|
Suočavanje s istorijskom istinom i ostvarivanje
istorijske pravde je dug prema žrtvama i obaveza prema mladim
generacijama: da se učini sve kako se zlo nikad ne bi ponovilo.
Nažalost,“nikad više” mantra postala je samo poštapalica u prigodnim
prilikama. Zato se ta “nepropisno upokojena, mračna prošlost” mora
upokojiti. A, može se upokojiti jedino istorijskom istinom i
pravdom.
Ove godine se komemorira 25 godina genocida u
Srebrenici. Treba ponovo podsetiti na međunarodnu neosetljivost
prema ubijanju Bošnjaka u ime jednog strateškog cilja koji je
unakazio čitav Balkan.
Ivan Lovrenović je povodom godišnjice napada na
Sarajevo 6. aprila 1992. godine napisao da je tada – počela
“sarajevska, bosanska apokalipsa poslednjeg desetljeća Dvadesetoga
veka”. Lovrenović je te reči napisao krajem jula 2002. Pitao se, u
istom tom poetskom tekstu, “što ćemo i kakvi ćemo biti kada, ako,
preživimo tu apokalipsu”.
Stradanje dece u tom ratu i njihov nestanak je
tema o kojoj se malo ili gotovo nikad nije govorilo. Nije se
govorilo zato što sudbina te dece najpotresnije ilustruje stradanje
i zločin počinjen nad Bošnjacima, bilo da je reča o Sarajevu,
Srebrenici, Višegradu…
Nažalost, dok se Bosna uporno pokušava izboriti za
funkcionalnu i pluralnu državu, u Beogradu se rehabilituje zločinac
Draža Mihajlović pod čijim simbolima se vodio rat devedesetih u
Bosni i Hercegovini. Relativizuje se odgovornost Beograda za rat u
Bosni devedesetih i poromovišu ratni zločinci koji su odslužili
svoje kazne po evropskim zatvorima. Oni danas zauzimaju javni i
medijski prostor kao nacionalni heroji koji su se žrtvovali za
srpske nacionalne interese.
U Beogradu se promovišu knjige koje negiraju
genocid u Srebrenici. Poslednja u nizu je knjiga Vojislava Šešelja
"U Srebrenici nije bilo genocida”. Njene poruke nisu upućene samo
Bosni i Hercegovini, već pre svega srpskoj političkoj eliti i
posebno mladim ljudima koji odrastaju na poricanju.
Sve te knjige predstavljaju bosanske Srbe kao
žrtve muslimansko-hrvatske koalicije, a Republiku Srpsku kao
“preskupu ali jedinstvenu političku i ratnu pobedu srpskog naroda u
drugoj polovini 20. veka“.
U suštini, nema sumnje da Srbija nastavlja sa
istom politikom prema Bosni i Hercegovini koja je dovela do rata i
stradanja na šta nas podsećaćaju brojni dokazi svuda oko nas.
Republika Srpska (RS) se u Srbiji tretira kao
država, kao nova činjenica koja je nastala u funkciji odbrane
konstitutivnosti srpskog naroda i koja je međunarodno verifikovana
Dejtonskim sporazumom. Raspad Bosne, odnosno osamostavljivanje
Republike Srpske je državni cilj kome su podređeni i članstvo u EU,
i suštinski nacionalni interesi same Srbije. I zato, kako misle
nacionalisti, sudbinsko vezivanje Srbije za evropske integracije
vezalo bi ruke Srbiji da pomogne u održanju Republike Srpske.
Takva hijerarhija prioriteta opredeljuje ponašanje
Srbije prema Bosni. Događaji iz devedesetih i njihovo tumačenje kao
oslobodilačkog rata i, prema Dobrici Ćosiću, kao “obrane slobode i
istine i nacionalnih prava u Republici Srpskoj” - ostaju glavna
prepreka uklanjanju suštinske kočnice državnoj konsolidaciji Bosne i
Hercegovine, kao i normalizaciji odnosa između dve zemlje.
Nažalost, manipulacije istorijskim činjenicama, u
Srbiji su već zacementirale interpretaciju o ratu u Bosni i
Hercegovini koja je suprotna istorijskoj istini. I to uprkos tome
što je Haški tribunal doneo najviše presuda upravo povodom zločina
Srba počinjenih nad Bošnjacima.
Ignorisanje Međunarodnog krivičnog suda za bivšu
Jugoslaviju (MKSJ) i svih prikupljenih i dokumentovanih dokaza o
ratu u Bosni i Hercegovini dodatno komplikuje odnose u BiH, posebno
odnose Srba i Bošnjaka. To je višestruko opasno i štetno, ne samo za
konsolidovanje u Bosni i Hercegovini, nego i za demokratski napredak
i evropsku budućnost Srbije.
Četvrt stoleća je dovoljno dug period da bi se
moglo govoriti o trendu dominantnom u Srbiji kad je o prošlosti reč.
Srebrenica spada u najosetljivije tačke. Ona je njen košmar, jer se
ne može poreći.
Srebrenica je postala paradigma za svet, za sve
savremene genocide u nedavnoj prošlosti kao i za one u pokušaju.
Zato se o njoj u Srbiji toliko raspravlja i toliko
poriče. Jer, govoriti o Srebrenici na istinit način, predstavlja i
suštinski uvid u rat u Bosni i Hercegovini. Srebrenica je bila samo
epilog puzećeg genocida koji je počeo 1992. godine. U slučajevima
Radovana Karadžića i Ratka Mladića označeno je još osam lokacija u
Bosni za koje postoje optužbe za genocid.
Treba imati u vidu da je Beograd od samog početka,
svestan svoje odgovornosti, kao i dokaza koji ukazuju na to, pa ima
veoma promišljenu strategiju kako bi umanjio kolateralnu štetu.
Strategija se svodi na diskreditovanje Suda kao pristrasnog, kao i
na opstrukciju svedoka i ograničavanje dostupnosti arhivama.
Interpretacija raspada Jugoslavije neminovno je
nametnula i različito poimanje odgovornosti. Kad se govori o
tranzicionoj pravdi, postavlja se i pitanje - da li je moguće u bilo
kojoj sredini izvesti radikalnu transformaciju bez istorizacije i
kontekstualizacije tog specifičnog društva?
Pred srpskom elitom stoji i pitanje - da li je
spremna da prizna postojanje ideologije, utemeljene znatno ranije, a
koju je devedesetih godina podržala većina?
Da bi uopšte došlo do pomirenja, Srbija mora
unutar sebe da odgovori na određena pitanja:
Da li je spremna da prizna da je državna politika
i kolaboracija institucija povezanih s državom, omogućila
sprovođenje te politike?
Da prizna da su postojale deportacije i masakri
civilnog stanovnistva, identifikovanih poimence, zajedno s njihovim
kulturnim ili religioznim afilijacijama?
Da prizna da postoje dokazi o sistematskom
uklanjanju tragova zločina, poput onih u blizini Beograda, u
Batajnici?
Da prizna da postoje dokazi o dislociranju
ubijenih (tzv. sekundarne i tercijarne masovne grobnice) i njihovo
unakaživanje, a, ponekad i njihove spaljivanje?
Da je namerno uništavano kulturno i religijsko
nasleđe, kako bi se zatro identitet drugih zajednica i još mnogo
toga?
Da je odsustvo volje političkih i kulturnih elita
da sa odgovornošću priđe obradi prošlosti značajna opstrukcija u
otvaranju evropske perspektive Srbije?
Da je orijentacija na relativizaciju odgovornosti
za nedavne ratove prepreka normalizaciji odnosa u regionu?
Da je takav odnos takođe još jedan element
zatvaranja srbijanskog društva u autističan i retrogradan sistem
vrednosti?
Da je princip kažnjivosti jedno od ključnih
pitanja za uspostavljanje pravnog okvira i sistema u Srbiji?
Da je svojevremena “komercijalizacija” odnosa sa
Haškim tribunalom (kao način saradnje) bila pogubna za javno
mnjenje, jer je propuštena prilika da se uspostavi moralna vertikala
objašnjavanjem konteksta i odgovornosti Miloševićevog režima?
Suočavanje je kreativan proces i zahteva stalno
promišljanje. Dijalog je važan za otvaranje prostora za
argumentovanu diskusiju, za izlazak iz malih zabrana istomišljenika
i za svođenje neutemeljenih, demagoških objašnjenja aktuelnih
političkih zbivanja u prošlosti i sadašnjosti na najmanju meru.
Amin Maluf je u jednom intervjuu rekao: “Istorija
čovečanstva se ne meri po životu jednog čoveka. Sanjam o ‘pomirenom’
čovečanstvu. Čovečanstvu koje je prevazišlo ograničenu viziju
identiteta, religija i ideologija. Mislim da će, jednog dana, takvo
čovečanstvo zavladati”.
Potrebna je vera i upornost u opstanak Bosne
Hercegovine i u njen potencijal transformacije u demokratsko,
stabilno, bolje i pravednije društvo.
|
