NEBOJŠA
JEVRIĆ - NE PUCAJ BRATE
ĆOSIĆ
Kurir, 17 april 2009.
Kakav je to Srbin koji nije plakao nad Gvozdenovom sudbinom. Jeste, onog
Gvozdena iz lektire. Onog iz "Daleko je sunce". To smo svi morali da čitamo. U
poslednjih trideset godina, koliko bauljam po beogradskom asfaltu, uvek je neko napadao
Ćosića. Oduvek je bilo politički pozitivno napadati Ćosića. Jedino ga još Miki
pčelar iz Kupinova nije napadao. Svi su smatrali da je dobro da, penjući se ka visinama,
šutnu, zgaze i nagaze sedu Ćosićevu glavu.
Šta ja mislim o Ćosiću, to za ovu priču i ovaj fenomen nije bitno.
Ćosić je za mene uvek bio i ostao omiljeni srpski pisac čije je knjige moguće pronaći
u svakom ubogom domu Srbije. Zato ne mogu da ćutim. Mada i ranije nisam ćutao. Sad mi se
zgadilo. Koji bi narod to na svetu dopustio? Od Dolančeve policije, koja mu je otela i
izgubila dva toma dnevnika, pa do danas, svoju pripadnost ideji dokazivali su pljuvanjem
Ćosića.
Pljuvačina po Ćosiću nije upućena njemu. Ona je upućena svima onima
koji još veruju da postoji srpski narod. Interesantnije od svega toga je da je svaka
generacija imala po jednog junošu, ili više njih, koji su se obestrvili da starca u grob
oteraju. Svetislav Basara i Dragan Velikić su ulaznice za srpsku literaturu i diplomatiju
kupovali napadima na Ćosića. Junoše su se tako dobro pokazale da su nagrađene za svoj
posao Ninovim nagradama i ambasadorskim mestima. Jedan je otišao na Kipar, a drugi u
Beč. Bez imalo stida i srama, mesecima su ganjali Ćosića po beogradskoj štampi. I,
smatrali su to svojim velikim i hrabrim potezima.
Hodali su sa glavama visoko podignutim, sigurni da su učinili nešto
moćno i veliko. Iako nikad nikom nije falila vlas sa glave zbog toga što su gazili
starca. Gospođica Salijeri, glasnogovornik beogradske čaršije, ponosila se vrlo svojim
junošama. U okupiranom Beogradu koji puni svoje biblioteke i knjižare okupacionom
literaturom ove junoše su dobile svoje mesto.
Treba napadati sve što je srpsko i po svaku cenu. Ili još bolje, kako
se Kusturica izrazio filmskim jezikom, treba razapeti, raščerečiti Dobricu na Trgu
Republike. Za sve ono što je učinio za svoj narod.
Moje simpatije u politici su uvek bile na desnoj strani. Levica me nikad
nije privlačila. Te napade sam smatrao obračunima na levici i u njih sam se umešao samo
jednom, kad sam Velikića šutnuo u bulju, a on je nosio bele pantalone. Pa je moja
patika, prašnjava od bosanskih džada, ostavila na njima otisak koji on nikad neće moći
da opere. To mu je, naravno, donelo sto političkih poena, ali šta da radim kad nisam
mogao da se uzdržim. O Basari neću nijednu ovoga puta, da ne bi čovek pomislio da imam
nešto protiv njega. A imao bih mnogo toga da kažem.
Nekakve ružne, matore babe, kao iz filmova Živka Nikolića, Sonja
Biserko i Biljana Kovačević-Vučo napale su, podigle tužbu, zahtevaju, naređuju, da se
sudski goni Dobrica Ćosić. Gde smo dospeli! Da one, koje zagađuju vazduh u Beogradu i
koje u novinama dobijaju više prostora nego kompletna srpska književna produkcija,
traže katul ferman za Ćosića. Pa sve da je najgori i najnedarovitiji srpski pisac, kad
ga ove napadnu, čovek ne može da to prećuti. Jer će prećutati mnogi. Ne kao ja - koji
nikakve vajde od odbrane Ćosića nemam - nego i oni koji i te kako duguju Ćosiću. One
koje su umislile da su neko, a nisu ništa, koje pred svojim gazdama moraju u godišnjem
izveštaju da prikažu šta su za godinu dana uradile, trljaju dlanove. Korito će opet
biti puno. Gađale su kapitalca. Sve što je srpsko, za njih je legitimna meta u poslu za
koji dobijaju zelene novčanice.
Sve dok se u Srbiji ne pojavi neki Putin koji će ih postaviti na mesto
kojem pripadaju. U okupiranom gradu one se visoko kotiraju, ali ni okupacija ne traje
večno. Nijedna, pa ni ova. |
