...
Javno izražena spremnost Muslimana slovenskog
porekla i srpskohrvatskog ("bošnjačkog") jezika, ili tačnije
spremnost političara koji ih trenutno predstavljaju, da u
eventualnom oružanom sukobu sa jugoslovenskom braćom druge nacije i
vere pozovu u pomoć državnu, pa i vojnu silu Turske nešto, je
međutim, sasvim drugo i koliko indikativno toliko i zabrinjavajuće.
Taj akt "nepolitičke iskrenosti", kako ga je jedan odličan
poznavalac bosansko-hercegovačkih prilika namah nepogrešivo
definisao, ili, sportskim rečnikom, "autogol" vođa SDA (Z.
Lagumdžija) došao je možda u pravi čas, kao (ne)očekivani doprinos
razvejavanju političkih magli i otklanjanju teških nedoumica. Samim
tim, stvaraju se, međutim, nove ili, bolje, obnavljaju stare, nimalo
lakše dileme o tome, rostanovski rečeno, "ko smo odakle smo i kuda
idemo". Svako pojedinačno i svi zajedno, a osobito neko među nama.
...
Ipak, kad se samog republičkog i partijskog vrha
BiH najviši predstavnici muslimanskog naroda neuvijeno i krajnje
dramatično obrate za pomoć Turskoj, jer o narodu čije interese oni,
navodno, zastupaju u Jugoslaviji "nema ko da brine", a preti mu da
se, ako se zemlja rasparča, "udavi u jezeru hrišćanstva", i da mu
"žene i djeca budu poklani", onda to, čak i jugoslovenskom metežu,
ne može proći nezapaženo i bez posledica. S obzirom na to da nema
praktični nikakvih izgleda da se Turska neposrednije i otvorenije
umeša u naša unutrašnja politička razračunavanja, sem u slučaju
balkanske pa i šire vojne internacionalizacije sukoba, do čega
valjda ipak neće doći, posledice najnovijeg "autogola" lidera SDA
odraziće se, pre svega, na unutrašnjem planu i biće moralnog i
psihološkog reda. Neizbežno se postavlja pitanje imaju li odista svi
predstavnici muslimanskog naroda, iako demokratski izabrani, pravo i
mandat da svoje birače danas, na pragu dvadesetog veka, u očima
ostalih Jugoslovena, iz nepobitno izborenog statusa samosvojne
nacije prećutno vraćaju u položaj poturica iz nekih minulih vremena?
A poturica, zna se, gori od Turčina i tako (sve) dalje i dalje...
Ko će, posle ovog vapaja za pomoć, koji je ne
manje pretnja, Srbe u nemirnoj Bosni uveriti u životnu istinu da su
im Muslimani braća druge vere i (delimično) kulture a istoga roda i
jezika, a ne strano etničko telo, nepovratno odrođeni inoverci, s
kojima im je zajednički ostao samo jezik, odskora i on na putu
preimenovanja, i nesreća? Bosanskom Srbinu po mnogo čemu bitnom niko
objektivno nije bliži i ne nalikuje mu viže od bosanskog Muslimana,
a njegove političke gazde prizivaju, eto, Turke da im se u nevolji
nađu. Protiv koga, zna se... A Srbinu pretiiti Turčinom, iako Srbi
sa savremenim Turcima odavno imaju odlične odnose, arhetipski je čak
teže i zloslutnije no pretiti mu Nemcima. Ako Turci za Srbe ponovo
treba da postanu oni Turci iz kosovskog ciklusa epskih pesama, kako
će im onda Mislimani i dalje ostati južnoslovenska, balkanska i
evropska braća, sa kojima im je zadato da mirno, konstruktivno i
demokratski traže izlaz iz zajedničkih muka i uspostavljaju novu
formulu skladne koegzistenicje.
(Epoha, 7. januar 1992, str.22-22)
Teodor Anđelić o Haškoj konferenciji
Sebični interesi i povremeno gubljenje
orijentacije među stotinama projekata preuređenja Evrope i Balkana,
doveli su do nedosledne i ultimativne politike ozbiljnih evropskih
država i SAD. Uporno insistiranje da se Jugoslavija u njenim
unutrašnjim granicama po svaku cenu očuva, počelo je da vodi u
apsurd. Kreacija u kojoj bi se na silu pokušavao "suživot" jedne
neonacističke Hrvatske i demokratske Srbije, mogla bi da se zove
jedini "Apsurdistan".
...
Ukoliko bude uspela da odoli pritisku
razgoropađenog nemačkog ekspanizionizma, Evropa bi u Hagu trebala da
prihvati spoznaju o stanju sa jugoslovenskim unutrašnjim granicama
koje je principijelno isto kao pre sedam decenija - nema pravnih
unutrašnjih granica već samo odnosa snaga na ovom prostoru. Da li to
znači da konačno treba proći međunarodno priznatu proceduru za
postizanje legitimiteta ovih granica a da se ne ponove iste greške?
(Epoha, 22. oktobar 1991, str. 13-15)
Ljubomir Tadić, filozof
Pojava nacionalnih partija u Srbiji je u suštini
pojava srpskog nacionalnog pitanja na istorijskoj pozornici, o
zahtevu srpskog naroda da u jugoslovenskoj zajednici ima jednaka
prava sa drugima koji u njoj žive, a nikako veća, pogotovu ne
privilegije. Izgleda da su nacionalne oligarhije u drugim
republikama i pokrajinama smatrale prirodnim da stanje
institucionalizovano Ustavom iz 1974 ostane za sva vremena. Kada je
na dramatičan način formulisan problem (ne) ravnopravnosti Srbije
kao republike, to stanje je dovedeno u pitanje. Otvoren je proces
preustrojstva zemlje na dugoročnijim, ravnopravnim ustavnim
principima.
...
Ima nešto neverovatno u celom tom međusobnom
odnosu zapadnih i istočnih Jugoslovena - jedno nepoverenje. S jedne
strane su u pitanju verski razlozi, s druge, neka vrsta zavisti.
Srbi su sopstvenim snagama stvorili svoju državu, dok druga strana
nikada nije stvorila vlastitu državu, bez obzira sto su imali neku
kvazidržavu u okviru nagodbi sa Mađarima, sa Austrijancima. Potreba
Hrvata i Slovenaca da stvore vlastitu državu uvek je bivala jača od
ideje jugoslovenstva i uvek se postavljalo kao glavno pitanje.
Izboriti se preko konfederacije za državnost i time stvoriti uslove
za otcepljenje.
(Intervju, 28. 17.1990)
Ljubomir Tadić filozof
Srpsko nacionalno pitanje nije rešeno. Ono je
izbilo na površinu i omogućilo jednu nacionalnu euforiju, koja se
delimično iskazala u podršci Slobodanu Miloševiću, a delimično u
podršci Vuku Draškoviću, a potom i tim takozvanim nacionalnim,
rojalističkim strankama, Mirku Joviću itd. Srpsko nacionalno pitanje
je komunistička partija potpuno negirala. Pre rata se uvek govorilo
o hrvatskom nacionalnom pitanju, o šiptarskom i makedonskom samo
unutar levice, a svi su smatrali da srpsko nacionalno pitanje uopšte
ne postoji. Tek drugi svetski rat pokazuje koliko je to problem,
sudbina srpskog naroda u Hrvatskoj i Bosni to pokazuje.
...
Srpski intelektualci su, mislim oni relevantni
intelektualci, koliko ja znam bili jedinstveni samo u jednoj stvari,
a to je da Srbija ima pravo da bude ravnopravna sa ostalim
republikama Jugoslavije. I tu je bio kraj. Ukoliko je Slobodan
Milošević to hteo, tu je imao podršku srpskih intelektualaca i ta je
podrška bila sasvim na mestu i potpuno legitimna.
(Duga, 20.12. 1990)
Milorad Vučelić
Počev od kritike samih naznaka "novih" ustavnih
rešenja s kraja šezdesetih godina i "Kritičkog razmatranja vladajuće
ideološke koncepcije i nacionalnoj politici" Dobrice Ćosića pa preko
borbe protiv ustavnih amandmana sa samog početka sedamdesetih
godina, srpska kritička inteligencija, studenti i profesori
Beogradskog univerziteta su se borili i protiv nedemokratske suštine
Ustava iz 1974. godine i protiv autoritarno nametnute
neravnopravnosti Srbije stvorene ovim ustavnim rešenjima.
(Duga, juni 1989, vanredno izdanje posvećeno
Memorandumu) |
