OLAKE
OPASKE
Pomor industrijskih radnika
Autor: Dimitrije Boarov
Izvor: Danas, 1. jul 2009.
Pre neki dan sam se, posle trideset godina, drugi put
našao u Novom Pazaru, da kao stari ekonomski novinar, pored Ramiza
Paljevca, gradskog načelnika za privredu, učestvujem na tribini
Helsinškog odbora o ekonomskoj krizi koja pritiska celu Srbiju i o
mogućnostima da se preduzetničkim inicijativama nađe neka razvojna
perspektiva i za siromašni Sandžak.
Od "olakih utisaka" stečenih za 24 sata, prvo da
naglasim da sam bio šokiran kada sam čuo da je Pazar u spomenute tri
decenije narastao na zvanično 85.000, a nezvanično na oko 125.000
stanovnika, dok ga se ja sećam kao gradića (valjda) sa oko 25.000
stanovnika. Već i sama ta okolnost, da je reč o danas najgušće
naseljenoj gradskoj celini u Srbiji, objašnjava urbanistički i
saobraćajni haos u ovom gradu, što se nekada eufemistički nazivalo
"susret starog i novog".
Čuo sam, takođe, da je ovo doskora "samoniklo
ekonomsko čudo Srbije" bilo doguralo do praktično zanatske prerade blizu
20 miliona metara džins platna godišnje i do produkcije tri miliona pari
obuće, a da se poslednjih godina ta proizvodnja smanjila za dve trećine,
dok su lokalna krupna tekstilna preduzeća u potpunom kolapsu još od
početka devedesetih godina. Na drugoj strani, Novi Pazar je dobio dva
univerziteta, dva pravna, dva-tri ekonomska i još nekoliko drugih
fakulteta, dve posvađane političke stranke i dve zavađene islamske
verske zajednice, a gradom vlada veoma široka koalicija (jer se i srpski
deo stanovništva rasporedio u desetak zavađenih stranaka).
U razgovoru na ovom skupu shvatio sam, takođe, da
regionalna razvojna politika u Srbiji odavno ne postoji i da najnoviji
pokušaji ministra Mlađana Dinkića imaju krucijalnu manu jer polaze od
ludog aksioma da se regioni mogu razvijati iz Beograda, to jest iz
centra države, po nekom Vladinom planu. Možda negde i mogu, gde u centru
ima suviše para. Tamo gde centar pojede sve što sakupi i gde se i ne
može sakupiti mnogo novca "na jednu razvojnu gomilu" - regionima se bar
moraju dati određena autonomna prava na osnovne resurse. Najgora je
kombinacija kada centar nikom drugom ne daje nikakva prava, to jest ima
"odgovornost za sve resurse", a uvek ima dovoljno izgovora što ništa ne
može da uloži dalje od pejzaža ispod svojih prozora.
Na spomenutoj tribini ušao sam u malu polemiku i sa
sada već poznatim Zoranom Bulatovićem, koji je sebi odsekao prst
prilikom poslednjeg štrajka tekstilnih radnika u Pazaru. Ja sam, naime,
možda i previše olako, ustvrdio da na jesen ne očekujem šire socijalne
proteste u našoj zemlji, te da smatram da neka radikalizacija radničkih
pobuna neće uzdrmati Srbiju, pošto sada već više od polovine ljudi u
Srbiji živi od državnog budžeta ili od uzimanja marži na presipanje iz
šupljeg u prazno (što je, zajedno uzevši, svojevrstan ekonomski perpetum
mobile). Bulatović je izneo suprotno mišljenje, uzdajući se u medije i
javno mnjenje Srbije, što je (kako sam odmah rekao, na licu mesta) znak
da mnogo slabije od mene poznaje naš medijski sistem i njegovu
povezanost sa poretkom.
Zapravo, mogao sam i temeljnije obrazložiti svoj stav
da je radnička klasa kod nas već marginalizovana, kao što je
marginalizovana i industrija, koja se danas nalazi na samo 52 odsto
industrijske proizvodnje iz 1990. godine, u kojoj danas radi manje od
500.000 ljudi, to jest ona zapošljava 35 odsto manje radnika nego pre
dve decenije (250.000 radnika manje). Industrija je samo u poslednjih
osam godina smanjila učešće u formiranju BDP Srbije sa oko 25 na manje
od 20 odsto (ali i dalje producira 95 odsto izvozne robe).
Prema podacima koje u jednom svežem naučnom radu
analiziraju Edvard Jakopin i Jurij Bajec, u Srbiji se broj
gradova-industrijskih centara sa više od 1.000 radnika, između 1990. i
2007. godine, smanjio sa 62 na 28, a broj industrijskih
sistema-preduzeća sa više od 1.000 radnika opao je sa 217 na 55. Gotovo
je frapantna tabela regionalne industrijske devastiranosti koju navode
Jakopin i Bajec. Naime, između 1990. i 2007. godine broj industrijskih
radnika se u Beogradu smanjio sa 245.390 na 13.842, u Kragujevcu sa
57.574 na 8.331, u Nišu sa 25.285 na 3.358, u Novom Sadu sa 24.848 na
5.512, u Kruševcu sa 23.378 na 3.653, u Vranju sa 20.357 na 6.907, u
Subotici sa 16.130 na 2.374, u Pirotu sa 13.362 na 2.126, itd.
Praktično, naši gradovi više ne žive od industrije, već od marži koje za
svoje državne i komercijalne usluge naplaćuju stanovništvu cele Srbije.
U karikaturi, Srbija je izmislila ekonomski sistem koji radi bez
industrije - ergo, radnici mogu da štrajkuju do mile volje.
Šta hoću još da potkrepim oslanjajući se na ove
katastrofalne podatke? Pošto po mom staromodnom mišljenju nema radničke
revolucije bez radnika, a to znači bez radnika u gradskim centrima, u
Srbiji se pre može očekivati ministarska, činovnička, učiteljska, vojna,
policijska, penzionerska, bankarska, kelnerska ili trgovačka revolucija
jer to su sada ključna zanimanja naših građana. Istina, u svim modernim
privredama, a naročito u zemljama u tranziciji, smanjuje se broj radnika
u industriji. Neke zemlje uspešne u tranziciji, međutim, polako se
vraćaju na uzlazni trend industrijalizacije. Na primer, Češka, sa
sličnim brojem stanovnika ima 1,5 miliona industrijskih radnika, dakle
trostruko više od naše zemlje. Čak i nekadašnja "baštovanska" Bugarska
sada ima za oko 50 odsto veći broj zaposlenih u industriji nego Srbija,
koja se, oko sedamdesetih godina prošlog veka, zbog snažnog
industrijskog razvoja, hvalila da je ona "jugoslovenska Bavarska".
Na kraju, ovde moram da naglasim da sam pre neki dan u
Novom Pazaru govorio da na jesen ne očekujem socijalne nemire u Srbiji
izazavane ekonomskom krizom, ali sam pri tome rekao da nisam siguran da
će se moje mišljenje pokazati kao ispravno. U Srbiji, nažalost - nikad
se ne zna. |
