 |
„Izmišljanje tradicije“ predstavlja jedan od
ključnih pojmova u savremenoj društvenoj teoriji, podrazumevajući da
tradicija kao nešto nesporno i nepromenjivo, kao nekakva „datost“,
ne postoji, već da se uvek naknadno izmišlja i konstruiše, zavisno
od savremenog političkog konteksta u kojem želi da se uspostavi
veštački kontinuitet sa „poželjnom“ slikom prošlih zbivanja, odnosno
sa vrednostima koje jedno društvo želi da neguje i pojavama kojih iz
zgusnute prošlosti želi da se seća.
Kada je reč o aktuelnom, trenutno neuspešnom,
pokušaju da se Autonomnoj pokrajini Vojvodini nametnu dupli simboli,
neophodno je istaći da je sam izraz „tradicionalni simboli“ nepoznat
u našoj teorijskoj nomenklaturi, ali i empiriji.
|
|
Podrazumeva se da simboli nekog entiteta (države,
grada, regije) uključuju i istorijska obeležja, kao što i sadašnji
simboli AP Vojvodine imaju u sebi istorijska svojstva. Posebno je
sporna i neodrživa dihotomija, paralelizam simbola, koje drugi
nemaju. Nije slučajno da se to dešava samo (u) Vojvodini. Namera je
da se tzv. tradicionalnim simbolima potisnu ili relativizuju njena
postojeća i legalna obeležja.
Sporno je i sve ostalo. Zašto se kao navodno
tradicionalni simboli predstavljaju (nameću) baš oni simboli koji
nisu bili institucionalno prihvaćeni, jer predloženo rešenje je samo
jedan od nekoliko ad hoc simbola koji su korišćeni tokom
revolucionarnog srpskog pokreta 1848–1849, a koji nikada nisu ni
formalno usvojeni ni bili opšteprihvaćeni. Razlog zbog kojeg se
insistira upravo na ovakvom tzv. tradicionalnom grbu, a ne na nekom
drugom prisutnom tokom 1848–1849, jeste činjenica da on nije ništa
drugo do grb Kneževine Srbije, korišćen od 1839. do 1882. Jedina
razlika je u tome što se u opisu grba navode „vojvodska porfira“ i
„vojvodska kruna“, a u opisu grba Kneževine Srbije „kneževska
porfira“ i „kneževska kruna“. Dakle, simboli Kneževine Srbije iz 19.
veka postali bi, ako bi se ovaj predlog usvojio, simboli današnje
Vojvodine, dok se oni istovremeno ne koriste kao „tradicionalni
simboli“ Republike Srbije, sa kojom imaju nesporni istorijski
kontinuitet. Nema sumnje da se iza ovog predloga nalazi ideja da se
navedenim istorijskim falsifikatom poništi svaka autentičnost i
samosvojnost Vojvodine kao i njen istorijski identitet.
Sa druge strane, legitimno je postaviti pitanje
zašto kao tradicionalni simboli nisu izabrani zastava i grb
Vojvodstva Srbije i Tamiškog Banata koje je, kao krunovina Austijske
carevine, postojalo 11 godina (od 1849. do 1860.) – ti simboli su za
razliku od ovih revolucionarnih bili legalni, usvojeni i čitavu
deceniju su bili u upotrebi. Ali, ti stvarni simboli Vojvodstva su
odražavali državu u kojoj su nastali, pa je centralni likovni prikaz
– crni habsburški orao, koji se predlagačima ovih tzv.
tradicionalnih simbola ne sviđa, te su ih prećutali. Rečju,
demijurzi ove farsične predstave su se ponašali kao svaki kupac u
supermarketu – odabrali su ono što njihovom „izmišljanju tradicije“
najviše odgovara. A to je falsifikovanje i izrugivanje prošlosti.
Ipak, suštinu nametanja tzv. tradicionalnih
simbola, sa namerom da se njima potisnu i relativizuju njena
sadašnja obeležja, čini ideja o promeni koncepcije Vojvodine. Tzv.
tradicionalna zastava i grb odražavaju devetnaestovekovni koncept
Srpske Vojvodine kao etnički i kulturno definisanog srpskog
prostora, autonomne jedinice u okviru Habzburške monarhije. Reč je o
ideji koja se, istorijski posmatrano, iscrpela i nestala iz
jednostavnog razloga jer je 1918. postigala svoj osnovni cilj –
nacionalno ujedinjenje Srba. Sa druge strane, savremena AP Vojvodina
rezultat je delovanja različitih političkih snaga okupljenih u
Vojvođanskom frontu. Početkom tridesetih godina XX veka javlja se
vojvođanski autonomistički pokret, uobličen u ideološki i politički
heterogenu koaliciju – Vojvođanski front, sa ključnom parolom –
„Vojvodina Vojvođanima“ i sa idejom o autonomnoj Vojvodini koja
pripada svim njenim građanima, bez obzira na nacionalnu, versku ili
bilo koju drugu pripadnost. Iako je ovaj pokret bio višenacionalan,
nosilac ovog koncepta – koncepta Autonomne Vojvodine kao suštinski
različitog od etničkog, devetnaestovekovnog koncepta Srpske
Vojvodine, bilo je pre svega liberalno srpsko građanstvo. Navedena
ideja postavila je okvir iz kojeg je posle Drugog svetskog rata, kao
rezultat antifašističke pobede, i konstituisana AP Vojvodina.
Sve navedeno jasno pokazuje koliko pitanje
tradicionalnog grba i zastave ima suštinski, a ne samo simbolički
značaj, zbog čega je i pokušaj oktroisanja tzv. tradicionalnih
simbola, pa još i nepriznatih iz 19. veka, ne samo anahrono i
bespotrebno nego iznad svega groteskno i istorijski i teorijski
neutemeljeno. Erik Hobsbaum, jedan od najvećih svetskih istoričara u
20. veku, istovremeno i istraživač fenomena nacije i nacionalizma,
zabeležio je da nacionalizam zahteva isuviše mnogo verovanja u ono
što očigledno nije tačno. Zato verovanje u „tradicionalne simbole“,
kao i njihovo nametanje, ostavljamo onima koji podrazumevaju da
istraživanje prošlosti predstavlja tek polaznu osnovu za proizvoljni
odabir dokaza za vlastite ideološke postavke i preživele političke
koncepte.
dr Milivoj Bešlin
dr Momir Samardžić |
