U SRBIJI JOŠ NE POSTOJI OPŠTEPRIHVAĆEN KONCEPT TRANZICIONE PRAVDE

Prvi seminar u okviru projekta "Promovisanje društvene klime na načelima tranzicione pravde i kulture odgovornosti" koji se realizuje uz podršku Norveškog komiteta za ljudska prava

Novi Pazar, 27. maj 2011.

Prvi seminar o tranzicionoj pravdi za studente održan je na Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru pod naslovom "Tranziciona pravda - dometi i izazovi u Srbiji". Seminaru se odazvalo tridesetak studenata treće i četvrte godine, koji kao nastavni predmet imaju ljudska prava (Odeljenja za pravo i kriminalistiku), kao i više profesora, uključujući i rektora Melvuda Dudića.

U živu i dinamičnu raspravu studente su kraćim uvodnim izlaganjima uveli Seška Stanojlović, Izabela Kisić, Pavel Domonji iz Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, i Aage Borchgrevnik iz Norveškog komiteta za ljudska prava, kao projektnog partnera.

S obzirom na činjenicu da je prethodnog dana (26. maja) bio uhpašen do tada najtraženiji haški begunac Ratko Mladić, optužen između ostalog i za genocid u Srebrenici, taj je događaj umnogome obeležio i diskusiju na seminaru. Međutim, kako je u uvodnim napomenama naglasila Seška Stanojlović, sudski procesi i kažnjavanje počinilaca najtežih ratnih zločina na prostoru bivše Jugoslavije važan su i svakako neophodan element tranzicione pravde, ali nedovoljan za društvenu katarzu od koje je Srbija još uvek daleko. Ona je tom prilikom podsetila da su ratovi devedesetih, koje su obeležili najstravičniji zločini, "doprineli" razvoju međunarodnog humanitarnog prava, jer je silovanje, prvenstveno zbog sistematskog silovanja devojaka i žena u Foči (koje su potom kao izbeglice boravile i u Novom Pazaru) prvi put u haškoj sudnici kvalifikovano kao ratni zločin - kao zločin protiv čovečnosti.

Za suočavanje sa nedavnom prošlošću, dodala je, podjednako kao i same sudske presude znajačan je i način na koji se one interpretiraju u medijima i javnosti. Tu spada i interpretarcija konteksta u kojem je došlo do ratova devedesetih, pri čemu se ili relativizuje primarna odgovornost Srbije kroz prebacivanje odgovornosti "na druge", ili se ta odgovornost negira. Prema njenim rečima, razlog za to je to što se u Srbiji još uvek nije odustalo od velikosrpskog nacionalnog projekta. Iako je promenjena forma, više se ne ratuje, suština je ista, cilj je isti.

Aage Borchgrevnik je na početku rekao da je najpre mislio da ovom prilikom govori o svojim nedavnim iskustvima iz Čečenije i Gruzije; međutim, odustao je od te ideje, jer mu se u međuvremenu nametnula druga tema - kontroverzni dokumentarni film o Srebrenici koji je nedavno prikazan i na glavnom televizijskom kanalu u Norveškoj. Dokumentarac su radili novinari iz Norveške, Britanije i Srbije i, iako ne negira zločin koji se dogodio u Srebrenici, umnogome ga reinterperita i relativizuje, umanjujući odgovornost srpskih snaga i generala Ratka Mladića. Borchgrevnik je rekao da je dokumentarac izazvao burne reakcije i polemike u Norveškoj, podsećajući da je zbog načina na koji su u filmu predstavljena zbivanja u Srebrenici protestvovao i Norveški helsinški komitet.

Na činjenicu da u Srbiji ne postoji opšteprihvaćen koncept tranzicione pravde, podsetila je Izabela Kisić koja je najveći deo uvodnih napomena fokusirala na medije. Ona se pri tom založila za analizu medija u Srbiji i njihove uloge u "tranzicionoj pravdi", što je utoliko potrebnije kad se ima u vidu njihova uloga u pripremi za rat i tokom rata. Ni nakon smene režima Slobodana Miloševića u medijima nije došlo do suočavanja sa zločinom i ulogom Srbije. Nije došlo ni do lustracije, ni do značajnijih otpuštanja novinara-učesnika u ratnoj propagandi. Štaviše, neki od njih se sudskim odlukama vraćaju u medije (slučaj Milijane Baletić). Nedavno izvinjenje Javnog servisa RTS ne spominje rat, ni ratne zločine, niti se bavi analizom šta je RTS radila tih godina. Problem je i to, kako je rekla Izabela Kisić, što starije generacije novinara u medijima nastoje da opravdaju svoju ulogu u ratu, opravdavajući time i sam rat. Mlade generacije koje čine većinu u medijima nemaju živa sećanja na ratne strahote kroz koje su prošli Sarajevo, Vukovar, Srebrenica... i njih to kao da i ne zanima.

Podsećajući na prethodnog dana obavljeno hapšenje Ratka Mladića, Pavel Domonji je ukazao na tri stvari koje su u prvim reakcijama, apostrofirali političari u Srbiji: najpre, da Srbija time ispunjava svoje međunarodne obaveze, potom da se saradnja sa Haškim tribunalom bliži kraju i napokon, da će Mladićevo hapšenje olakšati Srbiji dobijanje statusa kandidata za članstvo u EU. Po njegovim rečima, međutim, hapšenje optuženog za najveće ratne zločine u Evropi nakon Drugog svetskog rata (genocid u Srebrenici), nije važno zbog Evrope nego zbog nas samih, odnosno glavna poruka ovog hapšenja morala bi biti pravda.

Domonji je takođe naglasio da tranziciona pravda ima neke svoje mehanizme, poput krivično-pravnih, komisija za istinu i programe reparacije. Činjenica da će Ratko Mladić, po svoj prilici, dobiti visoku kaznu, kao i to što su presude Haškog tribunala važne, to nije dovoljan odgovor na užasne zločine i masovna kršenja ljudskih prava tokom ratova devedesetih. Domonji je naglasio potrebu suočavanja sa prošlošću, koje možda ne može da spreči novi rat, ali može izoštriti moralne, intelektualne i političke kriterijume za prepoznavanje zla i efikasnije suprotstavljanje zlu nego devedesetih.

Dinamičnoj interakciji prisutnih studenata i nastavnika sa panelistima ton je, kao što se moglo očekivati s obzirom na trenutak održavanja seminara, davalo hapšenje generala Mladića. I studenti su ukazivali na to da se sa Haškim tribunalom obavlja svojevrsna "trgovina" - mi vama optužene za ratne zločine, vi nama približavanje Evropskoj uniji - što je daleko od tranzicione pravde. Takođe, sandžačka regija, kao granična sa Bosnom i Hercegovinom nosi teška sopstvena sećanja na ratove devedesetih, ne samo zbog iskustva izbeglica koji su boravili u Novom Pazaru, već i zbog sistematske državne represije prema Bošnjacima u Sandžaku u to vreme (policijska tortura, policijsko-pravosudne zloupotrebe kojima se na meti našlo oko 20.000 sandžačkih Muslimana, progoni i ubistva, poput slučaja Sjeverina i Štrpca), čiji se recidivi ostali do sada. Najdrastičniji primer je zapošljavanje u državnim službama, pogotovo u policiji, jer 80 posto zaposlenih čine Srbi, koji u strukturi stanovništva čine oko 20 posto.

Učesnici seminara interesovali su se i za inicijativu REKOM. Istaknuto je da je važno utvrditi tačan broj žrtava u nedavnim ratovima, jer su sve balkanske nacije sklone manipulisanju brojkama. Međutim, kako je rečeno, utvrđivanje broja žrtava ne sme da bude razlog za relativizaciju odgovornosti za rat, kao i za počinjene zločine.

Pitanja i komentari prisutnih odnosili su se i na razloge i kontekst u kome je došlo do rata, a pogotovo na potrebu svestranog i trajnog napora za obnovu međusobnog poverenja između Srba i Bošnjaka. Učesnici seminara su u više navrata podsećali na to da su Bošnjaci, ne samo tokom ratova devedesetih, već tokom poslednjih 150 godina često bili izloženi represiji i brutalnom nasilju.

GALERIJA:::