|
Pre tačno dvadeset godina, nakon pada Srebrenice,
zone pod zaštitom UN, izvršen je masakr nad, po onome što do sada
znamo, 8.372 muškaraca, dečaka i staraca, onih koji nakon marša
„nisu stigli“ – samo zbog toga što su bili bošnjačke nacionalnosti.
Bio je to vrhunac politike zločina koji je primenjen u ratu u BiH,
događaj koji će i Haški tribunal i stalni Međunarodni krivični sud,
ali i parlamenti gotovo svih demokratskih zemalja na svetu
proglasiti genocidom – izvan svake sumnje! Ipak, srebrenički genocid
nije izolovan događaj, još manje incident ili anomalija tokom rata u
BiH. Zauzimanje Srebrenice i masakr tako širokih razmera nad preko
8.000 ljudi za nedelju dana bio je tragični kontinuitet i nastavak
nacionalističkog ratnog pohoda bosanskih Srba potpomognutih
Miloševićevom Srbijom, sa ciljem ovladavanja teritorijom istočne
Bosne i Podrinja i progona gotovo celokupnog nesrpskog stanovništva
koji je izvršen tokom rata 1992–1995. Dekontekstualizovati
Srebrenicu, proglasiti je toliko različitom od ostatka Podrinja bilo
bi isto što i genocidne namere svesti na jedan grad u BiH; oglasiti
genocid, kako je to već primećeno, „opštinskim slučajem“.
Sistematska etnička čišćenja i masovna ubistva i logorisanja
Bošnjaka opustošila su i druge istočnobosanske gradove: Foču,
Višegrad, Zvornik, Bratunac, Bijeljinu, Goražde, kao i gotovo sva
sela širom Podrinja.
Ipak u Srbiji, osuđenoj presudom Međunarodnog suda
pravde zbog nesprečavanja i nekažnjavanja genocida, umesto u ratu
počinjenih masovnih zločina, za dominantne tokove intelektualne i
političke elite, predmet osude, stigme i moralne diskreditacije su
međunarodne institucije koje ne daju da se počinjeni genocid
relativizuje ili negira. Lako uočljivom ekvilibristikom zamenjene su
uloge vinovnika zločina i žrtve i umesto stvarnih krivaca koji su
izloženi viktimizaciji, moralnoj osudi su podvrgnuti sudovi,
međunarodne organizacije i pojedinci koji se zalažu da se optuženi
procesuiraju a genocid prizna i bez ostatka stigmatizuje. Jasno je
da protagonistima relativizacije i negiranja genocida, a reč je o
vrlo širokoj i ideološki heterogenoj koaliciji, nije stalo do
žrtava, kao ni do počinilaca, oni žele da sačuvaju esencijalne
karakteristike ideologije nacionalizma i da je ekskulpiraju tereta
masovnih i sistematskih zločina, koji su u njeno ime i na njen
podsticaj počinjeni. Ne mogu narodi biti genocidni, ali politike ili
ideologije – mogu bez sumnje. Svakom savesnom i racionalnom
istraživaču ta veza ideologije i zločina mora biti jasna. Istoričaru
koji želi i ume da čita istorijske izvore teško je da ne uoči važne
paralele. Naime, kada vođa četničkog pokreta, tek rehabilitovani,
Draža Mihailović 1941. u Instrukciji svojim komandantima na terenu
piše: „stvoriti Veliku Srbiju“ ... „čišćenje državne teritorije od
svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata“ ... „čišćenje
Sandžaka od muslimanskog življa i Bosne od muslimanskog i hrvatskog
življa“, itd. teško da ima nekoga ko ne prepoznaje neprekinuti
idejni kontiniutet izražen kroz nepromenjene ciljeve te ideologije.
Tema o kojoj govorimo – dve decenije od počinjenog
genocida u Srebrenici, pokazuje neporecivi idejni kontinuitet i
nepromenjene ciljeve provođene u ratovima četrdesetih i devedesetih.
Zbog toga ne bi smela da čudi najpre istoriografska, pa politička,
šira društvena a naposletku i sudska rehabilitacija vođe četničkog
pokreta Draže Mihailovića. Navedene aktere u “dalekoj” i “bliskoj”
prošlosti spajala su dva primarna cilja: ostvarenje davnašnjih
„zavetnih misli“ – stvaranje velikodržavne tvorevine i „čišćenje“
njene teritorije od svih nesrpskih naroda, dakle, potpuna nacionalna
unifikacija. Jer da bi velika Srbija bila istorijski ostvariva i
dugoročno održiva trebalo je postići fizičko uništenje pre svega
bošnjačkog naroda. A dokaza za planiranje genocida u BiH je mnoštvo.
Tako u istorijskim izvorima ostaju upisane reči izgovarane na
skupštini RS: “... poznavajući ko nam je neprijatelj, u kojoj mjeri
je on perfidan, i u kojoj mjeri mu se ne može vjerovati, sve dotle
dok se on fizički, vojnički ne uništi i ne slomije, što
podrazumijeva, naravno i eliminisanje i likvidaciju njegovih
ključnih ljudi... Mi ćemo, budite ubijeđeni, ja bi volio da nisam u
pravu, i daj Bože da nisam, da ćemo jednog dana morati se
definitivno razračunati sa Muslimanima za sva vremena. Ne trebamo se
mi plašiti, ostaće prazni prostori.” Naposletku u “Direktivi 7”
vođstva bosanskih Srba iz marta 1995. stoji da je “potrebno što
prije izvršiti potpuno fizičko odvajanje Srebrenice od Žepe...
Svakodnevnim planskim i osmišljenim borbenim aktivnostima stvoriti
uslove totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti
daljeg opstanka i života mještana u Srebrenici i Žepi”. Tako je data
operativna osnova za uklanjanje oko 50.000 bošnjačkih izbeglica koje
su u krajnje neljudskim okolnosti živele u Srebrenici – gradu koji
je pre rata brojao manje od 6.000 stanovnika. Između 11. i 19. jula,
nakon zauzimanja Srebrenice, Vojska Republike Srpske je zarobila i
ubila preko 8.000 muškaraca i dečaka. Tela ubijenih pripadnici
vojske bosanskih Srba su bacali u masovne grobnice, kasnije nazvane
primarnim. U nedeljama i mesecima nakon počinjenog masakra vinovnici
zločina će se vraćati da prikriju dokaze: iskopavaće posmrtne
ostatke svojih žrtava, razvoziti ih i ponovo pokopavati u brojnim
manjim sekundarnim masovnim grobnicama rasutim širom istočne Bosne.
Nakon etničkog čišćenja, vođstvo RS je počelo da sistematski taj
prostor naseljava srpskim stanovništvom, čime se želelo sprečiti
vraćanje u Srebrenicu njenih preživelih stanovnika. Ubrzo će se
prostor zauzet zločinom preinačiti sistematskim brisanjem iz
pamćenja svih obeležja koja svedoče da je tu ikada živela i jedna
druga nacija sem srpske. Ubrzano su građene pravoslavne crkve,
preimenovane ulice i trgovi, a škole su ukrašvane pravoslavnom
ikonografijom. U javnom prostoru latinica je zamenjena ćiriličnim
pismom. Nije bilo dovoljno izvršiti “čišćenje” Bošnjaka, trebalo je
temeljno ukloniti i sve tragove njihovog nacionalnog identiteta,
umesto čega je Srebrenicu trebalo pretvoriti u simbol srpske
nacionalne kohezije, paradigme za čitavo Podrinje, kome je trebalo
nametnuti vlastite identitetske, političke, verske i kulturne
simbole. I sve to za samo nekoliko nedelja. Brzina i sistematičnost
etničkog inženjeringa koja je teško uporediva.
Ipak, društvo u Srbiji i istoriografija još nisu
završili „svoj“ Drugi svetski rat. On je poprište revizija,
rehabilitacija, relativizacija prošlosti u utilitarno političke
svrhe. Ali kad Drugi svetski rat za srpsku istoriografiju i društvo
bude okončan i konačno pređe iz dnevne politike u istoriju, novo
bojište zakonomerno će postati ili već postaje istraživanje i
interpretacije ratova devedesetih godina. U tim istraživanjima, ali
i istoriografskim bitkama, koje slede, Srebrenica će imati ključno,
konstitutivno mesto. Važno je pitanje u kojoj će meri pravni sistem
Srbije, gde vladavina prava još nije uhvatila dublji koren, biti u
stanju da procesuiranjem zločina i sveukupnim odnosom prema
zločinima počinjenim tokom poslednjih ratova, omogući nužan
vrednosni okvir istoriografskim interpretacijama. Još je upitnija
politička volja koja je nužna da bi se ti nalazi trajno ugradili u
javni diskurs i onemogućili negiranje zločina. Osporavanje sudskih
presuda o genocidu u Srebrenici, danas u Srbiji je u funkciji
relativizacije počinjenih zločina i prakse njihovog negiranja,
poznatog kao negacionizam. Nedostojno i moralno neodrživo
nadgornjavanje oko rezolucije Saveta bezbednosti UN kojom se magnum
crimen osuđuje, kao i kampanja u medijima tim povodom, ali i davanje
još jednog povoda Rusiji da instrumentalizuje Srbiju, svedoči o
poraznom stanju u kome se naše društvo nalazi. Čitav bestidni napor
u vezi sa negiranjem genocida i ostalim činovima koji posramljuju
pred čitavim svetom, neraskidivo je povezan sa pokušajima
prikrivanja temelja na kojima je stvorena „najvrednija ratna
tekovina“, kako je manji bosanskohercegovački entitet determinisao
Dobrica Ćosić. Uostalom, kako je moguće da su svi „zaboravili“ ne
samo presude Haškog suda, već i obavezujuću presudu Međunarodnog
suda pravde da se u Srebrenici desio genocid i Rezoluciju skupštine
Srbije iz 2010. kojom se prihvata takva presuda?! I odakle
pervertirano uverenje da se negiranjem ili prikrivanjem zločina
skida moralna odgovornost, kada je oslobađanje od stigme za
počinjena nedela moguće samo individualizacijom krivice i
nedvosmislenim diskontinuitetom sa ideologijom i politikom koje su
vodile u zločin. Najzad, Srebrenica neće biti manji zločin ako se
pokušava „prekriti“ srpskim žrtvama u poslednjem ratu. Naprotiv,
time se ne umanjuje strahota genocida, ali se minorizuje pijetet
prema žrtvama vlastitog naroda, jer se one politikantski
utilitarizuju.
Činjenice su, dakle, poznate, uglavnom istražene,
ali u ovdašnjoj istoriografiji, ali i društvu, potpuno ignorisane.
Zahvaljujuću delatnosti Međunarodnog suda za bivšu Jugoslaviju i
stalnog Međunarodnog suda, prikupljen je ogroman materijal, koji će
poricanje zločina i zločinačkih namera učiniti ako ne nemogućim,
onda ih otežati do granica koje će ozbiljno dovesti u pitanje
profesionalni i moralni integritet poricatelja. Od Lemkina do danas
svaki zločin, a pre svega onaj najteži – genocid, pitanje je ne
broja nego namera. A pre činjenja mora se uraditi temeljna
intelektualna, politička i naposletku medijska priprema „malih“
izvršilaca „velikih nacionalnih poslova“. I tu dolazimo do tako
masovnog poricanja srpskog društva da se i dvadeset godina kasnije
suoči sa počinjenim nedelima. Namere i ciljevi se u istorijskim
izvorima i sudskim dokumentima vide tako jasno i nedvosmisleno. Nema
magnum crimena u XX veku koji nije temeljno pripremljen. Zbog toga
će borba za interpretaciju ratova 90-ih, koja nama tek sledi, biti,
da se poslužim rečima velikana francuske nove istorije Lisjena
Fevra, borba za istoriju, borba za racionalno i kritičko mišljenje,
oslobođeno mitske iracionalnosti i nacionalističkih stereotipa.
Komemorisanje i interpretativni okvir srebreničkog genocida trebalo
bi razumeti prevashodno kao podsticaj da se bitka u kojoj bi etika i
suštinska osuda zločina morale da pobede, konačno započne.
Srebrenica nije samo paradigma zločinačkog rata
koji je vođen ne u BiH, nego pre svega i iznad svega protiv BiH, ona
postaje i konstitutivno mesto srpskog identiteta. Suštinski ona to
već jeste, ali ne kroz katarzu, već kroz ogroman napor
nezanemarljivih delova društva i njegove elite da se genocid negira,
relativizuje, opravdava ili prećutkuje. Zaboravljajući pri tome da
nije britanska diplomatija stavila genocid u Rezoluciju UN već oni
koji su ga ideološki koncipirali, naredili i izvršili, isti oni koji
su ga svojim delom ugradili i u sve udžbenike prava i istorije u
svetu. Istorija se ne može promeniti 20 godina nakon što je genocid
učinjen. Zbog toga i napor predstavnika građanske i antiratne Srbije
ne sme biti sveden na fragmentirane akcije skoncentrisane nekoliko
dana pre 11. jula. Srebrenica bi trebalo da postane tema naučnih
skupova, umetničkih radova, književnih dela, filmova; taj napor bi
trebalo da ide iz društva. On mora da napravi razliku između
saučestvovanja u zločinu i njegove osude, morala i nemorala, dobra i
zla. Srebrenica treba da postane i ključna tačka pluralizacije našeg
društva; dokaz da nisu svi isti i svi deklarativno proevropski
orijentisani. Srebrenica sa svojim višestrukim značenjima i
planetarnom simbolikom tako iznova i suštinski afirmiše podelu na
dve Srbije.
Uostalom, ovogodišnje nečasno cenkanje o sadržaju
Rezolucije SB UN, naočigled celog sveta i stanje duhova u našem
društvu u vezi sa obeležavanjem 20 godina od počinjenog genocida,
moralo bi konačno da razreši i staru dilemu, unutar nekadašnje
antiratne Srbije, dugu već više od decenije. (Mislim da polemiku
vođenu na stranicama nedeljnika Vreme 2002.). Može li se graditi
moderno evropsko društvo bez suočavanja i diskontinuiteta sa
vlastitom zločinačkom prošlošću? Današnjica nam poručuje da je to
apsolutno nemoguće. Bez nedvosmislene osude ideologije, metoda i
ciljeva iz mračnog ratno-nacionalističkog arsenala nema ni
demokratske i evropske Srbije, jer ona može postojati samo ako bude
jasno i bez ostatka razgraničena sa zločinom. Nema izgradnje pravne
države, vladavine prava i humanog društva na masovnom zločinu, na
kostima nevino stradalih. Ono što je Radomir Konstantinović govorio
za manjinsku i alternativnu antiratnu Srbiju početkom 90-ih, moraće
u budućnosti da važi za čitavo naše društvo – na pitanje šta je
druga Srbija on je odgovarao, to je ona Srbija koja se ne miri sa
zločinom. S druge strane, nacionalistička Srbija poslednjih dana
pokazuje da se agresivno ne miri samo sa vlastitim odrazom u
ogledalu. I nije dovoljno samo im poručiti: „Sram vas bilo“! Moramo
svakog dana iznova podsećati i sebe i druge da nismo deo konteksta
koji je spreman da se na tako brutalan način poigrava sa
najbazičnijim univerzalnim i humanističkim vrednostima na kojima je
zasnovan savremeni svet.
Reč na obeležavanju dvadesetogodišnjice
genocida u Srebrenici,
Beograd, 11. jul 2015.
|
