|
Na današnji dan, pre trideset
godina, u 20 časova i 55 minuta,
granata ispaljena sa položaja Vojske
Republike Srpske pogodila je centar
Tuzle – Kapiju – mesto okupljanja
mladih, života i budućnosti. U tom
trenutku ugašeno je 71 mladih
života. Više od 200 osoba je
ranjeno. Prosečna starost ubijenih
bila je svega 23 godine.
Ovaj napad nije bio nesreća, niti
greška. Bio je nameran, smišljen čin
vojske Republike Srpske usmeren na
civile, deo šire politike nasilja i
terora koja je obeležila ratne
godine u Bosni i Hercegovini. Zločin
na Kapiji ostaje jedno od
najtragičnijih i najpotresnijih
poglavlja tog perioda.
Iako je general Novak Đukić,
komandant odgovoran za ovaj zločin,
pravosnažno osuđen pred Sudom Bosne
i Hercegovine na 20 godina zatvora,
on kaznu ne izdržava. Umesto da bude
izručen pravdi, Đukić danas boravi u
Srbiji, gde mu se pruža političko i
institucionalno utočište.
Posebno je zabrinjavajuće što
aktuelni režim u Srbiji, na čelu sa
Aleksandrom Vučićem, aktivno
podržava i širi teorije kojima se
ovaj zločin negira i relativizuje –
tvrdeći čak da su granatu ispalili
Bošnjaci, kako bi sami sebe napali.
Ovakve tvrdnje nisu samo neistinite
i moralno neprihvatljive – one
duboko vređaju porodice žrtava i
predstavljaju ozbiljnu prepreku
pomirenju u regionu.
Nema budućnosti za Srbiju, niti za
Balkan, bez pune istine o počinjenim
zločinima. Bez priznanja
odgovornosti, bez saosećanja sa
žrtvama i bez istinskog suočavanja
sa prošlošću, neće biti ni
pomirenja, ni stabilnog mira.
Zločin na Tuzlanskoj kapiji nije
tragedija jednog grada – to je rana
čitavog regiona. Danas se ne
prisećamo samo prošlosti. Danas se
zalažemo za budućnost u kojoj se
zločini ne kriju, ne poriču i ne
slave, već priznaju, pamte i
nadilaze kroz istinu i pravdu.
Sećanje na nevine žrtve Kapije
ostaje naša trajna obaveza. Njihova
imena ne smeju biti zaboravljena.
Njihova stradanja moraju ostati
opomena – da se takvo zlo više
nikada i nigde ne ponovi.
Slava i mir žrtvama Tuzlanske
kapije. |
