|
Određivanjem vremenski ograničene kazne od 40 godina zatvora za
Radovana Karadžića, sud izgleda nije uvideo koliko su negativne
posledice po žrtve – kao i region u celini – izricanje ovakvih
presuda koje za njih nemaju nikakvog smisla, kaže za RSE Džefri Najs
(Geoffrey Nice), nekadašnji glavni tužilac na suđenju Slobodanu
Miloševiću u Hagu.
"Ovi ljudi su čekali 21 godinu na rešenje izricanjem presuda
Karadžiću i ostalim optuženim političkim i vojnim zvaničnicima
bosanskih Srba. Stoga ne iznenađuje što je presuda Karadžiću kod
mnogih izazvala očajanje i patnju i, naravno, oni su razočarani u
sud.
Možda je došlo vreme da pojedini aspekti izricanja presude budu
izuzeti iz nadležnosti, odnosno diskrecije sudija, pre svega za
teške ratne zločine. Za stravične zločine – kada se dokažu – trebalo
bi da se automatski odredi doživotna kazna zatvora", smatra Najs.
RSE: Mnogi ljudi, pre svega u BiH, razočarani su što je Radovan
Karadžić osuđen na 40 godina zatvora iako je utvrđeno da je
odgovoran za genocid u Srebrenici. Istovremeno, neki njegovi bliski
saborci, poput Zdravka Tolimira, poslati su na doživotnu robiju po
optužnicama za slične ili čak iste zločine.
Najs: Pre toga bih rekao da je za žaljenje odluka Haškog suda da
oslobodi Karadžića odgovornosti za genocid u sedam opština 1992-3.
Međutim, to nije iznenađujuća presuda imajući u vidu dosadašnje
iskustvo u drugim suđenjima za ratne zločine u ovim opštinama.
Kada je reč o kazni zatvora od 40 godina, rezime presude je
zadovoljavajući do dela kada se pominje genocid u Srebrenici. Stiče
se utisak iz samog načina na koji je presuda pisana da je postojala
izvesna nespremnost suda da eksplicitno naglasi da se radi o
genocidu – ova reč jedva da je pomenuta. To je učinjeno tek na samom
kraju kada je saopštena visina kazne.
Zanimljivo je da je pre izricanja presuda pomenuta olakšavajuća
okolnost zbog sporazuma za koji se kaže da su ga sklopili Ričard
Holbruk (Richard Holbrooke) i Radovan Karadžić. Nakon toga je rečeno
da je olakšavajuća okolnost to što se Karadžić povukao sa političkih
funkcija 1996.
Smatram da je veoma teško prihvatiti kao bilo kakvu olakšavajuću
okolnost to što se neko povukao sa funkcije na kojoj je donosio
odluke koje su rezultirale hiljadama ubistava a nakon toga se
godinama skrivao.
Reč je o čoveku koji nikada nije priznao odgovornost, koji je
godinama držao otvorenim pitanje njegove krivice tako da oni koji
žude za pravdom – mislim na preživele žrtve i blisku rodbinu i
prijatelje ubijenih – moraju da čekaju tako dugo.
Stoga ne razumem kako povlačenje sa funkcije može biti olakšavajuća
okolnost.
Kazna od 40 godina zatvora je dijametralno suprotna doživotnoj
robijii na koju su osuđeni neki drugi bosanski Srbi. Ovakva kazna
Karadžiću – po mojoj gruboj računici – omogućava mu da, ukoliko u
međuvremenu ne umre, izađe iz zatvora i živi u slobodnom društvu
kada napuni 90 godina.
RSE: Čak i među Bošnjacima, iako smatraju da Karadžić zaslužuje
doživotni zatvor, ima onih koji ističu da se kazna od 40 godina
zatvora zapravo svodi na doživotnu imajući u vidu starost
nekadašnjeg lidera bosanskih Srba. Međutim, drugi ukazuju da
simbolički i principijelno postoji velika razlika između ove dve
kazne.
Najs: Postoji praktična i politička strana ovog slučaja. Praktično,
ako pretpostavimo da će biti pušten iz zatvora nakon odslužene dve
trećine kazne i ona dodatno umanji za vreme provedeno u pritvoru –
to znači da bi Karadžić bio u zatvoru manje od 20 godina.
Kada je reč o principu, odgovarajuća kazna za zločine je veoma važna
jer je korisna za društvo u celini. Stoga je veoma bitno da se
povuče jasna linija između doživotne robije i vremenski ograničene
kazne zatvora.
Haški sud bi trebalo da ima kao prioritet interese žrtava. Međutim,
sud jedino uzima u obzir priliikom izricanja presuda druge ciljeve
kao što su kazna i odvraćanje. Interesi žrtava se možda uzimaju u
obzir u meri u kojoj je određena adekvatna kazna, ali one inače nisu
identifikovane kao deo procesa izricanja presude.
RSE: Zašto je Haški sud doneo ovakvu odluku? Kada je reč o genocidu
u sedam opština, da li bi da je utvrđenja njegova odgovornost to
omogućilo preispitivanje tužbe BiH protiv Srbije za genocid koju je
Međunarodni sud pravde odbacio?
Najs: Jednostavno ne znam. Međutim, mogu da kažem da je sudija Kvon
bio i u sudskom veću u procesu protiv Slobodana Miloševića. Njegova
ocena materijala tužilaštva u tom slučaju se razlikovala od dvojice
preostalih sudija koji su smatrali da postoji dovoljno dokaza da se
protiv Miloševiča podigne i optužnica za genocid.
Dakle, možete videti konstantnost u pristupu sudije Kvona.
Dobro ste uočili moguću vezu između presude Karadžiću i tužbe BiH
protiv Srbije. Verovatno je jedini način da žrtve dobiju
zadovoljenje kada je reč o genocidu 1992-3, da se traži revizija
presude Međunarodnog suda pravde koji je odbio tužbu BiH protiv
Srbije za genocid.
Vlastima u BiH je preostalo još svega nekoliko meseci da zatraže
preispitivanje ove presude koristeći kao argument genocid 1992-3 u
pomenutih sedam opština kao i 1995. u Srebrenici.
Međutim, stiče se utisak da vlasti u Sarajevu nisu voljne da to
učine, uprkos mnogim savetima da zatraže reviziju. One moraju da
shvate da ako to ne učine, mnogi Bošnjaci mogu da zaključe da
njihova vlada nije ispunila svoju dužnost u poštovanju njihovih
nevolja i gubitaka.
RSE: Šta se dalje može očekivati? Obe strane će se očito žaliti. Da
li se može desiti da sud u drugostepenom postupku promeni odluku i
osudi Karadžića na doživotni zatvor? Takođe, da utvrdi da je
odgovoran i za genocid u sedam opština?
Najs: Očekujem svakako da će se obe strane žaliti. Međutim,
tužilaštvo ima više šansi da izdejstvuje promenu kazne zatvora od 40
godina nego dela presude o genocidu 1992-3 za koji je Karadžić
oslobođen.
RSE: Ako ostane prvostepena presuda u tom delu, da li to znači da ni
Ratko Mladić neće biti osuđen za genocid u ovih sedam opština?
Najs: Nisam siguran. Reč je o dva različita sudska veća. Međutim,
reakcije na presudu Karadžiću mogu uticati na stav sudija u
Mladićevom slučaju.
Smatram da je velika šteta što su u svim ovim procesima sudije
prilično izolovane i rade na distancu. Tek po neko od njih je bio na
kratko na Balkanu a mnogi nisu uopšte putovali u ovu regiju. To nije
njihova greška, ali su uskraćeni zbog adversalijalnog pravnog
sistema koji se primenjuje u Hagu (ili akuzatorni koji je
karakterističan po naglašenim ulogama stranaka - optužba i odbrana -
posebno u prikupljanju dokaza i prezentaciji "svog slučaja", dok se
uloga suda svodi isključivo na presuđenje kao i obezbeđenje
nesmetanog toka krivičnog postupka. Ovaj pristup je karakterističan
za angloamerički pravni sistem. Drugi pristup je inkvizitorski koji
prevladava u evropskom kontinentalnom sistemu - D.Š.)
Zbog toga su sudije lišene direktnog kontakta sa žrtvama i onima
koji su patili. To je možda jedan među mnogim razlozima koji
doprinosi jačanju osećanja nerealističnosti ovih suđenja koja ne
zadovoljavaju interese žrtava čak i kada, kao u ovom slučaju,
sveukupni zaključak suda jasno odražava ogromnu patnju hiljada
ljudi.
RSE: Zvaničnici u Srbiji kao i Republici Srpskoj odbacuju presudu
Karadžiću kao jednostranu. Tako je premijer Vučić kazao da Srbija
neće dopustiti bilo kakvo dovođenje u pitanje opstanka Republike
Srpske.
Najs: Ovakvi komentari nisu iznenađujući. Uvek će biti ljudi koji će
dovoditi u pitanje odluke suda u procesima kao što je Karadžiću a
naročito ukazivati na političke posledice. Ali, ako generalno pitate
da li je dobro da se vode procesi u cilju utvrđivanje pravde, moj
odgovor je potvrdan.
Međutim, realnost je takva da pojedinci, a naročito države, ne
priznaju da su njihovi postupci bili pogrešni. No, prilično je jasno
da su oni koji su bili uključeni u sukob u BiH na strani Karadžića,
od samog početka znali da je to što čine zločin za koji ne postoji
bilo kakvo opravdanje.
Žalosno je da sada Srbija i Republika Srpska reaguju ovako ukazjući
na političke posledice presude Karadžiču za koga je utvrđeno da je
odgovoran za najteže zločine. To neće doprineti pomirenju.
Pretpostavljam da to može produbiti i produžiti podele unedogled.
Ovakve reakcije će podsećati ljude da ne mogu da očekuju da će
pojedinci i države koji su počinili najteže zločine ikada to
priznati. Pravo na osporavanje – kao i laganje tom prilikom –
odgovornosti za zločine se veoma uvažava.
Međutim, Srbiji i Republici Srpskoj treba jasno predočiti da moraju
da uvažavaju odluke suda koji je osnovala međunarodna zajednica,
čiji je cilj da utvrdi odgovornost za zločine počinjene u sukobima
na Balkanu.
Ukoliko će biti posledica po Republiku Srpskoj koje proizilaze iz
bilo koje sudske presude – da je njeno formiranje i postojanje
delimično ili u celini rezultat genocida – onda je to pravedno.
Mnogi ljudi su zapanjeni time što je Republika Srpska stekla visoku
samostalnost unutar BiH, uprkos načina na koji je formirana. Stoga
ako će biti političkih posledica presude Karadžiću koja potvrđuje da
je osnivanje ove kvazi države rezultat genocida – onda neka tako i
bude.
Međunarodna zajednica mora da shvati da se u njenoj naklonosti prema
napredovanju Republike Srpske ka sve nezavisnijoj poziciji kao i
Srbije ka članstvu u EU – prenebregava da je ovaj entitet stvoren
kao rezultat genocida uz pomoć Srbije, u šta mnogi veruju iako to
nije sankcionisano u Karadžićevoj kao i drugim presudama.
RSE: Da li iz svega što ste rekli proizilazi da ova presuda neće
doprineti pomirenju?
Najs: Cilj suđenja za ratne zločine nije prevashodno pomirenje i ono
se nikada i ne postiže kao rezultat ovih krivičnih postupaka. Ova
ograničenja pravosudnih mehanizama ukazuju na potrebu za istinskom
otvorenošću prema procesu pomirenja pri čemu pravedni i efikasni
pravosudni sistem može biti ključni deo u postkonflinktnim
društvima.
Međutim, nema takve otvorenosti među nekada zaraćenim stranama u
bivšoj Jugoslaviji. Nijedna od njih nije istinski spremna da prođe
kroz istinski mirovni i proces pomirenja – kao što se desilo na
raznim stranama sveta.
Stoga su nam preostala presude za ratne zločine – od kojih je ovo
Karadžiću od posebne važnosti – i njihove posledice po pojedince i
region u celini. |
