|
Koliko bi samo Vučić, Nikolić, Dačić & Co voleli
da se izbrišu devedesete. Da ih se više nikada ne dovodi u vezu sa
razaranjem Vukovara, opsadom Sarajeva, genocidom u Srebrenici, makar
ga nazivali i „masakrom", „stravičnim zločinom", „masovnom
likvidacijom"; da ih ne dovode u vezu sa hladnjačama, masovnim
grobnicama, zbegovima. Voleli bi da se zaboravi da su verno služili
Šešelju i Miloševiću, da su huškali na rat, ubijanje, razaranje, da
su podstrekivali na zločine protiv čovečnosti, ili one sasvim male
zločine protiv običnih ljudi koji su bili nepodobnih političkih i
moralnih shvatanja, za razliku od onih apriori nacionalno i verski
nepodobnih. Voleli bi da se zaboravi ono ludilo koje je vladalo i
kojim su devedesetih vladali u Srbiji i Srbijom, koju su Oni
razorili, uništili, opljačkali, sve u ime granice na liniji
Karlovac-Karlobag-Ogulin-Virovitica dok su vikali „Svi Srbi u jednoj
državi". Sve što je došlo posle njih , u Srbiji bez Kosova sa Srbima
pobeglih ili proteranih iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova, je posledica
Njihove prvobitne akumulacije kapitala proizašlog iz zločina i
pljačke.
Trude se Oni, i to veoma uspešno, da svojom
interpretacijom istorije zatrpaju istinu. U njihovoj verziji
istorija počinje 2000. godine kada je razbojnička banda predvođena
žutim ološem nasilnički došla na vlast, to jest njih skinula sa
vlasti, sa ciljem da pljačka. Nikada se nisu pokajali za devedesete,
tu i tamo bi iscedili iz sebe nekakvo priznanje o nekakvim
„greškama" podobno za zapadni sluh.
Prolazi im falsifikovanje istorije i
reinterpretacija njihovih uloga u njoj u Srbiji, prolazi im i na
Zapadu i prolaziće sve dok su na „evropskoj" liniji što se
regionalne i spoljne politike tiče. Šta se Angele Merkel, kojoj se
Aleksandar Vučić blamažno snishodljivo zahvaljuje kad god mu se za
to ukaže prilika, tiče, što neki građani Srbije koji pamte i prosto
ne žele ili ne mogu da zaborave imaju osećaj gađenja dok gledaju na
vlasti ratnohuškačke protagoniste devedesetih, kao što bi neki Nemci
i svi Jevreji bili zgađeni, da je, na primer, Baldur fon Širah,
predsednik nacističke, a potom i sve druge omladine u nacističkoj
Nemčkoj, posle rata postao ministar unutrašnjih poslova.
Svake godine kada se bliži 14. juli, centralni
datum genocida u Srebrenici počinjenog 1995. godine koji je, uvijeno
doduše, ali ipak, kao takvog priznala i Skupština Srbije
odgovarajućom rezoluciojom pozivajući se na tumačenje Međunarodnog
suda pravde, Vučić & Co se nerviraju što moraju da se bakću time, a
imaju toliko prečeg posla, koji doduše delom mora da pričeka dok se
Vučić ne smiluje da nam saopšti sastav nove vlade.
Sistem Vučića & Co počiva na strategiji da je
napad najbolja odbrana. Kad god im neko nabije na nos šta su oni
radili i rade, oni umesto da daju odgovore kreću svom medijskom
artiljerijom da optužuju druge. Svejedno da li se radi o
helikopteru, Beogradu na vodi, ratu u Hrvatskoj, o Kosovu ili o
Srebrenici.
Kako to funkcioniše demonstrirao je 9. jula
Alkesandar Vulin, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i
socijalna pitanja u prošloj, i verovatni ministra za već nešto u
budućoj vladi Aleksandra Vučića, na primeru Srebrenice, a povodom
obeležavanja stradanja Srba u Podrinju.
On se upitao zašto su crne marame majki Bratunca
manje vredne pažnje i izvinjenja od belih marama majki iz
Srebrenice?
„Sve je teže verovati u ljudsku pravdu, kada
kilometrima odavde slobodno korača krvolok i dokazani ubica Naser
Orić. Teško je verovati u ljudsku pravdu, kada mu se ruke još nisu
oslušile od iskopanih očiju sudije Slobodana Ilića", govoraše Vulin.
On je dodao da su Srbi u Bratuncu i ove godine sami, iako se svake
godine nada da će biti predstavnika i drugih naroda, da će doći da
kleknu, pognu glavu i zatraže oprost i da će se u ime svog naroda
izviniti.
„Da će se u svoju decu zakleti, da više ničije
dete neće upoznati kamu i jamu", rekao je poverenik Aleksandra
Vučića konstatujući da u Bratuncu nema ni velikih državnika sveta da
dođu na srpske grobove.
„Nema ih, a moram da ih pitam, zašto su crne
marame majki Bratunca manje vredne izvinjenja od belih marama majki
Srebrenice. Moram da pitam zašto su crne marame srpskih majki
nedostojne njihovog saučešća i saosećanja", govoraše Vulin.
On je dodao da je verovatno zbog toga što srpske
majke nisu glasne, ne bave se politikom i ne brane nikome da odu na
grobove njihove dece.
Vulin je podsetio da su pre godinu dana u
Srebrenici pokušali „da ubiju premijera Aleksandra Vučića i želeli
da uz ime naše dece ugrade reč genocid... Da srpski narod, jedini u
istoriji civilizacije, bude označen kao genocidni. Nisu oprostili
Vučiću što je pretekao i što pred linčem i ruljom nije povio glavu i
što je preživeo".
Govoraše Vulin da srpskom narodu nisu oprostili ni
to što se odbranio pred Savetom bezbednosti i što se izborio da se
uz ime Srbije ne upiše pridev „genocid".
Republika Srpska je, kako kaže, nastala kao otpor
ponavljanju jasenovačkog genocida, da nijedno dete ne upozna „kamu i
jamu", stvorena je „borbom srpskog naroda", i kao što su je Srbi
stvorili, samo Srbi mogu da je umanje, unište i izbrišu sa karte
sveta zaključivši da su Republiku Srpsku „stvorili najbolji". Tako
govoraše Vulin, a preneo je Tanjug.
Šta reći na ovaj pravednički bes nekadašnjeg
pulena Mire Marković i Vučićevog ministra? Samo što nije krenuo da
lepi postere Ratka Mladića ili Radovana Karadžića u Bulevaru Zorana
Đinđića, kad već neki drugi to sebi u ovom trenutku ne mogu da
dozvole.
Da, zločinima počinjenim nad Srbima se na Zapadu
ne pridaje tolika pažnja kao zločinima koje su pripadnici srpskog
naroda počinili nad drugima. Nije takvom stavu Zapada kumovala
nikakva antisrpska zavera, već desetogodišnja ratna politika
Slobodana Miloševića i svih koji su ga u tome sledili i još mu
prebacivali da je i suviše pomirljiv i popustljiv.
Kada Vulin, Dačić ili Vučić pričaju o zločinima
počinjenim nad Srbima, to je nekako kao da se pomenuti Baldur fon
Širah zgražavao nad bombardovanjem Drezdena, koje jeste bilo ratni
zločin. Samo što ovi naši nisu u stanju to da shvate.
|
