|
Klasični francuski liberalizam smatra da
prekomerna centralizacija slabi društvo a raslabljeno društvo ima za
posledicu slabljenje, kvarenje političke, tj. državne vlasti, koja
se nad tim društvom uzdiže. Uzvratno, centralistička vlast
izvitoperava demokratske institucije i tako se uspostavlja jedan
poguban obrazac koji se reprodukuje, mehanizam koji funkcioniše sam
od sebe. Despotizam i metropolizam su obeležja tog prekomernog
centralizma. Metropolizam imamo kada se sve što je glavno i bitno,
što je od “nacionalnog značanja”, dešava u jednom gradu, u jednom
centru, dok su provincije, tj. cela zemlja u službi takve metropole,
što se jasno pokazivalo na primeru Francuske i Pariza. Ako je
centralizam poguban, šta može da otupi njegovu oštricu ? Kako izaći
iz ovakvog obrasca koji se reprodukuje ? Šta je alternativa ?
Horizontalna decentralizacija. Monteskje proklamuje ideju o PODELI
VLASTI na zakonodavnu (legislativa), izvršnu (egzekzutiva) i sudsku
(judikativa). Glavno delo mu je “O duhu zakona” 1721. Svaka grana
vlasti treba da dobije svoju relativnu nezavisnost, prvenstveno od
izvršne vlasti. Međutim, postojao je (začet je) i drugi pravac
odgovora na preterani centralizam. De Tokvil ukazuje na postojanje
dva puta modernosti, jedan kojim ide Evropa, drugi Amerika, odnosno
SAD kao federacija. U Americi, centralizovanoj ali i sa podelom
vlasti na horizontalnom nivou, postoje i široka polja participacije
kao vertikalna decentralizacija, sa strukturom federalnih jedinica i
samoupravom oblasti i opština. Dakle, rešenje je u oba vida
decentralizacije, kako u horizontalnoj tako i u vertikalnoj, gde
svaka vlast treba da dobije i ima svoje funkcionalno mesto.
Istorijsko iskustvo Srbije i dve Jugoslavije
U Srbiji se period od 1903. do 1914. godine smatra
“zlatnim dobom Srbije”, njene demokratije i parlamentarizma. Srbija
je bila unitarna monarhija ali je činila krupne korake ka podeli
vlasti između parlamenta i monarha kao nosioca izvršne vlasti.
Izlazila je iz obrasca centralizma, decentralizovala se u
horizontalnom smislu. Prva Jugoslavija je zbog svoje složenosti i
heterogenosti sastavnih delova prosto “vapila” za federalizmom, ali
do njegovog uspostavljanja nije došlo. Srbija je nastojala da
tekovine svog parlamentarizma presadi u novu Jugoslaviju, koja je i
stvorena kao unitarna država horizontalne decentalizacije. Ali se
pokazalo da horizontalna podela vlasti nije dovoljna bez veritkalne
podele, da dva tipa decentralizacije ne mogu jedan bez drugog. Usled
tenzija koje se nisu mogle prevazići nije mogla da funkcionisše ni
horizontalna podela vlasti. Već 1929. uspostavljena je diktatura u
kojoj se vlast koncentrisala na monarha i njegov aparat. I ovde se
pokazalo kako je centralistička vlast oslabila društvo, da bi potom
došlo do slabljenja i sloma vlasti. Sama država se na prvi spoljni
napad, napad Trećeg Rajha 1941. godine gotovo bez otpora raspala i
to za svega nekoliko dana. Nova Jugoslavija nastala je 1945. godine
kontra varijantom, tj. sada čemo dozvoliti vertikalni decentralizam,
ali ćemo na horizontalnom planu braniti centralizam. Jugoslavija je
stvorena na federalnom principu. I u Srbiji ne može biti čisti
unitarizam ali njena decentalizacija nije dosledno izvedena. Obe
autonomne pokrajine, Vojvodina i Kosovo, bile su u potpunosti
konstituisane u okviru Republike Srbije, dok “preostali deo”,Srbija,
nije bio konstituisan. Videlo se da je ovo rešenje bilo iznuđeno i
model nije bio do kraja završen.
Horizontalni centralizam karakterisala je vlast
samo jedne partije. Vremenom on je počeo da se razgrađuje
prenošenjem na niže vertikalne instance. Jugoslavija je sve više
postajala fantomska država a federalizam se pretvarao u “ratoborni
federalizam”, kako su ga nazvali, koji nije imao funkcionane
sposobnosti da opstane. Istorijsko iskustvo Druge Jugoslavije (SFRJ)
je pokazalo da ova vertikalna decentralizacija nije mogla da
funkcioniše bez adekvatnog funkcionisanja horizontalne
decentralizacije. I sve se završilo ratom i sa nekom poukom da je
ustupak vertikalnoj decentralizaciji bio poguban. Da ubuduće
eksperiment sa vertikalnom decentralizacijom ne treba da se
praktikuje. Korak ka vertikalnoj decentralizaciji je bio odličan ali
on nije mogao da funkcioniše bez horizontalne decentralizacije.
Teorija francuskog klasičnog liberalizma i ovde se pokazala kao
tačna. Potom, u Savezu Srbije i Crne Gore, imali smo džina i
patuljka koji se nije dao podrediti pod centralističku vlast džina i
na kraju je ispao jači od njega. Ovim se završio period kada se na
ovim prostoru razmišljalo o federalizmu. Od 1990. godine ideja je
bila vratiti se onom “zlatnom dobu” iz istorije Srbije. Miloševićev
režim uspostavio je “demokratski despotizam”(Tokvil) u kome su
postojale i funcionisale demokratske institucije a sve je u pod
kontrolim držao jedan čovek. Pošto se od federalizma koji je uništio
Jugoslaviju ni “F” nije smelo pominjati, pitanje šta sa Vojvodinom i
Kosovom završeno je njihovom fasadnom autonomijom. Vojvodina i
Kosovo ostale su bez supstancionalne autonomije.
Nakon pada Miloševićevog režima, posle 5.oktobra
2000. godine ništa bitno se nije promenilo – fasadna demokratija je
ostala i nadalje. Ustavom iz 2006. godine, za nepostojeći entitet,
Kosovo, je predviđena suštinska autonomija , a za postojeći entitet,
Vojvodinu – nesuštinska autonomija. Ovaj ustav je bio iskren. Vlast
neće da se decentralizuje, ni horizontalno ni vertikalno. Egzekutiva
(vlada) i legislativa (parlament) su spojene u liku vlade i
vladajuće većine. Danas u Srbiji podela vlasti tako reći ne postoji,
sve je pod vlašću jedne partije koja ima jednog gospodara. Ne
postoji volja da se Srbija menja, da se federalizuje, a to može biti
i regionalni model ali ne mora biti. Govori se, – “Beograd na vodi,
pokrenuće celu Srbiju”, a to je vrhunac kako funkcioniše
centralistički um. Zbog implozije centralizma društvo je
raslabljeno. Preterano centralizovana vlast, kakvu imamo, postaje
disfunkcionalna. Oslanja se samo na ono čime raspolaže, a to je
upravni potencijal. Guši inicijative, umrtvljuje društvo. Ovim se
uvek iznova reprodukuje “loša istorija”. Gde je izlaz?
Izlaz je: ustavni diskontinuitet – federalizacija.
Srbiji je potrebna radikalna ustavna promena. Rekonceptualizacija.
Novi ustavni inženjering. U čemu je alternativa? Izbeći obe
istorijske graške, Prve i Druge Jugoslavije. Naučiti nešto iz
istorije. Potrebna nam je horizontalna decentralizacija kao dosledna
podela vlasti, potreban nam je federalizam kao vertikalna podela
vlasti. Oba vida decentralizacije da imaju funkcionalno mesto.
Prožimanje jednog i drugog nas može izvući iz stanja ponavljanja
“loše istorije”. Iz stanja perpetuiranog životarenja u slabosti ,
društva i vlasti. Nema drugog načina za borbu protiv centralizma
koji dolazi iz Beograda. Federalizam, koji podrazumeva i
bikameralizam (dvodomna skupština) nije savez država, već pitanje p
r a v a g r a đ a n a, mogućnost da građaninu vlast i
odlučivanje budu dostupniji, bliži. Ustav iz 2006. godine nikada
nije zaživeo, ostao je fasadni ustav. On nije stvorio političku
zajednicu, nije bio društveni ugovor već instrument vlasti. Način na
koji je donet govori jasno o odnosu prema njemu. Kako doći do
promene i ko su njeni nosioci ? Ne očekujem da će se spontano
srednja klasa obnoviti, samoosvestiti i doneti potrebnu alternativu.
Sistem centralizma u kojem tavorimo može da se nastavi i reprodukuje
unedogled. Moramo se osloniti na ono što imamo. Ključna uloga
pripada eliti, političkoj, društvenoj…, pravnicima. Tu treba da se
stvori kritična masa. Sama demokratija ne može iznedriti rešenje,
već samo elita. Na ustavotvornoj skupštini, treba kao društvo da
zastanemo. Uz javnu debatu na svim nivoima da se razmotri stanje i
utvrdi alternativa. Inače, pod federalizmom podrazumevam i
regionalizam, da bi se izbegao za neke neželjen termin.
Vojvodina. Primer Vojvodine je danas nesrećan jer
se postavlja kao izuzetak. I dok god se pitanje Vojvodine postavlja
kao pitanje njene autonomije, ona neće biti srećna. Vojvodina treba
da postavi pitanje regionalizma ili federalizma, nazovite to kako
hoćete, za uspostavljanje celovitog decentralističkog oblika vlasti.
To znači prvo da se izvrši distribucija vlasti po regionima ili
federalnim jedinicama a potom uvede i drugi skupštinski dom,
dvodomni parlament, koji odgovara ovakvoj strukturi. Za mene bi bilo
potpuno racionalno da vojvođanske stranke to postave kao pitanje,
principijelno pitanje reorganizovanja cele države, uniformno za sve
a ne više samo kao pitanje autonomije Vojvodine. Da se ne kaže: vi
hoćete nešto za sebe, vi vučete samo na svoju stranu – to je diskurs
egoizma. |
