|
U septembru 1991. Sarajevo je izgledalo kao da rat već nije u
Hrvatskoj, i kao da neka vrsta okupacije Bosne i Hercegovine od
strane Miloševićeve JNA već nije počela. Jedinice Užičkog i
Podgoričkog korpusa, prepune pijanih rezervista, prelaskom Drine,
zapravo testiraju realizaciju plana RAM na čije postojanje upozorava
Ante Marković, formalno, još uvek premijer Jugoslavije. Oko Sarajeva
tamošnji pripadnici JNA kopaju rovove i artiljerijska utvrđenja. Na
zapanjene poglede i pitanja Sarajlija, pojedini oficiri objašnjavaju
da to čine zarad preventive kako bi zaštitili i njih i grad.
Tog septembra ‘91. u Sarajevu sam po specijalnom novinarskom
zadatku. Na osnovu radne obaveze zavedene „dokazanim nepatriotima“ u
RTS-u, poslan sam u Sarajevo da za Prvi program Radio Beograda,
kojim su zavladali Miloševićevi jurišnici, snimam intervjue sa
nacionalnim liderima, čelnicima vladajućih SDS-a, SDA i HDZ-a.
Naizgled, nimalo težak zadatak - ja u Sarajevu imam dovoljno svojih
jarana! I novinarskih i mnogih drugih, još od vremena kada sam
davnih osamdesetih bio pravi sarajevski vojnik.
Goran Milić, glavni i odgovorni YUTEL-a, i Ivica Puljić, urednik RTV
BiH, očas mi sređuju da razgovaram sa Radovanom Karadžićem, Ejupom
Ganićem, Biljanom Plavšić, Stjepanom Kljujićem...
'Ko voli rat, u kući mu bio'
Za Radovana Karadžića, predsednika SDS-a i srpskog lidera u usponu,
trudim se da imam adekvatan pristup, što znači da mu postavim bitna
pitanja, a da on zbog toga ne prekine razgovor.
Razgovaramo u sedištu SDS-a, nekoliko stotina metara od
Predsedništva, čini mi se u tadašnjoj ulici Đure Đakovića.
“Gospodine Karadžiću”, pitam ga, “mnogo je naznaka mogućeg rata u
Bosni i Hercegovini. Hoće li ga biti?”.
Bez mnogo razmišljanja, kao neko ko je apsolutni gospodar odgovora
na to ključno pitanje, odgovara mi: „Srpska narodna poslovica kaže:
Ko voli rat - rat mu u kući bio”!
Potom mi potanko objašnjava kako „srpski narod u Bosni i Hercegovini
i njegova Srpska demokratska stranka neće dozvoliti da izbije rat.
Srbi su za mir“, naglašava, „za život u miru, a ako neki fanatici i
pored toga nešto pokušaju – vrlo brzo će biti razuvereni da im se
takvi planovi, ma od koga bili podržani, ne isplate i da ih mogu
skupo koštati“.
Klimajući glavom sa odobravanjem, rešim da rizikujem: “Kažite mi,
gospodine predsedniče, šta vi mislite i šta nam možete reći o planu
RAM?”
Gleda me zapanjeno, uzvraća pitanjem: „O kakvom planu? Ne razumem!“
Podsećam ga da je tih dana Ante Marković, premijer savezne Vlade,
novinarima govorio o opasnosti eskalacije rata i u BiH, te da je tom
prilikom pokazivao i audio kasetu na kojoj su, navodno, presretnuti
razgovori Miloševića i Karadžića, između ostalog, i o planu RAM.
„Srpski narod kaže“, odgovara mi, „čega se pametan stidi - time se
budala ponosi“!
Zbilja sam iznenađen: „To je vaš odgovor na pitanje o tvrdnjama
premijera Ante Markovića?!?”.
„Ako se neko služi takvim sredstvima, ako na takav način
zloupotrebljava razgovor... dva predsednika... ko zna kako i od koga
snimljen ... onda je moj odgovor takav kakav sam vam dao... Ante
Marković je budala koja radi protiv srpskog naroda!“, povišenim
tonom precizira moj sagovornik.
'Kakve duge cevi, kakva podela'
Traka na magnetofonu Uher se vrti. Pitam dalje:
„General Nikola Uzelac, komandant Banjalučkog korpusa JNA, izjavio
je ovih dana da je cilj mobilizacije u Bosanskoj Krajini da njegove
jedinice osiguraju granice teritorija koje žele ostati u
Jugoslaviji...
Karadžić me prekida: „Zaustavite snimanje!“
Gledamo se na trenutak... Isključim magnetofon...
„Iz kog ste vi radija?“, pita.
„Iz Radio Beograda… Prvi program“, naglašavam, kao da time otklanjam
sve sumnje.
„Iz srpskog Radio Beograda?“, proverava me vođa Srba u Bosni.
Ja klimam glavom, Radovan se za trenutak premišlja, pa mi da znak da
nastavim... Pomišljam da je kraj razgovora blizu...
„ Kako saznajem, Muslimani masovno odbijaju mobilizaciju u Krajini,
a oružje se iz vojnih magacina JNA masovno deli Srbima, i to
članovima vaše stranke?”
„Ko to kaže? To uopšte nije tačno!“, odgovara mi Karadžić.
"Kaže general Uzelac", uzvraćam mu. „I to je već objavljeno...
Članovima vaše stranke dele se duge cevi... Kaže general".
„Može on da priča šta ‘oće“, prekida me, pomalo iznervirano „ništa
od toga nije tačno! Kakve duge cevi, kakva masovna podela? To su
gluposti!“
'Šta je istina'
„ Ako vi tvrdite da to nije tačno, da nema masovne podele oružja,
šta je onda istina, gospodine Karadžiću?“
„Šta je istina?“, ponavlja, gledajući me.
„Istina je da smo dobili jedva nekih hiljadu četiristo dugih cevi
... Što je ništa, jer narod nema čime da se brani...“
Dok se trudim da sakrijem zapanjenost, otvaraju se vrata
Karadžićevog kabineta. Obaveštavaju ga da hitno mora nekuda da ide.
On gleda na sat i ustaje. Pozdravljamo se...
„Skratite vi to gde treba“, kaže mi u poverenju. Nisam ga poslušao.
Umesto bilo kakve montaže važnije mi je bilo da iz studija Radio
Sarajeva pošaljem, ispostaviće se, svoj poslednji prilog emitovan na
Prvom programu Radio Beograd. Intervju sa čovekom koga sam smatrao
makar prosečnim psihijatrom. Jeste da je bio u pritvoru pod optužbom
da je pokrao pare, ali ipak, pisao je i neke stihove.
Prevario sam se. Doktor Radovan Karadžić, uz pomoć „oca nacije“
Dobrice Ćosića, SANU-a, Srpske pravoslavne crkve i Miloševićevih
službi državne bezbednosti - iz Srbije proizvedeni vođa Srba u
Bosni, tvorac i predsednik samozvane Republike Srpske, pre svega je
banalni nacionalista, zločinac odgovoran za ko zna koliko hiljada
mrtvih i stotine hiljada proteranih ljudi iz Bosne i Hercegovine.
Pesnik upamćen po stihu: “Siđimo u gradove, da pobijemo gadove!”.
Šibicar, „alternativac dr. Dragan David Dabić“, koji se, krijući se
od Haškog tribunala, u ilegali „bavio“ spravljanjem melema i
„lečenjem“ steriliteta. Rečju, pravi srpski vođa opšte prakse i
nadnaravnih sposobnosti!
Njegov sledbenik Milorad Dodik, predsednik RS-a, ovih dana mu je,
živom, otkrio spomen-ploču na nezavršenom studentskom domu na
Palama.
O, tempora, o mores! |
