Oživljavanje mrtvaca

Pavel Domonji

U subotnjem izdanju novosadskog Dnevnika Šandor Egereši, predsednik pokrajinskog parlamenta, upoznao je vojvođansku javnost sa dogovorom da se formira radna grupa koja bi u nekoliko gradova u Srbiji predstavila i promovisala statut Vojvodine. Pošto je proteklih meseci najviši pravni akt pokrajine bio predmet oštrih kritika, a njegovi kreatori predmet ozbiljnih optužbi za, da podsetimo, dezintegraciju Srbije i secesiju Vojvodine, zadatak ove radne grupe je da otkloni kontroverze koje prate ovaj akt.

"Ne želimo da dozvolimo", izjavio je Egereši, "da bauk statuta kruži Srbijom". Pre nego što ova radna grupa krene po srbijanskim centrima i ondašnjoj publici objasni i protumači Statut, ostalo je još, kako saznajemo iz novinskog napisa, da se utanače termini sesija i sastav radne grupe. U kojim će to srbijanskim centrima ova radna grupa "jurišati na vetrenjače", o tome u Dnevniku nema ni reči.

Metafora "juriš na vetrenjače" nije u gornjoj rečenici upotrebljena slučajno; njome se, kao što je poznato, sugeriše uzaludnost određenog napora. Da odmah kažemo na početku - benevolentnost i upornost predsednika vojvođanskog parlamenta je van svake sumnje. Njegovi argumenti u prilog Statuta su uverljivi i ni u jednom detalju nisu sporni. U njegovoj nameri da građane Srbije ubedi u to da vojvođanski Statut nije u suprotnosti sa ustavom, niti da u bilo kom detalju šteti interesima Srbije, sadržana je izvesna doza idealizma. Taj je idealizam sadržan u uverenju Šandora Egerešija da bi građani Srbije, nakon što se iz prve ruke upoznaju sa Statutom, mogli na bilo koji način doprineti da srbijanska politička klasa, konačno, u parlamentu potvrdi ovaj akt. To bi uverenje moglo dati rezultate kada bi u ovoj zemlji postojala, pre svega, slobodna i demokratska javnost pomoću koje se reprodukuju neke od temeljnih vrednosti, poput, recimo, prava građana Vojvodine da sami odlučuju o svom najvišem pravnom aktu, zatim kada bi srbijanska politička klasa u svom delovanju uvažavala interese javnosti i, napokon, kada bi srbijanski parlament bio telo pomoću koga se iskazuje suverenost naroda.

Na žalost, niti politička klasa drži, sem u manipulativne svrhe, do javnosti, niti je parlament mesto na kome se reprezentuje volja naroda i potvrđuje njegova suverenost. U parlamentu poslanici deluju na temelju partijskih direktiva i naloga, a ne na temelju autonomije vlastita uma. Pošto su, ne poslanici nego delegati partija, deponovali, a sve u skladu sa ustavom, svoj mozak i svoju autonomiju partijskoj centrali, i pojam naroda je u Srbiji izgubio svako demokratsko značenje. Ranije nam se pod tim nazivom najpre prodavala svetina, zatim histerična nacionalistička masa, a sada je on sveden na etnos, neprestano sluđivan i obmanjivan navodnim vojvođanskim separatizmom.

Pre izvesnog vremena je Slavica Đukić Dejanović, predsednica srbijanskog parlamenta, ustanovila političku dijagnozu prema kojoj je predlog Statuta - "mrtav papir". Iluzija je verovati da će tom "mrtvom papiru" život udahnuti nekakva turneja po Srbiji. Statut je "mrtav", jer u srbijanskoj Skupštine nema većine spremne i voljne da ga "blagoslovi" i udahne mu život. Čak i kada bi se radna grupa, a nju će činiti ljudi iz pokrajinske i republičke administracije, širom Srbije pojavljivala u društvu presvete Device Marije, i to sve sa Statutom u njenim rukama, to ne bi promenilo odluku već donetu u stranačkim kurijama.

Srbijanskoj političkoj klasi kao da nije dovoljno to što je pokrajinski parlament blagovremeno usvojio i Statut uputio republičkoj Skupštini na potvrdu, što je već, samo po sebi, dovoljno ponižavajuće, nego ga ovim naknadnim ekskurzijama još dodatno ponižava. Zašto? Iz prostog razloga da bi svom NE! ovom i ovakvom Statutu pribavila alibi, a sebe učvrstila u iluziji da deluje skladu sa voljom naroda. Nakon što je zatajio u odbrani Kosova, probran i kroz sitna partijska rešeta pažljivo prosejan ustavoljubiv narod nestrpljivo iščekuje priliku za revanš. Tja, ko bi, nošen pravdoljubivim besom, propustio priliku da separatiste sa severa ne razapne na krst, a unitarističku lomaču ne raspali i Statutom Pokrajine.

Vojvođanskom Statutu nisu potrebne ama baš nikakve ekskurzije po Srbiji, nikakva tumačenja i uveravanja srbijanaca u njegovu važnost i korist. Nema ni jednog valjanog razloga da se Statut Vojvodine prezentira, na primer, u Čačku. Ne zbog Velimira Velje Ilića i njegove Nove Srbije, nego zbog jednostavne činjenice što se ovim aktom ne uređuju odnosi u Čačku, nego u Vojvodini. Ako neko treba da uživa korist od Statuta pokrajine, a njegovi tvorci nas uveravaju u to da će od ovog akta koristi biti, onda su to, pre svega i iznad svega, građani Vojvodine.

Najviši pravni akt Vojvodine treba da usvoji Skupština Vojvodine i samo Skupština Vojvodine! Nikakva dodatna potvrda od strane srbijanske Skupštine nije potrebna. Jer, u čemu je onda smisao autonomije Vojvodine, ako ne u tome da ona, u ulozi "samozakonodavca", sama donosi svoj najviši pravni akt. Ukoliko delegati u srbijanskom parlamentu smatraju da Statut nije u skladu sa oktroisanim ustavom, postoji Ustavni sud, pa neka lepo presaviju tabak i obrate se sudu. Uostalom, to su i obećavali oni koji su prethodnih meseci manje koristili argumente, a više lojne žlezde.

No, vratimo se predsedniku vojvođanske Skupštine. Šandor Egereši je proteklih meseci činio napore da se Statut Vojvodine do kraja godine nađe na dnevnom redu srbijanske Skupštine. Čak i kada su njegove partijske kolege i koalicioni partneri realpolitički procenjivali i izjavljivali da se to neće dogoditi, on nije odustajao. Egereši u svom nastojanju nije uspeo, ali je ono ostalo primećeno kao napor da se Srbija ustroji kao uredena zajednica, kao zajednica koja počiva na poštovanju prava.

Iz Dnevnikovog napisa vidimo da je predsednik vojvođanske Skupštine, svemu uprkos, spreman da se uhvati u koštac sa maglom koju je prethodnih meseci u vezi Statuta stvarala srbijanska politička klasa i njen ideološki servis. Ukoliko je već spreman da lobira za Statut, onda bi njegova mapa puta morala obuhvatati i destinacije poput Brisela, Strazbura, Berlina, Budipešte, Praga, Bratislave, Bukurešta i Zagreba. Na pomenutoj mapi morali bi, pored pomenutih, da se nađu i Preševo, Novi Pazar, Kragujevac i Niš, jer i u ovim gradovima postoje akteri koji se, poput Šandora Egerešija, zalažu za različite oblike autonomija, pa bi i njima vojvođanska rešenja mogla biti od koristi. I još nešto na kraju - u svim ovim gradovima i centrima gospodin Egereši ne bi smeo da propusti priliku da ukaže na potrebu da se u Srbiji, na valjan način, donese i novi ustav.