DR DARKO TANASKOVIĆ
ISLAMSKI ČINILAC U SPOLJNOPOLITIČKOM NASTUPANJU
BiH
Ka Evropi preko Libije i Irana
Posete o kojima je javnosti više predočavana
ekonomska nego politička veza
Nostalgično prelistavanje poslednjih, još svežih
stranica jugoslovenskog političkog spomenara može se i u saznajnom
smislu pokazati veoma korisnim putokazom za snalaženje u trenutnom
ratnom i diplomatskom metežu u Jugoslaviji i oko nje. Pogotovo je uputno
analitički se a posteriori zadržati na svojevremeno previđenim,
prenebregavanim i potcenjivanim porukama slovenačkih političara, a s
naknadnom istorijskom pameću koja je, kako neko reče, izgleda i jedina
prava istorijska pamet. Tako je, recimo, pre otprilike dve godine danas
već zaboravljeni slovenački delegat u Skupštini SFRJ Borut Šuklje, posle
jedne u nizu ispraznih i jalovih sednica, rezignirano ocenio da je naše
nesporazume praktično nemoguće na opšte zadovoljstvo rešiti, jer na
prostoru Jugoslavije nisu u sukobu samo jugoslovenski narodi i njihovi
interesi, već se sudaraju "Rim, Bizant i Meka".
Malo je ko, u trenutku kad je izrečena, ovu tvrdnju
bio spreman do kraja da prihvati. I danas je čoveku s razvijenom
modernom građanskom (samo)svešću evropskog tipa teško pristati na
dijagnozu takve neopozive individualne i kolektivne političke
determinisanosti tradicijskom ukorenjenošću u sistem jedne od triju
velikih monoteističkih vera, kojima je istorijski bilo dato da izdele
naše zemlje, narode i ljude. Konačno mirenje s apsolutnošću i fatalnošću
neosporno silno delotvornog faktora međusobne verske suprotstavljenosti
neminovo bi dovelo do kobnog ukidanja i najmanje mogućnosti slobodnog i
demokratskog, "prometejskog" uticanja na vlastitu sudbinu i budućnost
svetovne zajednice kojoj se ovozemaljski pripada. Neupitno, beslovesno
pomirenje sa samim sobom unutar svoga stada, kao i krajnje neizvesna
eshatološka perspektiva, čine se, ipak, nedovoljnim iskupljenjem i
nagradom za neprestani rat sa drugima, po svemu, sem po veri, jednakima.
Po "nebeskoj šemi"
Dominantni smerovi spoljno-političkih orijentacija
nekih jugoslovenskih republika, iako tek u početnoj fazi samostalnog
uobličavanja, verno slede, reklo bi se, Šukljeovu obeshrabrujući
tripolarnu "nebesku" shemu. Što se tiče onih upućenih na "Rim", stvari
su već odavno bile tako dobro uhodane, a dvosmerni, javni i tajni,
crkveni, diplomatski, propagandni i ekonomski kanali stabilno
uspostavljeni, da je mladim severozapadnim secesionističkim republičkim
vlastima preostalo sam da proces svestrano intenziviraju i stave ga u
funkciju konačnog otcepljenja od Jugoslavije. One su to, valja priznati,
spremno i vešto (zlo)upotrebile, neretko i uz neukusno i nedostojno
preterivanje u, inače, neizbežnim lažima i izmišljotinama propagandnog
ratovanja, u čemu su se Slovenci pokazali zadivljujuće organizovani,
uorni, efikasni i bestidni, a "Rim", odnosno veliki deo katoličke
Evrope, iako o svemu bitnom savršeno dobro obavešten, hladno pripravan
da, zapad viših ("rimskih") ciljeva, pređe i peko nekih osnovnih načela
na kojima zvanično počivaju temelji ujedinjene Evrope.
U neuporedivo nepovoljnijem položaju našli su se
nabeđeni jugoslovenski baštitnici "Bizanta", jer, zapravo, nisu ni imali
kuda da pođu. "Bizanta", naime, za razliku od "Rima" i "Meke", pogotovo
na način postojanja i delovanja "Rima" i "Meke", odavno više nema. Možda
bi se, pod određenim uslovima, i mogao vaspostaviti, ali je takva
perspektiva u ovom trentku krajnje neizvesna i, svakako, daleka. Za
sada, ostaje da se, eventualno, skokne do Grčke, savremene duhovne
naslednice "Bizanta", što je predsednik Republike Srbije veoma uspešno i
učinio. Njegov makedonski kolega, pak, valjda usled nepriznavanja
autokefalnosti makedonske pravoslavne crkve, a i makedonske nacije u
Grčkoj, smatrao je da se "bizantski" kontinuitet može i nešto
elastičnije shvatiti, pa se iznenada obreo u Ankari, prestonici ponovo
moćne azijsko-evropske države, na čijoj se teritoriji već odavno nalazi
i negdašnji Konstantinopolj, tj. Carigrad. Izgleda da su ga tamo u
celini dobro razumeli, a pogotovo reminiscenciju da su makedonci
ujedinjeni živeli jedino u državnim granicama Osmanskog carstva. S ovim,
naravno, nikakve neposredne veze nema vest koju smo nedavno imali
prilike da pročitamo, a koja kaže da će stručnjacima iz Makedonije u
turskim arhivima biti učinjeni dostupni i do sada nepoznati dokumenti
koji se odnose na istoriju makedonskog naroda (Borba, 30. juli 1991)
Daleko najozbiljniji prodor, onaj ka "Meki", učinila
je, međutim, tokom poslednjih meseci bosanskohercegovačka spoljna
politika, svesna da za kratko vreme mora nadoknaditi zakašnjenje zbog
višedecenijskog nenastupanja u islamskom svetu kao samostalnih, posebno
kvalifikovani i zainteresovani subjekt. Zvanično nastojeći da se, u
složenim i neizvesnim jugoslovenskim prilikama, samostalna i suverena
Bosna i Hercegovina, u Jugoslaviji ili van nje, saglasno evropskim
demokratskim standardima, izgradi, kako sam izjavljuje, kao "građanska
republika Muslimana, Srba i Hrvata", predsednik Predsedništva ove
višenacionalne i višekonfesionalne federalne jedinice zaputio se ipak
prvo u "Meku". Put ka Evropi poveo ga je od Libije preko Irana i Turske,
za sada do Amerike, što se, bar na prvi pogled, čini ipak donekle
zaobilazno. Susret sa Kurtom Valdajmom teško da se u tom smislu može
smatrati izglednom prečicom.
Izetbegovićeva iznenadna i tajnovita martovska "radna
poseta" Libiji, zemlji koja ruši arapske berlinske zidove" ("Muslimanski
glas", 20. mart 1991), po svoj prilici je stvarno bila motivisana
prvenstveno ekonomskim razlozima, odnosno pokušajem da se posustalnoj
(bazičnoj) industriji BiH i pratećim sistemima ubrizgaju preko potrebna
sveža finansijska sredstva. Teško je zamisliti legitimniji i opravdaniji
razlog za posetu stranoj zemlji, tim pre što se u Libiji zapažaju
nagoveštaji privrednog oporavka.
U "zemlji koja ruši arapske berlinske zidove"
Pa ipak, opšte nepoverenje svih prema svima, koje već
poodavno vlada u Jugoslaviji, zatim poznata i neskrivena islamistička
obojenost političke platforme i programa lidera SDA, izbor destinacije i
sagovornika kao i tek naknadna službena potvrda vesti o već održanom
sastanku, izazvali su određeno podozrenje i kritičke odzive u
bosanskohercegovačkoj i jugoslovenskoj javnosti. Čak je, recimo, i
izrazito umereni komentator Nenad Briski našao za shodno da u "Borbi"
zaključi kako bi se "od g. Izetbegovića, koji važi za odmerenog i mudrog
čoveka, moglo očekivati onoliko mudrosti i na spoljnom planu koliko je
pokazao na unutrašnjem", jer, "ovakve tajne misije" po Libiji samo mu
mogu otežati život kod kuće i dezavuisati sve za šta se, bar u javnim
istupanjima, tamo zalaže". Korak dalje u nepovoljnom kvalifikovanju
Izbetbegovićevog "libijskog izleta" učinili su njegovi prinudni, ali i
neizbežni srpski politički partneri iz SDS, koji su ovu posetu, a tako
će reagovati i povodom narednih, ocenili kao izraz doslednosti u
zalaganju za stvaranje "islamske države" na tlu Jugoslavije, a
nedoslednosti u sprovođenju konstruktivne jugoslovenske politike i
prenebregavanje vitalnih interesa i prava nemuslimanskih naroda u BiH.
Za najoštrije i, svakako, neprimerene i neodmerene
osude prvog bosanskohercegovačkog samostalnog spoljnopolitičkog iskoraka
na najvišem nivou reprezentativni su stavoti iz saopštenja Predsedništva
SPO, izdatog tim povodom, a u kome, pored ostalog, stoji da je "Brozovo
vreme tajnih dogovora sa sumnjivim režimima prošlo" i da se treba
suprotstaviti "svakoj sprezi, kako javnoj tako i tajnoj, između
političkih prvaka BiH i muhamedanskih despota sa Bliskog istoka". Ma
koliko vređali prepoznatljivom emfatičnom grubošću izraza, gornji navodi
nikako nisu za olako otpisivanje, jer, svidelo se to nekome ili ne, u
biti verno odražavaju ekstremno ideologizovanje i voluntaristički
neistorično, nestrpljivo raspoloženje jednog nezanemarljivog dela javnog
mnenja van muslimanskih sredina, bez obzira na to što se onih koji ga
sačinjavaju znatno opreznije izjašnjava i utlađenije ponaša.
Razgovori u Teheranu
Naredna, majska deonica Izetbegovićevog
spoljnopolitičkog afirmisanja republičke suverenosti BiH odvela ga je u
Islamsku Republiku Iran, čije su međunarodne pozicije posle "zalivskog
rata" primetno ojačale, pogotovo naregionalnom i islamskom planu, čega
je iranska, sve mudrija, veštija, pa i taktički umerenija diplomatija i
te kako svesna. Valja podsetiti da su zvanični organi i glasila Islamske
zajednice u SFRJ pa i SDA, pored ostalog i kroz usta svoga lidera,
izričito osudili iračku agresiju na Kuvajt, iako nisu krili ni otvorenu
odbojnost prema skrnavljenju svete islamske zemlje prisustvom i vojnim
angažovanjem tzv. "multinacionalnih snaga", pod imperijalističkim
vođstvom SAD, u čemu je redakcijski komentar "Preporoda" (30. januara
1991) prepoznao "totalnu primjenu američko-zapadne (antiislamske)
doktrine". Uz nedvosmisleno protivljenje agresiji i ratu, Alija
Izetbegović je u nekoliko navrata s razlogom podsetio Zapad na
nedoslednost njegove bliskoistočne politike, kao i na teške posledice te
nedoslednosti, jer da je svojevremeno irački napad na Iran od
međunarodne zajednice bio podjednako odlučno osuđen kao kuvajtska
avantura, možda je mnogo zla i nesreće moglo biti izbegnuto. U Teheranu
svakakav javni ukor "arogantnim licemerima" na Zapadu svakako nije
prošao nezapažen.
O Izbetbegovićevoj poseti Iranu, do koje je došlo "na
poziv ministra vanjskih poslova Irana Ali Akbar Velajatija, a u okviru
jugoslovensko-iranskih odnosa i suradnje", objavljeno je srazmeno malo
izveštaja i u našoj i u iranskoj štampi. Težište svih razgovora bilo je,
kako je zvanično saopšteno, kao i u Libiji, na istraživanju mogućnosti
za buduću ekonomsku saradnju u različitim oblastima i na uspostavljanju
institucionalnih i organiizacionih okvira i poslovanja. Ni političke
teme nisu, naravno izostale, ali su službeni izvori obeju strana u vezi
sa njima ispoljili krajnju informativnu uzdržanost. Naglašenu pažnju
javnosti privukla je stoga, jedna (i jedina) izjava gospodina
Izetbegovića, da je u Iranu za svoje stavove dobio političku podršku,
što je, u ovom trenutku, ocenio je, najvažnije i sasvim dovoljno.
Politika, 10. avgust 1991.) |
