|
Pa da vidimo sme li međunarodna zajednica da
bombarduje srpske položaje, može li se tako ponašati sa srpskim
narodom.”
Premijer je u pravu, većini kontekst u kome on
daje ovu fašističku izjavu nije poznat, ali je takođe istina da, o
kom god kontekstu da se radi, odgovornost za ovakvu izjavu se ne
može izbeći. Od Holokausta naovamo, meru “jedan naš život vredi
stotinu njihovih života” koristili su samo retki nastavljači
ideologije nemačkog nacionalsocijalizma, od kojih je ogroman broj
srpske nacionalosti. Aleksandar Vučić bi najmanje trebalo da se
poziva na kontekst u kome je dao ovu izjavu, jer ga kontekst od
odgovornosti ne spasava, naprotiv, upravo ga kontekst ponovo otkriva
kao ratnog huškača i promotera genocida i etničkog čišćenja.
Kad već toliko insistira na zlonamernom tumačenju
njegove izjave i poziva se na okolnosti u kojima je data, stavimo
onda ovu izjavu u kontekst iz koga je “izvučena”. Srbi su tog 20.
jula 1995. godine genocid u Srebrenici privodili kraju. U tom
smislu, Vučićeva izjava se ne može posmatrati kao pretnja praznom
puškom, ili delom njegove ratno-huškačke retorike. Ona je, u
najmanju ruku, opis onoga što se već dogodilo, a što je rezultat i
njegovog javnog delovanja. Da se premijer ne bi naljutio, nećemo ići
dublje u kontekst, koji nas vodi u Sarajevo i druga mesta stradanja
bosanskih muslimana; zadržaćemo se samo na ovom delu konteksta
neposredno pre Vučićeve izjave.
Planske egzekucije koje su bosanski Srbi
sprovodili od sredine jula 1995. godine pa sve do dana u kojima je
Aleksandar Vučić dao ovu izjavu, prilikom čega je streljano više od
8.000 ljudi, već su se bile dogodile. Poslednja grupa muslimana koji
su stradali u srebreničkom genocidu ubijena je dan pre izjave
Aleksandra Vučića.
Samo deset dana pre nego što je Vučić ovo izjavio
(10. jula 1995.), počela je ofanziva bosanskih Srba na Srebrenicu.
Snage Vojske Republike Srpske su potisnule UNPROFOR u unutrašnjost
grada i opkolile ga. Srebrenica je pala dan kasnije, 11. jula, kada
su Srbi umarširali u grad. Ratko Mladić je trijumfalno prošetao
praznim srebreničkim ulicama uz pratnju brojnih srpskih
televizijskih ekipa. Tada je novinarima rekao: “Evo nas 11. jula
1995. godine u srpskoj Srebrenici, uoči još jednog velikog praznika
srpskoga, poklanjamo srpskom narodu ovaj grad. Napokon, došao je
trenutak da se posle bune protiv dahija, Turcima osvetimo na ovom
prostoru.”
Tog popodneva, oko 20 hiljada srebreničkih
muslimana, uglavnom žena, dece i starijih ljudi, probalo je da uđe u
UN bazu u Potočarima. Od tog broja, UN vojnici primili su oko 5
hiljada ljudi i zatim blokirali ulaz. Ostatak izbeglica ostao je
izvan baze.
Istovremeno, kolona duga 15 kilometara,
sastavljena od deset hiljada nenaoružanih muškaraca, ranjenika i
civila zajedno sa oko četiri hiljade naoružanih vojnika kretala se
ka Tuzli. Snage VRS su presrele i opkolile kolonu narednog dana, 12.
jula, i počele da zarobljavaju sve koje su u njoj zatekli. “Ajte
momci, živi ste, dignite ruke uvis samo!” vikali su Srbi, ubeđujući
ljude iz kolone da se predaju i da im neće biti ništa. Te večeri,
svi iz začelja kolone su bili zarobljeni. Paralelno sa tim, oko 50
srpskih vozila, kamiona i autobusa ušlo je u Potočare, a sa njima i
Mladić i srpske TV ekipe. Srbi su već tada počeli sa nasumičnim
odvajanjem i ubijanjem muslimana i silovanjem žena, što je izazvalo
paniku među izgladnelim i preplašenim zarobljenicima. Istovremeno,
počelo je odvajanje žena i dece od muškaraca i njihovo smeštanje u
autobuse koji su stigli u Potočare. U deportaciji je učestvovalo
najmanje 42 autobusa, zajedno sa 7 komercijalnih kamiona. Time je
praktično izvršeno proterivanje “nejakih” muslimana iz Srebrenice.
Do kraja dana, deportovano je oko pet hiljada ljudi, koje su Srbi
pljačkali i maltretirali, tukli i omalovažavali, svima su oduzeta
lična dokumenta koja su kasnije spaljena, a VRS je otela nekoliko
vozila i naoružanje od vojnika UN, nekima su uzeli čak i garderobu
koju su imali na sebi. Muškarci kojima su Srbi dozvolili da uđu u
autobuse iz propagandnih razloga, kasnije su izdvojeni na kontrolnim
punktovima i streljani.
Nedelju dana pre Vučićeve izjave u Skupštini
Srbije, kada se točak genocida već uveliko vrteo u Srebrenici,
Vojska Republike Srpske uz mučenje i prislino premeštanje
stanovništva, počinje i sa masovnim egzekucijama. Tog dana, 13. jula
1995. godine, kolona muslimana koja se kretala duž puta Koljević
Polje-Bratunac je razbijena, kada su vojnici VRS blokirali oko osam
hiljada ljudi i opkolili ih. Neki od njih su ubijeni na licu mesta,
dok su ostali zarobljenici raspoređeni na više lokacija: na poljani
kod Sandića, na fudbalskom terenu u Novoj Kasabi, odvedeni u
Kravicu, Bratunac i druga obližnja mesta.
Masovna ubistva nenaoružanih muškaraca i dečaka
počela su istog dana, u pažljivo orkerstriranim masovnim
egzekucijama koje su počele 13. jula, kada je prva grupa
zarobljenika u tri autobusa dovezena u Cersku, gde je cela grupa
streljana. Autobuse kojima su žrtve dovezene na pogubljenje, pratila
je mehanizacija za prekopavanje zemlje, uglavnom traktori i bageri,
koji su leševe ili zakopavali na mestu egzekucije ili ih odnosili na
neku obližnju lokaciju. Egzekucije su se paralelno odvijale i u
napuštenim školama, skladištima i hangarima gde su muslimani držani
u zarobljeništvu. Ovaj obrazac se danonoćno ponavljao tokom dana
koji prethode Vučićevoj izjavi. Egzekucije manjih razmera preostalih
ljudi iz kolone, koje su u međuvremenu pronašli pripadnici VRS,
nastavile su se sve do 21. jula. Počev od septembra iste godine, da
bi uklonili dokaze o genocidu nad bosanskim muslimanima, Srbi će
leševe iskopavati iz primarnih grobnica, kojih je bilo preko 40, i
premeštati ih u sekundarne i tercijarne masovne grobnice.
Kontekst je poslednja stvar na koju Aleksandar
Vučić treba da se poziva kako bi pravdao svoju fašističku izjavu
koju je dao u trenutku kulminacije genocida u Srebrenici. Dvadeset
godina od genocida je prošlo u poricanju odgovornosti srpske
političke, vojne i intelektualne elite u vezi sa zločinom koji je
zauvek obeležio našu istoriju i u smrt oterao hiljade nedužnih ljudi
tokom samo jedne nedelje rata, koji je, u raznim oblicima, trajao
skoro deset godina.
Uz Vučićevo “pravdanje” u intervjuu Euronews-u
slaže se i izjava predsednika Srbije Tomislava Nikolića da neće
prisustvovati obeležavanju 20. godišnjice genocida u Srebrenici. Iz
njegovog odnosa prema obavezi koju ima kao predsednik države čiji su
pripadnici počinili ovaj i mnoge druge gnusne zločine vidi se da on
očekuje nekakav reciprocitet (“Idem samo ako i Bakir Izetbegović
obiđe srpske grobove.”). Ovo je posebno podlo, jer reciprociteta u
ratu nije bilo, već je bilo baš onako kako je rekao Vučić, a često i
gore – stotinu muslimana za jednog Srbina.
Sadašnji predsednik i premijer ni ne treba da se
pojave u Srebrenici, jer u međuvremenu nisu pokazali čak ni minimum
građanske i ljudske pristojnosti i svesti u vezi sa posledicama svog
ratno-huškačkog delovanja. Oni se, u tom smislu, ni po čemu ne
razlikuju od svog bivšeg duhovnog i političkog oca, Vojislava
Šešelja. Zato bi njihovo prisustvo u Srebrenici bila uvreda za žrtve
i njihove porodice, iako bi istovremeno bar jednom od njih, donelo
političke poene i nove pohvale iz Evropske unije. Uostalom, to smo
već imali: Boris Tadić je 2005. godine otišao u Srebrenicu, ali je u
godinama nakon te “istorijske posete”, simbolički i stvarno, skrivao
Ratka Mladića i podržao usvajanje sramne rezolucije o Srebrenici u
Skupštini Srbije, i time samo produbljivao poricanje odgovornosti
Srbije za ovaj zločin i podržavao bujanje nacionalističkog javnog
mnenja.
U malo širem kontekstu (sic!) rehabilitacija
Dragoljuba Mihailovića koju su četnici iz kabineta Tomislava
Nikolića priveli kraju, nastavljajući taj posao započet od strane
četnika iz Miloševićevog, Koštuničinog i Tadićevog kabineta, ponovo
pogađa svoj cilj. U ovom slučaju, taj cilj je izjednačavanje
odgovornosti za žrtve ratova devedesetih koji se i dalje nazivaju
građanskim ratovima, iako to nisu bili, i brisanje odgovornosti
Srbije i njenih bivših i trenutnih političkih predstavnika za
genocid u Srebrenici i druge ratne zločine u Bosni, Hrvatskoj i na
Kosovu.
Vučić bi morao da zna da rukopisi ne gore, a sa
njima ni izjave i konkretna dela koji govore i o njegovoj
odgovornosti za nasilnu smrt stotina hiljada ljudi i milione
uništenih života. Ako se već o njima ne određuje sa stidom i
kajanjem, onda neka se bar ne poziva na kontekst, jer ga on, kao
ništa drugo, zauvek svrstava na stranu zločina.
|
