Srbi i Rusi

Dubravka Stojanovć

Blic, 15.01.2009., Peščanik, 23.01.2009.

"Gasna kriza" je, po ko zna koji put, pokazala suštinu odnosa Rusije i njenih "zavisnika"
na Balkanu

Jedino što je zaista tradicionalno u rusko-srpskim odnosima jeste nesporazum. Gotovo po pravilu, tokom istorije, Srbija je u Rusiji videla "starijeg brata" koji će bezrezervno i do kraja zastupati njene interese. Sa svoje strane, Rusija je Balkan koristila kao prostor na kome se, pred konkurencijom, dokazivala kao velika sila. Koristila je zavadene balkanske državice da bi se preko njih približila večno nedostupnim "toplim morima" ili da bi preprečila "prodor na istok" onima koje je smatrala svojim neprijateljima. Suviše često tokom poslednja dva veka kreatori srpske spoljne politike nisu razumeli prirodu ruskih interesa na Balkanu. Događaji u poslednjih godinu dana pokazuju da ta lekcija još uvek nije shvaćena.

"Gasna kriza" je, po ko zna koji put, pokazala suštinu odnosa Rusije i njenih "zavisnika" na Balkanu. Bilateralni sukob s Ukrajinom iskorišćen je, s ruske strane, za pokazivanje moći i ucenu Evrope. Srbija je tako postala jedna od žrtava ruske politike, i to malo vremena pošto su se izjalovila velika srpska očekivanja od Rusije - od Kosova do NIS-a. I onda, kao u nekoj priči: dok sam se pripremala za pisanje teksta o najnovijem srpsko-ruskom nesporazumu, gas je počeo da stiže iz Mađarske, Nemačke i Austrije. Bio je to događaj jakog simboličkog naboja koji je u meni, kao istoričarki, izazvao jednu istorijsku asocijaciju.

Setila sam se velike istočne krize iz 1878. godine. Bila je to jedna od najvećih srpskih istorijskih kriza. Posle zajedničkog ratovanja protiv Turske, Rusija je izneverila svoju saveznicu Srbiju i u San Stefanu stvorila "veliku Bugarsku" koja je obuhvatala teritorije za koje je Srbija verovala da su joj egzistencijalno važne [iako su Bugari živeli tamo]. Srbiju su tada "spasle" upravo Austrougarska i Nemačka, naravno i same braneći svoje interese. Organizovale su Berlinski kongres, na kome je Srbija dobila nezavisnost i teritorije koje je u ratu osvojila. U mitskim prepričavanjima srpske istorije, ta ključna situacija uglavnom se zaboravlja.

Ozbiljna spoljna politika bi trebalo da vodi računa o istorijskim iskustvima. I, pre svega, da ne pravi početničke i nedopustive greške stavljajući u spoljnoj politici sve samo na jednu kartu.