|
U tekstu koji je istoričar dr. Milivoj Bešlin
pročitao na obeležavanju 20. godišnjice srebreničkog genocida u
CZKD-u stoji: ‘Srebrenica nije samo paradigma zločinačkog rata koji
je vođen ne u BiH, nego pre svega i iznad svega protiv BiH, ona mora
postati i ona već postaje konstitutivno mesto i srpskog identiteta.
Suštinski ona to već jeste, ali ne kroz katarzu, već kroz ogroman
napor nezanemarljivih delova društva i njegove elite da se genocid
negira, relativizuje, opravdava ili prećutkuje.’ I više nego
dovoljan povod za razgovor sa Bešlinom na temu svega onoga šta je
pratilo obeležavanje godišnjice.
Koje su ključne odrednice srpskog identiteta?
Moramo najpre krenuti od razlikovanja nacionalnog
identiteta i nacionalizma kao ideologije. U drugoj polovini 20. veka
u Jugoslaviji naročito se na tome insistiralo; dopustivi vid
političke legitimacije bio je nacionalni identitet. Naposletku, na
nacionalnim osnovama, na nacionalnom samoopredeljenju je i stvorena
druga Jugoslavija. Nasuprot tome, razlikujemo nacionalističke
ideologije koje su nakon Drugog svetskog rata bile stigmatizovane
jer su imale dva velika krimena – ratne zločine i kolaboraciju. Zbog
toga nacionalizmi u drugoj Jugoslaviji nisu bili preporučljivi vid
političke legitimacije. Vremenom, a o tome je dobro pisao Ivan
Čolović u svojoj knjizi ‘Rastanak sa identitetom’, u drugoj polovini
osamdesetih i devedesetih godina, pa do danas, dolazi do jedne vrste
sinkretizma sa sve manjom mogućnošću razlikovanja onoga što je
‘legitimni’ nacionalni identitet i onog što je nacionalistička
ideologija koja nema one emancipatorske, prosvetiteljske norme kao
što je imala u 19. veku. Nacionalizam 20. veka je ekstreman. Tako da
je teško utvrditi šta su danas obrisi srpskog identiteta, tim pre
što je u priličnoj meri sintetizovan sa nacionalističkom
ideologijom. Sami Srbi nisu načisto koje su to ključne tačke
njihovog identiteta. Da li su to pravoslavna vera, jezik, prostor… A
koji je to prostor? Srbija danas ne zna ni gde su joj granice, gde
završava. Kako je pisao nemački istoričar Holm Zundhausen, velika je
razlika između mentalne, zamišljene i realne Srbije. Srbi danas
imaju veliki problem sa svojim identitetom i njegovim esencijalnim
karakteristikama i otuda možda i ta konfuzija, i vrednosna i svaka
druga na koju nailazimo u našem društvu.
Poricatelji dugoročno gube
A ako sve to primenimo na Srebrenicu kao
konstitutivno mesto srpskog identiteta, kako ste naveli u tekstu?
Srebrenica već postaje jedna od tačaka srpskog
identiteta jer je sveprisutna. Ako vi na stadionima čujete kao jednu
od najčešćih parola ‘Nož, žica, Srebrenica’ znači da je to već
ugrađeno u identitet. Srebrenica je kao pojam ušla u sve pore
srpskog društva, čak i ako pričamo o toj podeli na prvu i drugu
Srbiju. Društvo u Srbiji ima itekako predstavu o tome šta se tamo
desilo. Samo je različit odnos prema tome. Neki su zadovoljni zbog
toga i oni veličaju Mladića, drugi smatraju da su time Srbi
dugoročno stigmatizovani i ulažu ogroman napor da to negiraju, kao
da mogu narodi biti genocidni. Zločinačke mogu biti samo politike
ili ideologije. I pitam se odakle to naopako uverenje da se
negiranjem ili prikrivanjem zločina skida moralna odgovornost, kada
je oslobađanje od stigme za počinjena nedela moguće samo
individualizacijom krivice i nedvosmislenim diskontinuitetom sa
ideologijom i politikom koje su vodile u zločin. I naposletku,
postoje u Srbiji oni koji smatraju da se prema tome mora zauzeti
jedan stav odgovornog pojedinca i istog takvog društva. Niko nije
ravnodušan i Srebrenica nije samo pitanje tih nekoliko dana oko 11.
jula. Ona je sveprisutna i mislim da će biti još prisutnija.
Očekujem da će postati tema filmova, predstava, književnosti.
Naposletku, kad govorimo o identitetu i Srebrenici
postoji teza o tome da se Srbi ne mogu konstituisati u modernu
naciju dok se ne odrede prema tome. Moderna nacija mora da bude
zasnovana na pravnoj državi i vladavini prava kao ustavnim
kategorijama. Smatram da tek kad se srpsko društvo suoči sa tim,
može doći do moderne nacije zasnovane na vladavini prava. Bez toga
reč je o etniji, predmodernoj zajednici ili ‘plemenu’, koje ima
ideju da uništi drugo ‘pleme’.
Diskusija o Srebrenici se najčešće svede na broj
žrtava. Koliko je i to samo jedan od načina da se skrene pažnja sa
pravog problema, a to je priprema zločina i njegova sistematičnost?
Kad govorimo o genocidu, namera je na prvom mestu
i moramo krenuti od te činjenice. Tu opet moramo da se vratimo u
istoriju. Uništavanje muslimanskog, bošnjačkog naroda nije nova
ideja ideologije srpskog nacionalizma. To je bio cilj i četničkog
pokreta. Četnici su imali za cilj stvaranje etnički čiste države, a
kad je reč o muslimanskom narodu oni govore o problemu koji mora
biti ‘rešen’ već u početnoj fazi rata, jer je to prilika da se
konačno završi priča sa njima. Sam Draža Mihailović šalje depešu
izbegličkoj jugoslavenskoj vladi u Londonu u kojoj govori o potrebi
što hitnijeg ‘rešavanja’ muslimanskog pitanja. Govorim to zbog toga
što to nije nova stvar. Sad da se vratimo na devedesete. Da bi se
dokazalo da nešto nije bilo genocid, potrebno je dokazati, kako kaže
Konvencija o sprečavanju genocida, da nijedan razumni sud to ne bi
tako kvalifikovao. Ovde je to nemoguće jer imate presude dva
međunarodna suda. Haški tribunal i Međunarodni sud pravde u Hagu su
presudili da to jeste bio genocid. Čak je i sama Srbija prihvatila
presudu MSP-a, a kao da su to svi zaboravili. Skupština Srbije je
donela rezoluciju u kojoj kaže da prihvata takvu presudu MSP-a. Na
duge staze negatori genocida gube. Nemoguće je dobiti tu bitku sa
vremenom i sa činjenicama.
Sistematsko uništenje Bošnjaka
Mislite li da deo problema leži u činjenici da je
Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju genocida usvojena tek 1948.
godine, pa tako ispada da je presuda za Srebrenicu prva presuda za
genocid nakon Drugog svetskog rata? Srbi uporno ističu da je genocid
počinjen i nad srpskim narodom u NDH, ali ne postoji presuda koja bi
to utvrdila. Koliko to može biti izvor nezadovoljstva koje vodi i ka
negiranju srebreničkog genocida?
U pravu ste. Ali istorijski se ne spori da se na
teritoriju tzv. NDH desio genocid nad srpskim narodom. I za
istoriografiju, domaću i svetsku, to nije nikakvo pitanje.
Čovečanstvo se prvi put suočilo sa takvim vidom masovnih
istrebljenja tek u Drugom svetskom ratu, pa pre toga i nismo imali u
kategorijalnom aparatu nazive za takve užasne pojave, ali to ne
menja stvari, jer vi u istoriografiji možete nešto i retroaktivno
označiti kao genocid. Takođe, jedan zločin se ne može pravdati
drugim. Hoće li Srebrenica biti manji zločin ako se ‘prekrije’
srpskim žrtvama u poslednjem ili Drugom svetskom ratu? Ne, time se
ne umanjuje strahota genocida, ali se minorizuje pijetet prema
žrtvama vlastitog naroda, jer se one politikantski utilitarizuju.
Uostalom, kad govorimo o Bosni i Hercegovini možemo se pozivati i na
brojeve pa videti koliki je procenat u apsolutnim brojkama od tih
preko 97.000 poginulih tokom rata bilo muslimansko ili bošnjačko
stanovništvo. To je iznad 80 posto. Za to nema opravdanja,
razumevanja ili relativizacije.
Uglavnom pričamo o Srebrenici, ali postoje i
brojni drugi gradovi gde su stradali Bošnjaci, što je i dovelo do
tako velikog procenta. Možda bih potencirao Prijedor zbog niza
logora, a otkrivaju se i grobnice. Poslednja je bila Tomašica za
koju su i stanovnici znali, ali su ćutali. Ima li budućnosti sa
takvim odnosom?
Tomašica je ovde potpuno prećutana. U Srbiji je to
bila tabu tema, mediji su je ignorisali. Srebrenica je samo
kuluminacija onoga što je karakterisalo rat u čitavoj istočnoj
Bosni. Navešću primer Foče. Istog trenutka kad su snage vojske RS u
aprilu 1992. ušle u Foču krenula su masovna pljačkanja, paljenja,
ubistva, silovanja, premlaćivanja, otvoreni su odmah logori (KP dom,
sportska hala ‘Partizan’…). Foča je grad u kom je živelo 48 posto
bošnjačkog stanovništva, a danas u Foči nema Bošnjaka. Paralelno sa
tim krenulo je potpuno zatiranje znakova da je tu ikad živelo neko
drugo stanovništvo osim srpskog, potpuno preinačenje grada.
Promenjena su imena ulica, trgova, srušeni spomenici, spomen table,
dignute u vazduh sve džamije. Umesto toga, nametnuti su simboli
isključivo srpskog kulturnog, verskog i nacionalnog identiteta. Foča
više nije ličila na sebe i na kraju je bilo potrebno kao vrhunac
čitavog procesa još samo promeniti ime grada u Srbinje i vi ste
izvršili totalno brisanje iz pamćenja. Ako to nije sistem i ako to
nije namera, ne znam šta jeste. To je teško uporediva sistematičnost
i inženjering.
Rušenje ustava i Jugoslavije
Kad pričamo o ratu na prostoru bivše Jugoslavije,
često možemo čuti tezu da su za sve krivi Amerikanci i Englezi, jer
su želeli da nas rasparčaju i da vladaju. A mi smo jagnjad onda
uzeli noževe i kalašnjikove u ruke i pretvorili se u vukove i
stvorismo masovne grobnice.
U svakom problemu u kome se nađemo pokušavam da
vidim gde je naša odgovornost, jer iz toga čovek i društvo uče.
Mislim da je to primer etike odgovornosti u kojoj sam odgovaraš za
vlastite postupke. Kao istoričar smatram da je nedokaziva teza da je
neko sa strane razorio Jugoslaviju, započeo ratove i izvršio
zločine. Ali mi je uvek zanimljiva ta teorija zavere ili svođenje
samog sebe na puki objekt. Ako se vratimo na Srebrenicu, indikativno
je kad vidim da se često poteže pitanje odgovornosti Holanđana,
Britanaca, ovih, onih. Nije sporno da oni imaju nekakvu odgovornost,
ali zato što su dopustili da Mladićeve trupe uđu tamo i oni se kao
društva suočavaju sa tim. Kada je reč o raspadu Jugoslavije,
apsolutno je nemoguće dokazati taj presudni faktor stranih sila koji
je označen kao krivac devedesetih u Miloševićevoj gebelsovskoj
propagandi. Deo mog doktorata su bile šezdesete i sedamdesete godine
i često se zaboravlja da su zapadne zemlje bile jedan od najvećih
podržavalaca Jugoslavije. One su imale interes da Jugoslavija
opstane i to kao prosperitetna zajednica i bile su spremne da učine
puno toga da bi se to i desilo. Bila je reč o interesu da bi se
dokazalo da su socijalističke zemlje koje otkažu poslušnost Moskvi
na dobitku. To je ta hladnoratovska logika. Konkretno, na primer,
nakon gušenja ‘hrvatskog proleća’ britanski mediji su žestoko
reagovali, smatrajući to Titovim povratkom na ‘čvrstorukaški’ kurs i
staljinizam. Ali britanska diplomatija je počela da utiče na
sopstvene medije, da ih na neki način pacifikuje, tvrdeći da se mora
imati puno razumevanje za Tita, jer je demokratizacija Jugoslavije
generisala nestabilnost, a interes Britanije i Zapada je bila upravo
stabilna Jugoslavija. Da ne pominjem Amerikance i njihovu
mnogostruku podršku Jugoslaviji. Krajem osamdesetih niko nije imao
interesa da se Jugoslavija raspadne, ali Zapad više nije imao
interesa nakon sloma istočnog bloka da Jugoslaviju čuva pod svaku
cenu, jer je njih same to veoma koštalo finansijski. Jugoslavija je
bila prepuštena vlastitim političkim i intelektualnim strukturama.
Novija istraživanja govore da su i Istok i Zapad bili iznenađeni
munjevitošću događaja u istočnom bloku. Niko nije mislio da će tom
brzinom sve da se raspadne, niti je postojao neki veliki plan da se
Jugoslavija uništi.
U Srbiji je kao krivac za raspad označen i
poslednji jugoslovenski Ustav. To je ona čuvena zamena teza o čemu
je pisala Olga Popović–Obradović gde se u Srbiji stalno govorilo da
je Ustav Jugoslavije iz 1974. razarao Jugoslaviju. Taj Ustav je bio
konsenzualni akt, gde su svi nešto dobijali i niko nije dobio sve.
Onda se u Srbiji dugo vodila kampanja protiv tog Ustava. Ali vi kad
srušite Ustav jedne zemlje kao temelj, vi ste srušili i konsenzus i
legitimacijsku osnovu na kojoj se ona održavala.
Nastavimo o zamenama teza koje sežu od tog odnosa
Srbije naspram Ustava iz 1974. pa sve do slučaja u Potočarima, gde
se premijer Srbije išao pokloniti i poslati izvinjenje, a na kraju
je on ispao taj kom se izvinjavaju zbog napada.
Odlazak je dobar i odgovoran potez. A ono što se
njemu desilo je nedopustivo. Poruke koje je slao kad se vratio su
bile mudre, ali istovremeno ovde imate medije i ljude bliske
vladajućim strukturama, čak i ministre koji ponovo dižu
antibošnjačku histeriju, kreću vanredni programi, defiluje neki
polusvet, strašno je šta se tu sve čulo od mržnje, ksenofobije,
mučno je bilo to sve. Ali, šta se time želi postići? Svemu tome je
prethodila nacionalna homogenizacija, tenzija i negacionizam u vezi
sa britanskom rezolucijom. Pa nisu oni izmislili genocid. To su
presude međunarodnih sudova, koje su obavezujuće, a sama rezolucija,
čak i da je doneta, bila bi apsolutno neobavezujuća. Zato mi je
nejasna bila toliko agresivna kampanja. Mislim da je to bilo
preventivno, kako se ne bi postavljalo pitanje nastanka i smisla
postojanja entiteta koji Bosnu čine totalno nefunkcionalnom državom.
A to će se pitanje neminovno postaviti.
|
