|
U moru svakodnevnih smrti, među hiljadama ubijenih
Srba, Hrvata i Muslimana u ovom predugom ratu jedna nedavna smrt
zabolela me je do džigerice i oduzela mi nepovratno i nadu i mir i
san.
Dok su se unezverene žene i deca Srebrenice kačili
na kamione u pokretu bežeći od "humanog" generala Mladića i njegove
vojske, tu, pored kamiona i pred kamerama svetskih televizija,
obesila se jedna žena o granu jabuke ili šljive, pune plodova i
života. Ceo svet je gledao trzaje njenih sirotinjskih nogu i
direktan prenos jedne strašne smrti. Niko se na nju nije okrenuo dok
se vešala, niko je nije ni pokušao sprečiti, ni "humana" srpska
vojska, ni njeni rođaci, ni komšije, koji su bezglavo trčali okolo i
gledali kako da produže svoj život i uđu u neki kamion spasa koji će
ih odvesti u sledeću Srebrenicu, Žepu ili Goražde. Oni koji nisu
uspeli da uđu u kamione završili su sa metkom u glavi u nekom
jendeku pored puta kao "agresorska Muslimanska vojska", kaže nam naš
reporter sa ratišta, a oni koji su uspeli završili su, verujem, isto
tako, ali u drugom jendeku, malo dalje od Srebrenice.
Očito je došao kraj svakoj nadi da će to ubijanje
prestati ili da će ga svet sprečiti.
Videla je sve to nesrećna žena koja se obesila, da
skrati putovanje do inače izvesne i možda strašnije smrti koja je
čeka, jer njen život i život svih onih koji putuju natovareni
suzama, gladnom decom, sa delićem svoje kuće u zavežljaju - više
nikoga ne interesuje.
Tog dana kada je ona prekratila sebi muke pred
kamerama svetskih televizija i kada su na hiljade drugih poginuli u
akciji "čišćenja terena", naša Srbija se bavila mnogo važnijim
stvarima, kao i svet i njegova moćna štampa i javnost.
Žena našeg predsednika koja piše javni dnevnik i
tako obaveštava narod šta je boli, čemu se nada, šta voli i koga
mrzi, baš toga dana objavila je svoje najveće brige.
Nije pisala u dnevniku ni o razuzdanim srpskim
vojnicima koji gaze i ubijaju sve pred sobom, ni o municiji iz Užica
koja na tone ide iz Srbije za ubijanje, ni o mladićima mobilisanim
po Srbiji da ubijaju po Bosni za potrebe vlasti, ni o tenkovskim
jedinicama koje su početkom jula prešle Drinu iz Srbije da pomognu
ubijanje, ni o nesrećama hiljada porodica koje lutaju rastavljene sa
praznim očima i bez ikakve nade, sve to su nevažne teme, ona je
pisala o večnoj temi, o ljubavnom trouglu, o nemoralu bračne
prevare, o jednom lepom životu i braku koji propada zbog druge žene
kratke suknje i pameti.
Taj njen problem i briga, njena muka i sekiracija,
zabolela je mnogo i Srbiju i svet.
Na obešenu ženu koja je odlazeći iz života pred
kamerama slučajno ušla u sve domove sveta i na uplakane konvoje
očajnika niko se nije ni osvrnuo, svi su pisali o njoj i toj drugoj
ženi iz bračnog trougla. Žene iz Srebrenice, žene Sarajeva, Goražda,
Žepe... koje nemaju ljubavne brige već samo želju da odlože sigurnu
smrt, nisu bile ničija tema, već su postale opterećenje i za nas i
za ceo svet. Njihova nesreća i suze na očajnim izboranim licima
dobile su protokolarnu pažnju medija i po koji uzdah ušuškanih
domaćica dok je trajao kratki izveštaj sa ratišta, a odmah zatim ide
zaborav i želja da ni to više ne gledaju, jer im kvari razgovore o
ljubavima, razvodima, letovanjima, putovanjima. Verujem da, kao što
žena predsednika Srbije o tome šta se događa u Bosni, ko živi a ko
umire i da li će iko preživeti, više i ne razmišlja, kao što vidimo
iz dnevnika, ne razmišljaju i ne žele da vide bilo šta odande mnoge
žene i u Srbiji i u svetu.
To je pre i bolje od mene shvatila bezimena žena
iz Srebrenice koja se obesila pored kamiona života, na kraju
četvorogodišnjeg čekanja pravde, spasa i kazne za ubice. Na nju niko
ne misli ni posle smrti, grob joj se neće znati kao ni sudbina
porodice, dece, ako ih je imala, dok su je skidali sa grane
"oslobodioci" sigurno nisu osetili sažaljenje već zadovoljstvo što
je sama obavila njihov posao naručen od one koja u grobnici piše o
ljubavi.
Nju niko nije ubio, a ubili smo je svi, pa slika
njene smrti u prisustvu stotina ravnodušnih ljudi i pred očima celog
ravnodušnog sveta, ostavlja kao testament pitanje da li smo mi
zaista ljudi ili deo životinjskog sveta.
Za mene nema pitanja, osećam se kao životinja, to
i jesam, jer za opstanak, za preživljavanje, pristajem da živim bez
pobune u najlažnijoj zemlji sveta, u zemlji čiji narod i vlast slave
smrt, rušenje i nesreću, a ubice stavljaju na tron pobednika. U
zemlji čije oružje i ratnici svakodnevno uzimaju na stotine nečijih
života i raduju se tome dok političari pričaju o miru; u zemlji koja
bi većinom zadovoljno odahnula kada bi sutra, na primer, njena
vojska i oružje pobili sve muslimane u Bosni, svako i poslednje
njihovo dete, ženu i starca; u zemlji čiji reporteri sa ratišta se
čude i sa negodovanjem izveštavaju preko ekrana televizije da je u
osvojenoj Srebrenici bilo "čak 10.000 dece", jer zamislite, želi on
da poruči svojim čuđenjem, oni se rađaju a ne umiru dobrovoljno; u
zemlji čiji predsednik države izjavljuje za svetske novine "pobiću
ih sve, te proklete lažove", govoreći o srpskim političarima u
Bosni, a govoreći tako i da je pobio mnoge do sada koji su mu
zasmetali i da će ih ubijati i dalje, dok mu žena piše o cvrčku i
cveću sa nogama u krvi svog naroda i suseda, a svet podržava
politiku koju vodi; u zemlji u kojoj o komunizmu i ravnopravnosti
govore oni koji stanuju u tuđim otetim kućama i opljačkanim narodnim
novcem žive život u stilu zapadnih bogataša, kapitalista, dok narod
oko njih bukvalno umire od gladi i bede; u zemlji u kojoj sveštenici
služe đavolu a ne Bogu, propovedajući mržnju među ljudima i narodima
i pozivajući u rat i ubijanje; u zemlji čija reprezentacija igra
samo za Srbe iako u državi živi skoro 40% onih koji to nisu a želeli
bi da se raduju pobedi; u zemlji koja peva "Hej Sloveni još ste
živi", kao svoju himnu smrti za one koji nisu Sloveni a žive tu
pored nas.
U takvoj zemlji ne žive ljudi, oni odlaze ili se
obese o prvu granu, kao bezimena žena iz Srebrenice, a teško da ima
mnogo ljudi i u svetu koji nam dozvoljavaju da ovakvi uopšte
postojimo.
Ako postoji nebeska pravda, žena sa grane u
Srebrenici, jedan od hiljada i hiljada pravednika koje smo razapeli
na krst u ovom ratu, kao nekada Jevreji Isusa Hrista, doneće nam
spasenje kroz strašnu kaznu koju smo zaslužili. Svi.
|
