 |
Književnik i filozof, mislilac Radomir Konstantinović, kome
prijatelji danas odaju najdublju poštu, bio je, u poslednjih četvrt
veka, najčitiraniji i najnapadaniji srpski intelektualac. On sam
otvorio je prvu sesiju Beogradskog kruga 1992. godine, a
zatim govorio veoma retko, da bi poslednjih godina zaćutao. Bilo je
apsolutno nemoguće dobiti od Konstantinovića bilo kakvu izjavu. Kada
su sarajevski intelektualci okupljeni oko tamošnjeg Kruga 99,
u povodu 75. godišnjice Radomira Konstantinovića, maja 2003. godine,
organizovali okrugli sto o njegovom delu i misli, on je s pažnjom
saslušao 26 pisaca, filozofa, istoričara, kritičara koji su u
Sarajevo došli iz cele bivše Jugoslavije, sam ne izgovorivši nijednu
reč. Otkud taj paradoks i ima li tu uopšte paradoksa?
Na ovo pitanje Radomir Konstantinović odgovara
svakako svojim velikim delom. |
Romani Daj nam danas, Mišolovka, Čisti i prljavi,
Izlazak u pedesetim godinama prošlog veka. Filosofija palanke,
ta klasična a zapravo nepročitana knjiga o zatvorenom društvu,
krajem šezdesetih godina. Između 1970. i 1981. godine 113 rasprava o
isto toliko srpskih pesnika. Punih dvanaest godina te je rasprave
kontinuirano objavljivao časopis Treći program. Pod naslovom
Biće i jezik u iskustvu pesnika srpske kulture dvadesetog veka
ove rasprave su 1983. godine, u osam tomova, objavili združeni
izdavači: Prosveta i Rad u Beogradu i Matica srpska u Novom Sadu.
Biće i jezik, ta, kako je Stevan Tontić rekao, "beskrajna
avantura mišljenja i jezika", jedinstveno je delo u kulturama svih
južnoslovenskih naroda.
Ipak, Radomir Konstantinović nije ostavio
proučavaocima njegovog dela da u tom delu pronalaze razloge zbog
kojih se osamio i zaćutao. Našao je mesto i izabrao trenutak da to
sam učini. Kada je prvi put posle rata devedesetih godina došao u
Sarajevo, na sesiji Kruga 99, 23. septembra 2001. godine je
rekao:
"Hvala što ste me pozvali na ovaj razgovor.
Prijatelj moj, Sead Fetahagić, zamolio me da prihvatim taj poziv i
ja sam to učinio. Iako sa izvesnom strepnjom: sve teže se govori.
Sve smo udaljeniji od pravoga nastojanja za pravim govorom. Najveći
izraz toga je u svojevrsnoj "politizaciji" govora, odnosno
tendenciji da se politički govor apsolutizuje, da se učini jedino
mogućim govorom (...) Dolazim iz zemlje u kojoj se o Sarajevu više
ćuti nego govori, i u kojoj je govor politički o Sarajevu, nužan
onoliko koliko je nužno samoosvešćenje čitavoga jednoga sveta. Ali,
Sarajevo, ono koje znam, Sarajevo ljudi sa kojima sam imao sreću da
se družim, dakle, sreću da govorim, nikako se tim govorom ne može
dokučiti. Ova politizacija jeste veliki redukcionizam na delu, u
smislu ovoga svođenja mišljenja na stav, odnosno ove nemogućnosti
razgovora. Tamo gde je ovaj redukcionizam na delu, govor je nemoguć.
Ali, ako nas nema bez govora, ne znači li to da smo i mi sami
nemogući?"
Šta je, po Radomiru Konstantinoviću, bilo na
probi, kakvom je preispitivanju on sebe izložio? "Nije bilo pitanje
političkog stava", kaže on istom prilikom u Sarajevu, "još manje
ideološkog, u vezi sa katastrofom koju smo doživljavali u Sarajevu i
sa Sarajevom, nego je to bilo pitanje totalne ljudskosti - ljudskost
je bila u prvom redu u pitanju. I ako je tako, onda nisi morao da
imaš misao i stav, morao si očajavati nad onim što se dešavalo u
Sarajevu... je li očajanje program? Nije! Je li očajanje ljudskost?
Jeste!"
S one strane svakog apriorizma - ideološkog,
estetskom, moralnog, Radomir Konstantinović je hrabro izdržao teror
nacionalizma. Nacionalizam, govorio je, vodi u samorazaranje, vodi
naciju na istorijsko groblje. Niko koga trese groznica nacionalizma
ne voli da gleda istini u lice. Jer, "Ako gleda u grob, mora da
gleda u problem egzistencije. Ako gleda u problem egzistencije, mora
malo da se zatrese".
I kad je pisao, i kad je govorio, i kad je ćutao,
Radomir Konstantinović je mislio na egzistenciju u sartrovskom
značenju te reči. On je, kako je za njega savršeno precizno rekao
Filip David, čovek suštine. Po porodičnoj tradiciji, razumu i
duhu, Radomir Konstantinović je u srži našeg bića i jezika.
Nije moguće zatomiti, a pogotovo uništiti konstantinovićevski
segment te srži a da ona sama ne propadne. Radomir Konstantinović
je, kao i njegov otac, čuveni pravnik Mihailo Konstantinović, u onoj
vertikali koju su u srpskom narodu za 200 godina podigli, neću reći
ni najbolji, ni najumniji, ni najdalekovidiji, reći ću
najodgovorniji ljudi: naši veliki ljudi koji su svojim delom učinili
da se srpski narod prepoznaje među drugim narodima. Kao retko ko
odavde, Radomir Konstantinović pripada svima. Ljudima u Bosni i
Hercegovini, u celoj bivšoj Jugoslaviji, u svetu. Njegov program
bila je ljudskost i nju nam je ostavio kao svoje najdragocenije
zaveštanje. Hvala mu za to. |
