|
Srbija još uvek nema akcioni plan koji bi
definisao rok, strukturu, odgovornosti i finansijska sredstva
neophodna za proces deinstitucionalizacije. Specijalne
psihijatrijske bolnice i socijalne ustanove u kojima su smeštene
osobe sa mentalnim smetnjama prepuštene su sopstvenoj inicijativi
koja, čak i ako postoji, ne može biti uspešna bez snažne podrške
institucija i lokalnih zajednica. U velikom broju slučajeva,
pacijente ne žele ni njihove porodice, a u okruženju nisu
dobrodošli. U još težoj situaciji su osobe koje su usled bolesti
počinile neko krivično delo i zbog toga dobile meru obaveznog
psihijatrijskog lečenja i čuvanja u psihijatrijskoj bolnici. Osobe
sa mentalnim smetnjama su i dalje, možda čak i najranjivija grupa u
društvu, psihijatrijske bolnice su opterećene socijalnim
zbrinjavanjem i administracijom koji urušavaju njihovu osnovnu
funkciju, a država nema odgovor niti plan za rešavanje bilo kog
aspekta - socijalnog, pravnog, bezbednosnog, pa čak ni medicinskog.
Ovo je samo kratka, vrlo uopštena slika stanja u
lečenju i zbrinjavanju osoba sa mentalnim smetnjama i forenzičkih
pacijenata u Srbiji, koje je bilo tema dvodnevne konferencije pod
nazivom “Život u zajednici - osnovno ljudsko pravo”. Konferencija je
održana 19. i 20. novembra 2015. u hotelu “Zira” u Beogradu, a
otvorili su je Njegova Ekselencija Arne Sannes Bjørnstad, Ambasador
Kraljevine Norveške u Srbiji, Poverenica za ravnopravnost Brankica
Janković, Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska
prava i Ljiljana Palibrk, koordinator projekta “Kampanja civilnog
društva za efikasnu zaštitu osoba sa mentalnim smetnjama” koji
Helsinški odbor realizuje u saradnji sa partnerskom organizacijom
IAN i uz podršku Ambasade Norveške.
U uvodnom izlaganju o reformi psihijatrije u
pravcu zaštite mentalnog zdravlja u zajednici, prof.dr Vladimir
Jović je izneo argumente koji ukazuju da je postojeći sistem
neadekvatan i ne može da odgovori na potrebe obolelih i zajednice.
Takav zastareli sistem se uveliko napušta u razvijenim zemljama u
kojima još postoji.
U Srbiji je napravljen tek mali korak ka stvaranju
uslova za deinstitucionalizaciju, zaključile su direktorke
specijalnih psihijatrijskih bolnica u Novom Kneževcu i Vršcu,
Jovanka Petrović i Tatjana Voskresenski. Nedavno otvorena dva centra
za mentalno zdravlje (u Kikindi i Vršcu) i Savetovalište za mentalno
zdravlje u Kragujevcu za sada rešavaju svakodnevne probleme sa
kojima se susreću u radu zahvaljujući sopstvenoj dovitljivosti, pri
čemu se centri uveliko oslanjaju na resurse psihijatrijskih bolnica
čiji su deo. Entuzijazam zaposlenih, međutim, neće obezbediti
održivost ovih ustanova koje bi morale biti samostalne. Pored toga,
profesionalni kontakti i privatne veze ne mogu nadomestiti
nedostatak sistemskog pristupa postepenom prelasku na
vaninstitucionalno lečenje.
Uprkos deklarativno izraženoj volji da se ustanovi
mreža podrške u zajednici, koja je krucijalna za opstanak centara za
mentalno zdravlje, do sada na tom planu nije učinjeno gotovo ništa.
Postoje, međutim, napori pojedinačnih zdravstvenih ustanova, poput
somborskog Doma zdravlja, koji je napravio model servisa u lokalnoj
zajednici za osobe sa mentalnim poremećajima. Prema rečima
direktorke Emeše Uri, ustanove primarne zdravstvene zaštite su
neiskorišćeni resurs, iako im nedostaje samo malo dodatne edukacije
i podrške ministarstva da na terenu razviju efikasan sistem pomoći
obolelima i njihovim porodicama.
U isto vreme, visoki troškovi bolničkog lečenja i
njegova neefikasnost kad se radi o osobama sa psihijatrijskim
problemima, dodatno idu u prilog neophodnosti uspostavljanja široke
podrške u lokalnom okruženju obolele osobe. U razvijenim zemljama,
sistem lečenja uz podršku, u otvorenoj zajednici, daje neuporedivo
bolje rezultate kako u medicinskom, tako i u finansijskom smislu.
Pritom, viši kvalitet života osoba sa mentalnim smetnjama i
poštovanje njihovih osnovnih ljudskih prava i sloboda, humanizuju
celokupno društvo i državu čine daleko demokratskijom.
Nezavisni ekspert Marko Đorić, koji je za potrebe
Ministarstva zdravlja i Evropske komisije radio na studiji
izvodljivosti i planu transformacije za psihijatrijske ustanove,
izneo je podatke prema kojima Srbija ima dosta dobrih preduslova za
deinstitucionalizaciju. Među njima su: razvijen sistem primarne i
sekundarne zdravstvene zaštite, dobra geografska pokrivenost,
dovoljan broj stručnjaka, pristojan pravni okvir itd. Dosadašnje
promene su, ipak, vrlo male. Za većinu pacijenata koji su niz
godina, pa i decenija, smešteni u nekoj od zdravstvenih ili
socijalnih ustanova, još uvek se ne nazire mogućnost života van
institucije.
Rizik od institucionalizacije je posebno visok kod
forenzičkih pacijenata. Njihove porodice ih često ne žele zbog same
bolesti, a ukoliko se radi o počiniocima težih krivičnih dela
(npr.nasilja u porodici, ubistva) šanse za prihvat gotovo da ne
postoje. Društvo je dodatno nepoverljivo prema ovoj kategoriji ljudi
i prevashodno zazire od ponovnog izvršenja krivičnog dela, a tek
potom i od same bolesti koju ne razume i tretira sa mnogo
predrasuda. Prof. dr Đorđe Alempijević, član CPT, dr Mirjana Baždar
iz Specijalne zatvorske bolnice i dr Albina Vlastelica, direktorka
SBPB “Gornja Toponica” ukazali su na probleme koji proističu iz jako
prisutnog i nedovoljno definisanog dualizma medicinskih i
bezbednosnih aspekata u Srbiji, a koji forenzičke pacijente
praktično “osuđuju” na boravak u zatvorenoj ustanovi duže nego da su
za počinjeno delo dobili kaznu. S druge strane, svi podaci pokazuju
da je rizik od vršenja krivičnih dela od strane mentalno obolelih,
neznatan u odnosu na počinioce iz opšte populacije. Istovremeno,
percepcija u društvu ukazuje na postojanje izuzetno velikog straha,
uprkos činjenici da među forenzičkim pacijentima nije zabeležen ni
iole približan recidiv u odnosu na druge počinioce dela. Jelena
Mirkov, koordinator projekta “Reforma zatvorskog sistema i
forenzička psihijatrija”, koji Helsinški odbor realizuje uz podršku
Ambasade Kraljevine Holandije u Beogradu, analizirala je nacionalni
pravni okvir za zaštitu lica sa mentalnim smetnjama i lica sa
izrečenom merom bezbednosti (forenzički pacijenti), uz prikaz
rešenja koja se praktikuju u Holandiji. Srbija jako zaostaje u toj
oblasti, i za početak bi trebalo da barem usaglasi svoje
zakonodavstvo sa evropskim standardima i primerima dobre prakse.
U suprotnom, država će imati velikih problema ne
samo u oblasti pravosuđa, već i ljudskih prava i osnovnih sloboda. O
problemu poštovanja međunarodnih standarda u azilarnim ustanovama i
prevenciji torture u psihijatrijskim ustanovama, govorile su Jelena
Unijat, viša savetnica u stručnoj službi Zaštitnika građana i Milica
Đorđević iz Misije OEBS u Srbiji. Drugog dana konferencije bilo je
reči i o održivim sistemskim rešenjima iz ugla organizacija civilnog
društva, socijalnom preduzetništvu, profesionalnoj rehabilitaciji i
zapošljavanju osoba sa raznim vrstama invaliditeta, kao i o ulozi
lokalnih samouprava u prevenciji hospitalizacije i u procesu
deinstitucionalizacije. Biljana Petrović, izvršna direktorka
Međunarodne mreže pomoći - IAN, Jovana Krivokuća Milovanović,
izvršna direktorka Foruma mladih sa invaliditetom i Jasmina Tanasić,
šef Odeljenja za društvene delatnosti i sekretar za zdravstvo i
socijalnu politiku Stalne konferencije gradova i opština, iznele su
porazne podatke o uključenosti osoba sa mentalnim smetnjama,
računajući i forenzičke pacijente, u sve oblasti društvenog života.
Situacija je još gora ukoliko se ima u vidu da najveći broj
republičkih i lokalnih institucija i ustanova uopšte ne prepoznaje
probleme, nema nikakva znanja, pa shodno tome ni inicijativu i volju
da se uključi u njihovo rešavanje.
Svi učesnici konferencije bili su vrlo aktivni u
diskusijama, a izuzetan značaj u sagledavanju stanja i formiranju
preporuka koje će biti upućene relevantnim ministarstvima, dali su
predstavnici udruženja korisnika psihijatrijskih usluga.
GALERIJA::: |
