|
Potpuna pismeno obrađena presuda Radovanu Karadžiću još nije
objavljena, ali jeste njen rezime tj. obrazloženje, koje je saopštio
predsedavajući sudskog veća. Među političarima bivše Jugoslavije ova
presuda je dočekana na isti način na koji se shvata uloga Radovana
Karadžića u nedavnoj istoriji – u Federaciji BiH i Hrvatskoj kao
nedovoljna satisfakcija žrtvama, ali i kao osuda šovinističke i
ratne politike vojnog i političkog rukovodstva Republike Srpske, a u
Republici Srpskoj i na (od medija i zvaničnika prećutanoj)
manifestaciji u Beogradu, pod rukovođenjem jednog drugog haškog
optuženika – kao izricanje ne sudske već političke nepravde Srbima,
koji u ovoj obradi redovno nisu vinovnici, već po pravilu žrtve,
štaviše etničke žrtve haškog tribunala.
Generalni sekretar UN očekuje da ova presuda doprinese pomirenju u
regionu, ma koliko da je bilo koji krivični sud nepodoban za
izmiriteljsku ulogu, jer sudi samo o jednom segmentu ranije
stvarnosti i bavi se krivičnom, a ne drugim vrstama odgovornosti.
U ovom slučaju, presuda (makar i nepravnosnažna) bitna je iz više
razloga.
Najpre, njome je, na osnovu izvedenih dokaza utvrđena istinitost
činjenica o ratnim zločinima i drugim zločinima međunarodnog prava
na velikom delu teritorije Bosne i Hercegovine, koji su učinjeni
bilo neposredno bilo pod efektivnom kontrolom Karadžića. Sudska
istina jeste najveći stupanj istine (istina van razumne sumnje) koji
se može postići u društveno, naročito politički suprotstavljenim
gledištima. Ismevanja ili jadanja o „nepravednoj haškoj istini“
nemaju drugog značaja do vajkanja. Bez obzira na neke slučajeve
odstupanja od ustaljene prakse Međunarodnog krivičnog tribunala za
bivšu Jugoslaviju (MKTJ), pre svega u slučajevima Perišić i
Gotovina, za ovu presudu se može reći da sledi ustaljene standarde
dokazivanja i ocene dokaza međunarodnog krivičnog prava.
Nadalje, ova presuda podleže kontroli drugostepenog (apelacionog
veća), a prema njenoj izreci, žalbe mogu izjaviti i okrivljeni
(odnosno njegovi branioci) i tužilac, što će omogućiti ponovno
ispitivanje argumenata obeju strana. Branioci su žalbe najavili,
tužilac, u svom saopštenju (za sada) nije.
Pravne formulacije ove presude (i gotovo svake druge) mogu se
„prevesti“ na svakodnevni jezik i učiniti razumljivim i onima koji
nisu pravnici. Treba razumeti šta to sud govori u ovoj presudi da bi
se mogla kuditi ili hvaliti.
Udruženi zločinački poduhvat
Šta je bilo predmet raspravljanja i odlučivanja u ovoj presudi? U
pitanju su četiri tzv. udružena zločinačka poduhvata koja su
optužnicom stavljena na teret Radovanu Karadžiću, svrstana u 11
tačaka optužnice. A šta je to udruženi zločinački poduhvat?[1]
Praksa MKTJ o ovome pojmu zasnovana je na čl. 7. st. 1 Statuta MKTJ:
„Lice koje je planiralo, podsticalo, naredilo, izvršilo ili na drugi
način pomoglo i podržalo planiranje, pripremu ili izvršenje nekog od
krivičnih dela navedenih u članovima od 2 do 5 ovog Statuta snosi
individualnu odgovornost za to krivično delo“. Na osnovu ove odredbe
formulisan je stav Tribunala da će se smatrati individualno krivično
odgovornim (dakle – ne odgovornim na osnovu komandne odgovornosti)
onaj član grupe koja je planirala, podsticala, naredila, izvršila
ili na drugi način pomogla izvršenje ratnog zločina, ili zločina
protiv čovečnosti i onda kada taj član grupe nije fizički sudelovao
u izvršenju zločina.[2] Za udruženi zločinački poduhvat potrebno je
dokazati postojanje grupe, postojanje plana ili koordinisanog
delovanja i izvršenje nekog od ratnih zločina ili zločina protiv
čovečnosti, koji su proistekli iz delovanja te grupe. Nije potrebno
dokazivati da je određeni član grupe i fizički izvršio zločin. Ima
razlike između običnih učesnika i visokih funkcionera – vojnih ili
političkih vođa koji su imali ključnu ulogu u planiranju zločina.
Čitav koncept je zasnovan na tome da upravo oni – visoki funkcioneri
– ne izbegnu krivičnu odgovornost.[3]
Deo optužbe i presuđenja – sveobuhvatni udruženi zločinački poduhvat
Prva grupa udruženog zločinačkog poduhvata koja je stavljena na
teret R. Karadžiću jeste tvrdnja optužnice da je on sudelovao u
zločinima u periodu od oktobra 1991. do 30. novembra 1995, koji su
imali za cilj da trajno uklone bosanske Muslimane i bosanske Hrvate
sa teritorije za koju se tvrdilo da pripada bosanskim Srbima. Radi
se o zločinima na teritoriji opština Bijeljina, Bratunac, Brčko,
Foča, Rogatica, Sokolac, Višegrad, Vlasenica i Zvornik u istočnoj
Bosni, kao i u tzv. Autonomnoj oblasti Krajina – u opštinama Banja
Luka, Bosanski Novi, Ključ, Prijedor i Sanski Most, te u opštinama
Hadžići, Ilidža, Novi Grad, Novo Sarajevo, Pale i Vogošća. U rezimeu
presude, ovaj deo optužnice je označen kao sveobuhvatni zločinački
poduhvat (overarching joint criminal enterprise).[4] Povodom ovog
dela optužnice sudsko veće je najpre utvrdilo da se radilo o
planiranoj, dobro koordinisanoj akciji zauzimanja navedenih opština
od strane vojnih snaga bosanskih Srba, posle čega su usledili brojni
ratni zločini i zločini protiv čovečnosti.
Ti zločini su se, najpre, sastojali u proterivanju ili prinudnom
preseljenju bosanskih Muslimana i Hrvata bilo u druge delove BiH,
bilo u treće države. Karadžićevu odbranu da su oni pobegli usled
straha od ratnih dejstava, Sud nije prihvatio, sa obrazloženjima (1)
da je dokazano da su oni proterivani pošto su mesta u nabrojanim
opštinama već bila „osvojena“ i (2) da je dokazano da su mnogi od
proteranih pre toga bili pritvarani, a potom proterani iz svojih
mesta.[5]
Potom je Sud utvrdio da su brojni bosanski Muslimani i Hrvati bili
uklonjeni sa mesta u opštinskim upravama, zatvoreni u 50 logora
širom teritorije nabrojanih opština, u tim logorima držani u
nehumanim, pa i neizdrživim životnim uslovima, jer nisu imali uopšte
ili nedovoljno hrane i vode, niti uslova za lečenje, a u nekim od
logora su bili mučeni i silovani (i žene i muškarci), prinudno
odvođeni na frontove ili postavljani kao živi zid.[6]
Sledeća grupa zločina na ovom području sastojala se u tome što su,
posle proterivanja, vlasti bosanskih Srba zauzimale imovinu
proteranih. Takođe, masovno su rušene džamije i katoličke crkve,
kulturni spomenici i tzv. sveta mesta u opštinama Bratunac, Bosanski
Novi, Foča, Ključ, Novi Grad, Prijedor, Rogatica, Sanski Most,
Sokolac, Zvornik, Bijeljina, Pale i Vogošća. U obrazloženju,
predsednik sudskog veća je izrekao da je utvrđeno, van razumne
sumnje, da su za ova razaranja odgovorni ne samo neposredni
počinioci, nego i članovi udruženog zločinačkog poduhvata, a među
njima i Karadžić kao vodeća politička ličnost.[7]
Posebnu grupu krivičnih dela u okviru ovog sveobuhvatnog zločinačkog
poduhvata, čine ubistva. Sud je utvrdio da su srpske snage ubile
veliki broj bosanskih Muslimana i Hrvata u opštinama Hadžići,
Ilidža, Novi Grad, Novo Sarajevo, Pale i Vogošća. Žrtve su ubijene
ili u masovnim egzekucijama ili posle osvajanja ne-srpskih sela.
Takođe, žrtve su ubijane tokom pritvora, ili su izvođene iz logora i
ubijane, ili su bivale pretučene do smrti. Nezavisno od posebno
utvrđenih 26 slučajnih ubistava, sud je utvrdio postojanje masovnih
namernih ubistava i ta ubistva kvalifikovao kao istrebljavanje
bosanskih Muslimana i Hrvata.
Za ubistva, kao jednu grupu krivičnih dela u okviru sveobuhvatnog
zločinačkog poduhvata, Sud je zaključio da su ih počinili članovi
srpskih snaga i članovi političkih i vladinih organa bosanskih Srba,
i ta ubistva kvalifikovao kao povredu zakona i običaja rata. Ostala
dela – ubistva, istrebljavanja, deportacije i ostale nehumane radnje
(prinudno preseljenje), u okviru sveobuhvatnog zločinačkog
poduhvata, Sud je kvalifikovao kao zločine protiv čovečnosti. (O
ovom poslednjem, sudija Hauard Morison /Howard Morrison/ je izdvojio
mišljenje, ali nije određeno šta je predmet tog izdvojenog
mišljenja.)
Za zločine izvršene u sedam opština (Bratunac, Foča, Ključ,
Prijedor, Sanski Most, Vlasenica i Zvornik), tužilac je tvrdio u
optužnici da predstavljaju genocid. Međutim, sud je utvrdio da su
dokazane radnje izvršenja: ubijanje pripadnika grupe, nanošenje
teške telesne ili duševne povrede pripadnicima grupe i smišljeno
nametanje pripadnicima grupe životnih uslova koji su sračunati da
dovedu do njenog potpunog ili delimičnog fizičkog uništenja (čl.
4.2. /a/, /b/ i /c/ Statuta MKTJ), koje predstavljaju radnje zločina
genocida – ali da nije dokazana genocidna namera, koja je takođe
bitan elemenat zločina genocida. Tačnije, sud nije, na osnovu
izvedenih dokaza, mogao da utvrdi genocidnu nameru Karadžića van
razumne sumnje i zato je on oslobođen od optužbe za zločin genocida
iz tačke 1. optužnice. Ostala su činjenična utvrđenja koja čine
radnje izvršenja.[8]
Što se tiče zločina u opštinama Hadžići, Ilidža, Novi Grad, Novo
Sarajevo, Pale i Vogošća, sud nije usvojio odbranu R. Karadžića i
utvrdio je sledeće:
„Veće, naprotiv, nalazi da je stvaranje paralelnih političkih organa
i organa vlasti bosanskih Srba, kampanja prisilnog preuzimanja
opština i proterivanje ne-Srba bilo pažljivo koordinisano,
upravljano i nesumnjivo namerno preduzeto od strane okrivljenog i
vođstva bosanskih Srba. Njih su sastavili i promovisali okrivljeni i
vođstvo bosanskih Srba. Da bi se postigli ovi ciljevi formulisane su
i promovisane direktive sadržane u Varijanta A/B Instrukcijama i u
Strateškim ciljevima. Veće je ocenjivalo izvedene dokaze o radnjama
okrivljenog i drugih učesnika sveobuhvatnog udruženog zločinačkog
poduhvata u svetlu sistematičnog i organizovanog načina na koji su
zločini počinjeni u svakoj od opština Hadžići, Ilidža, Novi Grad,
Novo Sarajevo, Pale i Vogošća. Na osnovu toga, veće je zaključilo da
je u periodu između oktobra 1991. i novembra 1995. postojao
zajednički plan da se bosanski Muslimani i Hrvati trajno uklone sa
teritorije koja navodno pripada bosanskim Srbima, putem izvršenja
zločina. Okrivljeni, Momčilo Krajišnik, Nikola Koljević, Biljana
Plavšić, Ratko Mladić, Mićo Stanišić, Momčilo Mandić, Željko
Ražnatović (Arkan) i Vojislav Šešelj, formirali su zajednicu lica
koja su delovala u skladu sa zajedničkim planom i delila nameru za
izvršenje zločina, koja je bila deo tog plana“.
Sud je, takođe, na osnovu istih dokaza kao i prethodno, zaključio da
je R. Karadžić odlučujuće doprineo izvršenju plana, kao vodeća
ličnost, da je bio predvodnik u razvijanju i promociji ideologije i
politike SDS i u stvaranju paralelne državne, vojne, policijske i
političke strukture, da je bio vodeća ličnost u širenju propagande
protiv bosanskih Muslimana i Hrvata koje je označio kao istorijske
neprijatelje Srba i istrajavao u tome da je zajednički život sa
njima nemoguć.[9] Iako je okrivljeni Karadžić, nalazi Sud –
preduzimao izvesne mere da kontroliše paravojne snage, to je činio
tek pošto su te snage bile „upotrebljene za ispunjenje ciljeva
sveobuhvatnog zločinačkog poduhvata“. Iako su u to vreme postojali
redovni (civilni sudovi), okrivljeni Karadžić je formirao vojne
sudove koji su postupali diskriminatorski prema ne-Srbima. Propustio
je da upotrebi svoj autoritet da zločine spreči ili da počinioce
kazni i time dao znak da će zločini biti tolerisani. Iako je znao za
zločine, sve vreme je davao obmanjujuće informacije predstavnicima
međunarodnih organizacija, javnosti i medijima. Zato je sudsko veće
zaključilo da su ubistva, istrebljavanje i proganjanje, za R.
Karadžića bili predvidljivi. To posebno važi za radnje kao što su
okrutno ponašanje, prinudni rad na liniji fronta, upotreba ne-Srba
kao živih štitova, prisvajanje imovine i razaranje, uključiv
kulturna i sakralna dobra. Ova dela je Sud kvalifikovao kao zločine
protiv čovečnosti ili kao kršenje pravila i običaja rata.
Deo optužbe i presuđenja – sarajevski udruženi zločinački poduhvat
Sud je utvrdio da je od maja 1992, do oktobra 1995. civilno
stanovništvo Sarajeva bilo stalno izloženo vatri snaga bosanskih
Srba, konkretno Sarajevskog romanijskog odreda. Za vreme čitavog
ovog perioda navedene snage su držale Sarajevo u opsadi. Svakodnevna
je bila praksa snajperskog gađanja i ubijanja građana Sarajeva.
Snajperom su gađana i deca, u igri ili šetnji. Snajperska vatra je
otvarana sa brojnih poznatih mesta oko grada na kojima su bila
izgrađena trajna snajperska gnezda. Sarajevski romanijski odred je,
takođe, stalno gađao civilno stanovništvo artiljerijskom vatrom.
Gađanje građana Sarajeva iz snajpera i artiljerijskih oružja trajalo
je stalno duže od tri godine. „Imajući u vidu dužinu i prirodu ovih
napada, sudsko veće je uvereno da je postojala namera Sarajevskog
romanijskog odreda i njegovih komandanata da pogađaju civile i da
koriste neselektivnu i prekomernu vatru. Veće je uvereno da je
Sarajevski romanijski odred gađao Sarajevo sa namerom da, između
ostalog, teroriše civilno stanovništvo koje je tamo živelo. Veće je
utvrdilo da je ovaj napad za posledicu imao hiljade ranjenih i
ubijenih civila u datom periodu“.[10]
Okrivljeni Karadžić se branio time što je tvrdio (1) da Romanijski
odred nije gađao civile, već je odgovarao na napade iz grada i (2)
da su snage bosanskih Muslimana namerno gađale neke delove grada i
time stvarale privid da ih gađaju snage bosanskih Srba i za to ih
optuživale. Veće je prihvatilo to da su obe strane učestvovale u
ratu i da su snage Romanijskog odreda gađale i vojne ciljeve.
Međutim, nije prihvatilo odbranu iz tačke (1) i to je argumentovalo
sledećim razlozima: iz izvedenih dokaza utvrđeno je da je Romanijski
odred redovno gađao civilne ciljeve, pored vojnih; da su civili
gađani stalno i da je broj civilnih žrtava bio toliko veliki da se
ne može objasniti time da su civili bili slučajne žrtve gađanja
vojnih ciljeva. Odbranu iz tačke (2) Sud nije u celosti prihvatio,
iako je naveo da su snage bosanskih Muslimana u nekoliko mahova
gađali snage UN kako bi provocirale vojnu reakciju međunarodne
zajednice, ali da su dokazi o tome malobrojni u poređenju sa
dokazima o tome koliko je često i trajno Romanijski odred gađao
civile u gradu.
Iz istih razloga sud nije prihvatio ni osporavanje Karadžića da za
Sarajevo nije postojao plan koji čini deo udruženog zločinačkog
poduhvata. „Sudsko veće je uvereno da postojanje individualnih
snajperista i snajperskih jedinica u okviru Sarajevskog romanijskog
odreda, kao i artiljerijskih jedinica, dokazuje da su svi bili pod
komandom tog odreda, a konačno i pod komandom Glavnog štaba Vojske
Republike Srpske. Najzad, od samog početka konflikta u BiH,
političko i vojno rukovodstvo bosanskih Srba, posebno optuženi
Momčilo Krajišnik, Nikola Koljević, Biljana Plavšić i Ratko Mladić,
priznavali su značaj Sarajeva za stvar bosanskih Srba. Grad je bio
značajan ne samo simbolički, ni zbog činjenice da bez njega strana
bosanskih Muslimana ne bi mogla biti funkcionalna država, već i zato
što je imao poseban značaj za okrivljenog kao grad u kome je on
živeo“.[11] Na osnovu svega, Sud je zaključio da je postojao
zajednički plan sa osnovnim ciljem terorisanja civilnog stanovništva
Sarajeva, kao i da je R. Karadžić bitno doprineo nastanku,
razvijanju i izvršenju tog plana. Zbog toga je našao da je
okrivljeni individualno odgovoran za ratni zločin protiv čovečnosti
i za zločin kršenja pravila o običaja rata.
Uzimanje talaca
Uzimanje talaca, Sud je kvalifikovao kao treću vrstu udruženog
zločinačkog poduhvata. Dana 26. maja 1995. godine, posle vazdušnih
napada NATO protiv vojnih ciljeva bosanskih Srba na Palama, osoblje
UNPROFOR-a i UNMO-a su uhapsile snage bosanskih Srba i odvele ih na
različita mesta u BiH. Neki od njih su odvedeni na mesta od vojnog
značaja za bosanske Srbe, kao što su radarske stanica i vojne
kasarne na Jahorini. Taocima su zapretili da će biti ciljevi
vazdušnih napada NATO, a kako ti napadi više nisu izvođeni, taoci su
oslobođeni 18. juna 1995. godine, na osnovu naredbe R. Karadžića.
Sud je stao na stanovište da je osoblje UNPROFOR-a i UNMO-a moralo
da uživa zaštitu na osnovu čl. 3. Ženevske konvencije o postupanju
sa ratnim zarobljenicima, koji zabranjuje uzimanje talaca u sukobima
koji nemaju međunarodni karakter. Karadžić se branio time da ovo
osoblje treba smatrati učesnikom međunarodnog konflikta. Međutim,
sud je našao da UN i njegove snage za održavanje mira ne mogu biti
učesnici konflikta, jer u njemu nisu ni sudelovale. Na osnovu toga,
Sud je zaključio da je izvršen zločin kršenja pravila i običaja
rata, zato što su taoci bili protivpravno lišeni slobode i prinudno
odvedeni. Takođe, sud je ocenio da je, van razumne sumnje, u pogledu
uzimanja talaca postojao udruženi zločinački poduhvat, jer je ova
operacija preduzeta da bi se NATO uzdržao od vazdušnih udara, što je
i dovelo do toga, a okončana je oslobođenjem talaca. Učesnici u ovom
poduhvatu su bili optuženi Mladić, Krajišnik i Milovanović. O
odgovornosti Karadžića, sud se posebno uverio iz dokaza da je pre
zadržavanja talaca, Karadžić opomenuo UNPROFOR da će vojnike UN
smatrati neprijateljima ako vazdušni napadi NATO budu izvedeni, da
će osoblje UN biti napadnuto i uhapšeno. Dana 27. maja 1995.
optuženi je lično odobrio naredbu za uzimanje talaca i njihovo
postavljanje na mesta gde bi mogli biti mete. Ovaj zločin je
kvalifikovan kao uzimanje talaca iz čl. 7 (1) Statuta MKTJ.[12]
Genocid u Srebrenici
U martu 1995. godine Radovan Karadžić je, prema obrazloženju
presude, izdao direktivu br. 7, naredivši Drinskom korpusu da stvori
„nepodnošljivu situaciju potpune nesigurnosti bez nade za
preživljavanje i dalji život stanovnika Srebrenice“.[13] Dana 2.
jula, posle posete R. Karadžića komandi Drinskog korpusa, komandant
korpusa je izdao naređenje za izvođenje aktivne vojne operacije koja
je imala za cilj smanjenje enklava Srebrenica i Žepa na njihovo
urbano područje. Mladić je stigao u Bratunac 8. jula i obavestio
optuženog da postoji povoljni uslovi za napad na Srebrenicu.
Karadžić je naredio zauzimanje Srebrenice, koju su snage bosanskih
Srba zauzele 11. jula. Mladić je u televizijskom obraćanju rekao:
„Konačno je došlo vreme da se osvetimo Turcima u ovoj oblasti“.[14]
U noći između 12. i 13. jula bosanski Muslimani koji su se okupili u
Potočarima čuli su puščanu paljbu u blizini. Ostali Muslimani koje
su odvele snage bosanskih Srba, nisu se vratili. To je stvorilo
strah i paniku. Sud je iz iskaza svedoka Momira Nikolića utvrdio da
je šef bezbednosti Drinskog korpusa, Vujadin Popović svedoku rekao
da će žene i deca – bosanski Muslimani biti odvedeni, dok će
muškarci Muslimani sposobni za vojnu službu biti izdvojeni, a potom
da će sve balije ubiti.
„Pošto je prvi konvoj napustio Potočare, snage bosanskih Srba su
počeli da izdvajaju muslimanske muškarce i dečake i ubacuju ih u
vozila, prisiljavaju da se odvoje od svojih porodica, kao i da
ostave lična dokumenta i stvari i da ih odvode u zgradu, poznatu pod
nazivom „Bela kuća“. Odvajanje je vršeno 12. i 13. jula. Kad se kuća
napunila, stigli su autobusi i odveli ih u Bratunac gde su bili
zatvoreni u prepunjenim mestima u tom gradu“.[15] Pored ovih, 1.500
do 2.000 bosanskih Muslimana koji su bežali prema Tuzli, bili su
uhvaćeni i zatvoreni u Konjević Polju, na fudbalskom igralištu u
Novoj Kasabi i na drugim mestima. Tog dana zatvorenici su odvedeni u
Bratunac i iste noći je ubijeno između 755 i 1.016 Muslimana
muškaraca. Potom su ubijani muškarci iz kolone koja je išla prema
Tuzli, Na osnovu Mladićevog naređenja hiljade Muslimana je
raspoređeno na razna mesta u opštini Zvornik. Sve su ih ubile snage
bosanskih Srba. Sud je utvrdio da je postojao udruženi zločinački
poduhvat na osnovu plana sačinjenog posle sastanka sa predstavnicima
bosanskih Muslimana, u čijem sačinjavanju su sudelovali Mladić,
Beara, Popović i Drago Nikolić. To je utvrđeno iskazima svedoka
Momira Nikolića, kao i svedoka iz slučaja Radisava Krstića. Ubijanja
su nastavljena sledećih dana.
Što se tiče odgovornosti Karadžića, Sud je utvrdio da je optuženi
priznao da je njegov inicijalni plan bio da se smanji srebrenička
enklava, ali je tvrdio da nikad nije razmišljao o ubijanju uhapšenih
bosanskih Muslimana. Tvrdio je da nije ni bio obavešten o
ubijanjima.
Karadžićevu odbranu Sud nije prihvatio. Najpre, sud smatra da su
direktivom br. 7 Karadžić i Mladić sačinili dugoročni plan čiji je
cilj bio prisilno iseljavanje bosanskih Muslimana iz Srebrenice i
uspostavljanje takvog stanja koje bi bilo demonstracija namere
trajnog i prinudnog uklanjanja bosanskih Muslimana. Sud u
obrazloženju podvlači da je utvrdio dokazima da je Karadžić za sve
vreme trajanja „operacije“ u Srebrenici primao obaveštenja preko
različitih izvora, uključiv i visoke oficire Tolimira, Gvera i
Živanovića u noći 11. jula, a od Mladića za vreme popodneva 13.
jula. Takođe, on se sastao dva puta sa Tomislavom Kovačem iz MUP-a
Republike Srpske, koji je 13. jula uveče i 14. jula bio na području
Bratunca i Srebrenice. Karadžić je, utvrdio je Sud, redovno primao
pisane izveštaje, u kojima su bile opisane aktivnosti u Potočarima i
o hvatanju kolone koja je nastojala da ode u Tuzlu. Oko 20 sati dana
13. jula Karadžić je razgovarao sa Deronjićem, koji je direktno bio
odgovoran Karadžiću i koji mu je neposredno ispričao kakva je bila
sudbina bosanskih Muslimana u Bratuncu. Ubijanje nije bilo
eksplicitno pomenuto, ljudi su bili označeni nazivom „roba“ – „roba
mora biti smeštena u prodavnicu pre 12 sati sutra“ – rekao je
Karadžić. Neposredno posle ovog razgovora, Beara i Deronjić su
razgovarali o tome – ne da li – nego gde uhapšeni Muslimani treba da
budu ubijeni.
„Iz toga je jasno da je već tada bila donesena odluka da se uhapšeni
ubiju, a Deronjić se koristio autoritetom optuženog da ubedi Bearu
da ih odvede na područje Zvornika. Veće nalazi da ovaj razgovor, uz
kasnije radnje okrivljenog, van razumne sumnje znači da je
okrivljeni pristao da se ciljevi /plana/ prošire na ubijanje
bosanskih Muslimana. Kao predsednik Republike i vrhovni komandant,
okrivljeni je bio jedini koji je imao moć da spreči ubijanje
bosanskih Muslimana. Ali, daleko od toga da spreči ubijanje, on je
naredio da se bosanski Muslimani koji su bili zadržani u Bratuncu
premeste na drugo mesto gde će biti ubijeni; odveli su ih u Zvornik
i ubili“.[16] Karadžić je, navodi dalje Sud, imao potpuno saznanje o
ubijanjima, zbog čega je 14. jula proglasio ratno stanje u
Srebrenici, angažujući tako sve vojne potencijale da bi olakšao i
ubrzao ubijanje. Veće je konstatovalo da je Karadžić odgovoran za
ubistva izvršena posle 20 sati 13. jula, jer je tada u razgovoru sa
Deronjićem pristao na proširenje zajedničkog plana tako da obuhvati
i ubistva, da je mogao da ih spreči, ali nije ni pokušao, što
dokazuje i genocidnu nameru. Zbog toga je Karadžić proglašen krivim
kao učesnik udruženog zločinačkog poduhvata, za genocid u
Srebrenici.[17]
1. Ovde se ima u vidu koncept udruženog zločinačkog poduhvata, koji
je proizišao iz prakse MKTJ i prakse Međunarodnog krivičnog suda za
Ruandu. Kad je reč o MKTJ ovaj koncept je začet u slučaju Tužilac
protiv Zejnila Delalića, Zdravka Mucića, Hazima Delića i Esada
Landža u presudi iz 1998. godine, ali pre je to bio koncept
„učestvovanja u krivičnom delu“, tj. koncept saizvršilaštva nego
koncept udruženog zločinačkog poduhvata. Potom je razvijen u
predmetu Tužilac protiv Ante Furundžije u presudi iz 1998. godine –
kao učestvovanje u udruženom zločinačkom poduhvatu na jednoj strani,
odnosno pomaganje i podstrekavanje, na drugoj. Najzad je pojam
udruženog zločinačkog poduhvata definisan u presudi Apelacionog veća
izrečenoj Dušanu Tadiću 1999. godine i taj koncept važi i danas.
(Videti Giulia Bigi, Joint Criminal Enterprise in the Jurisprudence
of the Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia and the
Prosecution of Senior Military Leaders: Krajišnik Case, Max Planck
Year Book of UN Law, Vol. 14, 2010, str. 54, 55). Međutim, ideja
udruženog zločinačkog poduhvata je starija od MKTJ i u osnovi je
bila primenjena u suđenjima posle II svetskog rata za zločine
počinjene u logorima Dahau i Bergen Belzen, a i u Italiji za suđenja
fašistima.
2. Tužilac protiv Milana Milutinovića i ostalih, presuda Apelacionog
veća, 2003.
3. G. Bigi, nav. delo, str. 53
4. Videti
http://www.icty.org/x/cases/karadzic/tjug/en/160324_judgement_summary.pdf,
podnaslov „Overarching JCE“).
5. Ibidem.
6. Ibidem.
7. Ibidem.
8. Ibidem, podnaslov „Sarajevo JCE“.
9. Ibidem.
10. Ibidem.
11. Ibidem.
12. Ibidem, podnaslov „Hostages JCE“.
13. Ibidem, podnaslov „Srebrenica JCE“.
14. Ibidem, podnaslov „Srebrenica JCE“.
15. Ibidem.
16. Ibidem.
17. Ibidem. |
