Prezentacija u Domu Narodne skupštine RS
“Život u zajednici - osnovno ljudsko pravo”
29.oktobar 2015.
Uz podršku Odbora za zdravlje i porodicu i Odbora
za ljudska prava, i u saradnji sa Ministarstvom zdravlja, Helsinški
odbor za ljudska prava u Srbiji organizovao je u Maloj sali Doma
Narodne skupštine, 29.oktobra 2015.godine, prezentaciju na temu
“Život u zajednici - osnovno ljudsko pravo”.
Na prezentaciji su predstavljeni rezultati
projekata kojima su se Helsinški odbor i partnerska organizacija
Međunarodna mreža pomoći IAN bavili poslednje dve godine, a koji se
odnose na razvoj sistema zaštite mentalnog zdravlja u zajednici, kao
i osnovni zaključci koji se odnose na projekat Helsinškog odbora o
reformi forenzičke psihijatrije. Ove projekte su podržale ambasade
kraljevina Norveške i Holandije u Srbiji i švedska organizacija
Civil Rights Defenders.
Uprkos neradnom skupštinskom danu prezentaciji je
prisustvovalo više od 30 poslanika, članova različitih odbora, kao i
predstavnici nekoliko ambasada, međunarodnih i domaćih organizacija,
Misije OEBS i direktorke najvećih psihijatrijskih bolnica u zemlji.
Na početku prezentacije prikazan je kratak film
montiran od slajdova koje je Helsinški odbor snimio tokom dve
studijske posete Službi za mentalno zdravlje u Trstu, u koje je
vodio psihijatre iz Srbije. Film je ilustrovan najsvežijim podacima
o uspešnosti tzv. Tršćanskog modela koji se bazira na lečenju u
zajednici, sa minimalnim brojem bolničkih kreveta i bez ijedne
psihijatrijske bolnice. Nakon niza godina iskustva, podaci iz Trsta
nesumnjivo svedoče o daleko efikasnijoj zdravstvenoj zaštiti
građana, ali i o smanjenju troškova, što je za svaku državu jako
bitno. Nakon toga, Ljiljana Palibrk iz Helsinškog odbora predstavila
je aktuelnu situaciju na planu zaštite mentalnog zdravlja u Srbiji,
sa posebnim osvrtom na razvoj razvoj centara za mentalno zdravlje.
Poslanicima su prezentovani više nego skromni rezultati koji su
ostvareni nakon usvajanja Zakona o zaštiti lica sa mentalnim
smetnjama 2013.godine. Naime, iako je ovaj zakon širom otvorio vrata
za osnivanje centara za mentalno zdravlje, do sada je u Srbiji
formirano samo jedno savetovalište, u Kragujevcu, kao predkorak
budućeg Centra za mentalno zdravlje. Nažalost, i u ovom, jedinom
primeru, nije se otišlo dalje, iako je Asocijacija Trentino za
Balkan iz italijanske regije Trent izdvojila sredstva za njegovo
opremanje.
U okviru projekta "Otvoreni zagrljaj" koji je
finansirala EU, u 2015. su otvorena prva dva centra za mentalno
zdravlje, u Kikindi i Vršcu. Pored toga što oni formalno-pravno nisu
u skladu sa zakonom, jer rade kao organizacione jedinice specijalnih
psihijatrijskih bolnica “Sveti vračevi” iz Novog Kneževca i “Dr
Slavoljub Bakalović” iz Vršca (a ne u okviru primarne zdravstvene
zaštite, kako predviđa Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama),
oba centra se suočavaju sa velikim problemima u funkcionisanju.
Nedovoljan broj zaposlenih, mala teritorija koju pokrivaju, prinudan
odabir samo pacijenata sa težim bolestima itd. neke su od
objektivnih okolnosti na koje se trenutno ne može uticati, ali je
zabrinjavajuća nezainteresovanost, pa čak i marginalizacija samog
koncepta zaštite mentalnog zdravlja u zajednici koja dolazi od
medicinskih radnika iz drugih zdravstvenih ustanova, lokalnih
samouprava, drugih ustanova i institucija...Palibrk je iznela
podatke koji nesumnjivo ukazuju na veliki otpor u stručnoj javnosti,
ali i činjenice koje upućuju na zaključak da se država samo
deklarativno opredelila za deinstitucionalizaciju, dok su konkretni
koraci izostali. Mada je bilo realno da se centri za mentalno
zdravlje formiraju bar u većim gradovima i opštinama sa povoljnom
zdravstvenom strukturom, do toga nije došlo, niti postoji realan i
ostvariv akcioni plan. Takođe, država nije pripremila neophodnu
prateću dokumentaciju, niti je usvojila propise koji bi obezbedili
finansiranje usluga koje centri pružaju. Pred sam kraj projekta
“Otvoreni zagrljaj”, njihova budućnost je potpuno neizvesna.
Poslanicima i ostalim prisutnim gostima na
prezentaciji predočen je i tzv. Somborski model, kao mogući sistem
komunikacije i saradnje koji je razvio Dom zdravlja u Somboru, a
koji bi u Srbiji bio od izuzetne koristi kao način za premrežavanje
većih teritorija, naročito u sredinama koje imaju nepovoljnu
kadrovsku strukturu ili su geografski udaljene od većih urbanih i
zdravstvenih centara.
Tema izlaganja prof. dr Vladimira Jovića nosila je
naziv ”Zašto su neophodne reforme psihijatrije u pravcu zaštite
mentalnog zdravlja u zajednici”. Dr Jović je poslanicima prezentovao
podatke koji potvrđuju da je postojeći psihijatrijski sistem u
Srbiji neadekvatan i ne može da odgovori na potrebe obolelih i
zajednice, stvara uslove za ugrožavanje prava obolelih, nasilje koje
se povezuje sa bolešću, neadekvatan tretman osoba koje su počinile
zločin usled bolesti. Ovaj sistem se zasniva na zastarelim
pretpostavkama koje se postepeno napuštaju u razvijenim zemljama,
istakao je dr Jović i posebno podvukao da je među nama mnogo naših
bliskih koji već jesu ili će oboleti u nekom trenutku (i do 4% opšte
populacije). Prevaziđen model njihovog lečenja i zbrinjavanja dovodi
do velike patnje i ponavljanja kriza, što neminovno vodi ka
osiromašenju kapaciteta ličnosti, porodice i društva. Stoga nije
čudno što se u svetu danas smatra da je mentalno zdravlje nacionalni
kapital.
Dr Jović se posebno osvrnuo na neke od najvećih
nedostataka u organizaciji zdravstvenog sistema u Srbiji, među
kojima su svakako višedecenijska praksa finansiranja specijalnih
psihijatrijskih bolnica po broju kreveta a ne po uslugama,
nepostojanje metoda rada koji uključuje adekvatnu procenu rizika i
psihosocijalnu rehabilitaciju na forenzičkim odeljenjima, nedostatak
službi na nivou zajednica koje bi preuzele brigu i lečenje posle
hospitalnog tretmana itd.
Podsetivši da su razvoj službi u zajednici,
pristup okrenut potrebama pacijenta i psihosocijalna rehabilitacija
koncepti koje podržava Svetska zdravstvena organizacija (WHO),
institucije Evropske unije i sve relevantne stručne organizacije, dr
Jović je zaključio da ne postoje nikakvi naučni, stručni, ekonomski,
pravni ili politički razlozi da se reforma psihijatrije u Srbiji ne
sprovede odmah i sistematski. Za to je neophodna politička podrška,
koordinacija, intersektorijalna kolaboracija i međunarodna saradnja,
ali je krajnji ishod bolja briga za mentalno obolele, poštovanje i
zaštita njihovih prava, velika pomoć porodicama koje su pogođene
bolešću, sigurnije i humanije društvo.
Prof.dr Đorđe Alempijević, koji je i član CPT-a,
započeo je izlaganje na temu “Monitoring poštovanja ljudskih prava
forenzičkih pacijenata u Republici Srbiji” prezentacijom
istraživanja iz sveta koja ruše uobičajena shvatanja da su mentalno
obolele osobe velika opasnost po društvo. Naprotiv, podaci pokazuju
da su ove osobe u veoma malom procentu opasne i to najčešće po sebe,
dok je ugrožavanje zajednice minimalno i, upoređujući sa ostalim
kategorijama stanovništva, prisutno u zanemarljivom procentu. Dr
Alempijević je istakao da se u Srbiji ulaže malo napora i sredstava
u rad koji je usmeren ka tome da se prevenira da ljudi sa mentalnim
smetnjama budu smešteni u psihijatrijske ustanove, dok se previše
ulaže na rad sa njima kada se već nalaze u institucijama. Ovakva
praksa je u razvijenim zemljama odavno napuštena, jer nije dala
rezultate.
Kao član Saveta Evrope i zemlja koja je
ratifikovala Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih
sloboda, Srbija će u skoroj budućnosti morati da posveti daleko veću
pažnju zaštiti ugroženih grupa stanovništva, posebno onih koji su u
tzv.zatvorenim ustanovama. U tom smislu, posebni napori treba da
budu usmereni ka otklanjanju svih oblika torture i nečovečnog i
ponižavajućeg postupanja. Dr Alempijević je poslanicima objasnio i
razlike u terminologiji koja se koristi u evropskim i drugim
međunarodnim dokumentima i uobičajenog shvatanja kod nas, što je u
prošlosti dovodilo do nerazumevanja koje nepotrebno usporava proces
evropskih integracija. Posebno je govorio o metodologiji rada CPT-a,
čiji izveštaji i zaključci obavezuju Srbiju, istakavši da smo se već
deklarativno opredelili za deinstitucionalizaciju i da se zato mora
pristupiti bržem rešavanju problema svih osoba sa mentalnim
smetnjama, ali i forenzičkih pacijenata.
Dualizam koji postoji kod forenzičkih pacijenata i
koji se ogleda u preplitanju medicinskih i bezbednosnih aspekata,
doveo je do različitih rešenja u raznim državama. Tako, za
forenzičke pacijente u pojedinim državama sud određuje minimalno
vreme hospitalizacije u odnosu na zaprećenu kaznu za počinjeno
krivično delo, u drugim ne, ali se u svim naprednim demokratijama
smatra da odložen/prolongiran otpust predstavlja zlostavljanje
pacijenta od institucija i kršenje njihovog prava na slobodu,
objasnio je dr Alempijević.
On je u kratkim crtama izneo i nalaze Helsinškog
odbora iz monitoringa forenzičkih ustanova u Srbiji i posebno
istakao da, uprkos nekim poboljšanjima, i dalje ne postoje garancije
za nezavisnu i nepristrasnu objektivnu ekspertizu. U tom smislu,
poslanici u Skupštini Srbije bi trebalo da pristupe izmeni nekih
propisa i zakona, kako bi pacijent dobio mogućnost da
zahteva/inicira sudsku zaštitu i evaluaciju, imao obezbeđenu pravnu
pomoć i lično prisustvovao sudskom postupku. Problem forenzičkih i
drugih pacijenata obolelih od psihijatrijskih bolesti je
intersektorski, zbog čega Helsinški odbor predlaže osnivanje
posebnog skupštinskog tela za praćenje stanja poštovanja ljudskih
prava, u čiji sastav bi ušli i eksperti i predstavnici nevladinih
organizacija. Hitne mere moraju biti planirane tako da budu
realne/ostvarljive, merljive i označeni odgovorni za njihovo
sprovođenje.
Jelena Mirkov iz Helsinškog odbora predstavila je
nacionalni pravni okvir za zaštitu lica sa mentalnim smetanjama i
lica sa izrečenom merom bezbednosti (forenzički pacijenti), kao i
predloge za unapređenje zakonske regulative na kojima su, pored
Helsinškog odbora, radili i IAN, Zaštitnik građana/NPM, MDRI Srbija,
Yucom, Beogradski centar za ljudska prava, Caritas i druge
organizacije.
Mirkov je istakla da je neophodno pristupiti izmeni i dopuni više
zakona, a prvenstveno Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama
kao “krovnog” zakona koji predviđa da se jedinice za zaštitu
mentalnog zdravlja organizuju kao dopunska delatnost postojećih
psihijatrijskih ustanova i domova zdravlja, umesto formiranja
centara za zaštitu mentalnog zdravlja kao autonomnih ustanova.
Lečenjem u postojećim ustanovama odstupa se od načela utvrđenih
Strategijom koju je usvojila Vlada Srbije, socijalno uključivanje
osoba sa mentalnim smetnjama u zajednicu je nedovoljno, kao i
garancije osnovnih ljudskih prava za institucionalizovana lica.
Poseban izazov predstavlja kreiranje adekvatnih rešenja za razvoj
sistema socijalne podrške licima sa mentalnim smetnjama, što bi
morao da bude prioritet kome će se posvetiti više ministarstava.
Takođe, neophodno je zakonom zabraniti mere
izolacije koje nisu usmerene na medicinsko lečenje pacijenata i
nemaju terapeutsko opravdanje, definisati kraće i precizne rokove u
kojima sud mora doneti odluku o prisilnoj hospitalizaciji, a posebno
raditi na definisanju stroge i precizne procedure za oduzimanje
poslovne sposobnosti itd. U pogledu forenzičkih pacijenata, potrebno
je usaglasiti zakonsku regulativu, definisati pojam (pacijent ili
osuđeno lice), jasno odrediti ustanove u kojima se mogu izvršavati
mere bezbednosti, proširiti njihov broj i oročiti dužinu izvršenja u
slučajevima kada je to moguće, a kada nije, predvideti proceduru za
evaluaciju mere i modele zbrinjavanja itd. Iako Srbija još uvek nema
formiranu probacionu službu, zakonskim rešenjima treba predvideti da
ona preuzme važan deo nadzora i drugih nadležnosti u slučajevima
forenzičkih pacijenata.
Nakon završetka prezentacije, usledila je
diskusija i razmena mišljenja prisutnih u kojoj su učestvovali
predsednica Odbora za zdravlje prof.dr Slavica Đukić Dejanović,
narodni poslanik i član Odbora za pravosuđe Neđo Jovanović,
direktorke SPB iz Novog Kneževca i Vršca dr Jovanka Petrović i dr
Tatjana Voskresenski i drugi.
Na molbu više skupštinskih odbora, Helsinški odbor
i IAN će, nakon održavanja završne konferencije koja će biti
organizovana 19. i 20.novembra u Beogradu, svim relevantnim
odborima, kao i drugim skupštinskim telima i ministarstvima
dostaviti izveštaje o razvoju sistema zaštite osoba sa mentalnim
smetnjama i forenzičkih pacijenata, sa predlozima za poboljšanje i
usklađivanje zakonske regulative sa međunarodnim standardima u ovoj
oblasti.
GALERIJA::: |