. A to se pokazalo kao veći problem, pa danas
Merdare i Končulj prelazi samo onaj ko mora. Pregovori se doživljavaju
kao proces u kome Beograd i Priština jedni drugima daju ili uzimaju neke
nadležnosti. Primer dogovora o slobodi kretanja i katastrofalno rešenje
o naplati preskupog auto osiguranja govori da dogovori mogu biti i
nepovoljni za građane obe strane, a da, kao u ovom slučaju, profitiraju
samo osiguravajuća društva”, navodi Miletić.
Adriatik Kelmendi, glavni i odgovorni urednik
televizije Kohavision, je istakao da je za život na Balkanu neophodan
kompromis. U središtu tog balkanskog kompromisa nalazi se Kosovo. On je
naglasio da je Kosovo danas nezavisna država koju priznaje oko stotinu
država i koja ima političku, ali i vojnu podršku najjačih svetskih
centara. U prvom redu u Vašingtonu i Briselu. U tom kontekstu,
spekulacije oko razmene teritorija su vrlo opasne i takvi scenariji ne
bi mogli proći bez sukoba, rekao je on. Samo Dačić vidi secesiju
severnog Kosova kao rešenje i niko drugi. Ali takav potez ne bi mogao da
se ostvari bez otvaranja pitanja Preševske doline. To je možda put ka
monoetničkim državama, ali zar ka tome danas težimo, zapitao je
Kelmendi. On budućnost Balkana vidi jedino u evropskoj perspektivi.
“Današnje srpske granice su rezulteta kolapsa koji je
doživela država Srbija u ratovima devedesetih, kao i odluka koje su
proistekle iz različitih organizacija i svetskih sila. Za Srbiju ovo je
nepromenljiva realnost novog milenijuma, a takva realnost je bila i
ostaje i za Albaniju”, rekao je Kelmendi.
Henri-Giscard Bohnet, direktor Konrad Adenauer
Stiftung, je rekao da je poslednjih godinu dana ipak primetan napredak u
dijalogu Beograda i Prištine. On je naglasio da nije niti želi da bude
glasnogovornik nemačke Vlade, ali da je premijerka Merkel najdirektnija
u isticanju postignuća koja treba ostvariti kroz pregovore. U
iščekivanje odluke o dodeljivanju datuma otpočinjanja pregovora Srbije
sa EU, vlasti u Beogradu bi trebalo da imaju ove uslove u vidu, istakao
je Bohnet.
Zoran Ostojić, član Odbora Skupštine Srbije za
Kosovo i Metohiju i poslanik Liberalno demokratske partije, je naglasio
da je suština izmena nastalih posle promene vlasti u Srbiji u tome da se
odustalo od krilatice da nema priznanja ni po koju cenu, na čemu je
insitirala ranija garnitura Borisa Tadića. Nova vlast, naglašava
Ostojić, mora učiniti sve kako bi promenila odnose u regionu.
“Ali dubinski. Oni koji su dvadeset godina vodili
politiku zločina imaju pravo da se promene i da kažu da smo mi liberali
od početka bili u pravu. Ali imaju i obavezu da stotine hiljada ljudi
koje su zaludeli tokom dvadeset godina, da njima promene mišljenje. Reč
je o onom mišljenju koje je dvadeset godina vodilo pogrešnim putem u
haos, bedu i zločine. Ovakvom politikom, jednom koja se vodi u Briselu,
a pumpanjem patriotskih mišića u Beogradu, to se ne radi”, rekao je
Ostojić.
Ognjen Pribićević, politički analitičar, je
rekao da je najbitnija implementacija postignutih dogovora. U prvom
redu, potrebno je obratiti pažnju kako ćese izvršiti ukidanje paralelnih
institucija i kako će se izvršiti preraspodela nadležnosti između
Prištine i severne Mitrovice. Takođe, ostaje i otvoreno pitanje kako će
se prema tome postaviti Srbi na severnom Kosovu. On je istakao da u
celoj kosovskoj i balkanskoj problematici stoji i pasivnost Evrope.
Izgovori da EU nema sredstava da primi u svoje članstvo nisu realne, jer
su „naše ekonomije mrvice za EU“. Jeftinije bi vam bilo da nas
integrišete, nego da nas mirite, rekao je on. Osvrćući se na izlaganje
Adriatika Kelmendia, Pribićević je rekao da je pitanje „ko je dobio rat“
prevaziđeno.
“Mislim da nije dobro na skupovima ove vrste danas
govoriti o tome ko je dobio a ko izgubio rat. To je, po meni, potpuno
prevaziđen pristup. Pitam se da li bi Francuzi i Nemci došli do dogovora
o pomirenju do kojih su došli, da su ta pitanja postavljali. Zašto je to
prevaziđeno? Moramo biti realni. Zato što ovde najmanje u narednih
nekoliko decenija, pa i više, ljudi će imati vrlo različiti pristup o
onome što se događalo ne samo devedesetih, nego i šezdesetih,
sedamdesetih, osamdesetih”, kaže on.
Kelmendi je na ovo replicirao: “Mi nismo pravi primer
primer zato što Srbija nije Nemačka ili Francuska, baš kao ni Kosovo.
Takođe, ako bi neko trebalo da bude alergičan na pominjanje rata to sam
verovatno ja, koji sam došao u Beograd, a koji je glavni grad države
koja je odgovorna za sve loše što se dogodilo meni i mojoj porodici. Ja
nisam mogao da pohađam školu na svom jeziku, morao sam da idem u škole
po podrumima kuća, moji roditelji su izbačeni iz svoje kuće samo zato
što su Albanci. Hoću reći da sve što se dogodilo u devedesetim godinama
ja sam osetio na sopstvenoj koži”.
Na kraju okruglog stola pored otvorenih pitanja
vezanih za dijalog u Briselu, ostalo je otvoreno i stalno pitanje koje
se mora rešiti u Beogradu – gde je tranziciona pravda u Srbiji i da li
je uopšte moguća ikakva budućnost bez nje.
GALERIJA::: |
