|
Milivoj Bešlin, istoričar, za 'Zašto?' objašnjava
zbog čega Srbija, izuzev malog broja aktivista i političkih i javnih
ličnosti, ne želi prihvatiti istinu da je u Srebrenici počinjen
genocid, kako su to svojim presudama utvrdila dva suda Ujedinjenih
nacija.
Politika zločina
Pre dvadeset i dve godine, nakon pada Srebrenice,
zone pod zaštitom UN, izvršen je masakr nad više od 8.000 muškaraca,
dečaka i staraca zbog toga što su bili bošnjačke nacionalnosti.
Bio je to vrhunac politike zločina koji je
primenjen u ratu u BiH, događaj koji će i Haški tribunal i stalni
Međunarodni krivični sud okarakterisati kao genocid – izvan svake
sumnje!
Ipak, srebrenički genocid nije izolovan događaj
ili incident tokom rata u BiH. Zauzimanje Srebrenice i masakr tako
širokih razmera bio je tragični kontinuitet i nastavak
nacionalističkog ratnog pohoda bosanskih Srba, vojno i materijalno
potpomognutih Miloševićevom Srbijom, sa ciljem ovladavanja
teritorijom istočne Bosne i Podrinja i progona gotovo celokupnog
nesrpskog stanovništva koji je izvršen tokom rata 1992–1995.
Dekontekstualizovati Srebrenicu, proglasiti je
toliko različitom od ostatka Podrinja bilo bi isto što i genocidne
namere svesti na jedan grad u BiH; oglasiti genocid, kako je to već
primećeno, „opštinskim slučajem“.
Sistematska etnička čišćenja i masovna ubistva i
logorisanja Bošnjaka opustošila su i druge istočnobosanske gradove:
Foču, Višegrad, Zvornik, Bratunac, Bijeljinu, Goražde, kao i gotovo
sva sela širom Podrinja.
Genocidne politike ili ideologije
Ipak u Srbiji, osuđenoj presudom Međunarodnog suda
pravde zbog nesprečavanja i nekažnjavanja genocida, umesto u ratu
počinjenih masovnih zločina, za dominantne tokove intelektualne i
političke elite, predmet osude i moralne diskreditacije su
međunarodne institucije koje ne daju da se počinjeni genocid
relativizuje ili negira.
Jasno je da protagonistima relativizacije i
negiranja genocida, a reč je o vrlo širokoj i ideološki heterogenoj
koaliciji, nije stalo do žrtava, kao ni do počinilaca, oni žele da
sačuvaju esencijalne karakteristike ideologije nacionalizma i da je
ekskulpiraju tereta masovnih i sistematskih zločina, koji su u njeno
ime i na njen podsticaj počinjeni.
Ne mogu narodi biti genocidni, ali politike ili
ideologije – mogu.
Dokazi
Potvrda za navedenu tvrdnju je na pretek. A da bi
„velika Srbija“ bila istorijski ostvariva i dugoročno održiva
trebalo je postići fizičko uništenje pre svega bošnjačkog naroda. U
istorijskim izvorima ostaju svedočanstva o nespornoj genocidnoj
intencionalnosti.
‘Direktivom 7’ vođstva bosanskih Srba iz marta
1995. data jeoperativna osnova za uklanjanje oko 50.000 bošnjačkih
izbeglica koje su u krajnje nehumanim okolnostima živele u
Srebrenici – gradu koji je pre rata brojao manje od 6.000
stanovnika.
Tela ubijenih, pripadnici vojske bosanskih Srba su
bacali u masovne grobnice, kasnije nazvane primarnim.
U nedeljama i mesecima nakon počinjenog masakra
vinovnici zločina će se vraćati da prikriju dokaze: iskopavaće
posmrtne ostatke svojih žrtava, razvoziti ih i ponovo pokopavati u
brojnim manjim sekundarnim grobnicama rasutim širom istočne Bosne.
‘Čišćenje’
Nakon etničkog čišćenja, vođstvo RS je počelo da
sistematski taj prostor naseljava srpskim stanovništvom, čime se
želelo sprečiti vraćanje u Srebrenicu njenih preživelih stanovnika.
Ubrzo će se prostor zauzet zločinom preinačiti
sistematskim brisanjem iz pamćenja svih obeležja koja svedoče da je
tu ikada živela i jedna druga nacija sem srpske.
Ubrzano su građene pravoslavne crkve, preimenovane
ulice i trgovi, a škole su ukrašavane pravoslavnom ikonografijom.
Nije bilo dovoljno izvršiti ‘čišćenje’ Bošnjaka,
trebalo je temeljno ukloniti i sve tragove njihovog identiteta,
umesto čega je Srebrenicu trebalo pretvoriti u simbol srpske
nacionalne kohezije, paradigme za čitavo Podrinje, kome je trebalo
nametnuti vlastite identitetske, političke, verske i kulturne
simbole.
I sve to za samo nekoliko nedelja. Brzina i
sistematičnost etničkog inženjeringa koja je teško uporediva.
Negiranje ili prikrivanje
Osporavanje sudskih presuda o genocidu u
Srebrenici i čitav bestidni napor u vezi sa negiranjem, neraskidivo
je povezan sa pokušajima prikrivanja temelja na kojima je stvorena
‘najvrednija ratna tekovina’, kako je manji bosanskohercegovački
entitet determinisao Dobrica Ćosić.
Uostalom, kako je moguće da su svi ‘zaboravili’ ne
samo presude Haškog suda, već i obavezujuću presudu Međunarodnog
suda pravde da se u Srebrenici desio genocid i Rezoluciju skupštine
Srbije iz 2010. kojom se prihvata takva presuda?!
I odakle pervertirano uverenje da se negiranjem
ili prikrivanjem zločina skida moralna odgovornost, kada je
oslobađanje od stigme za počinjena nedela moguće samo
individualizacijom krivice i nedvosmislenim diskontinuitetom sa
ideologijom i politikom koje su vodile u zločin.
|
