|
Izjava patrijarha Irineja koju su preneli svi domaći mediji, da će
Kosovo biti vraćeno milom ili silom, najnoviji je destruktivni potez
crkve u našem društvu i morao bi naići na osudu javnosti. Najpre,
pozivanje na silu ne bi trebalo da bude u opisu posla bilo koje
verske zajednice. Država se najčešće definiše kao monopol na silu.
Tzv. hrišćanske vrline koje bi crkva trebalo da promoviše u velikoj
su suprotnosti sa pozivanjem patrijarha na argument sile.
Iscrpljeno, devastirano, poraženo i osiromašeno društvo iz koga
preko 90% mladih želi da pobegne nije sposobno ni da hvata korak sa
svetom, a kamoli da ratuje. Srbiji je potreban mir, izgradnja pravne
države, ekonomski razvoj i politika s one strane ratova i nasilja.
Srbija je politikom nasilja devedesetih izgubila četiri rata,
izgubila Kosovo, izgubila stotine hiljada mladih i obrazovanih ljudi
koji su bežeći pred suludim ratovima i mobilizacijama zauvek
napustili ovu zemlju. Srbija je tada počela da gubi kritičan sloj
ljudi potrebnih za reforme i modernizacijske promene u društvu.
Valjalo bi podsetiti prvosveštenika SPC da bi crkve trebalo da se
brinu i za “moralnu obnovu društva” (tako bar sebe definišu), a u
tom kontekstu i na biblijsku maksimu, o trnu u tuđem oku i balvanu u
svom, jer ako već Albance definiše kao narod “koji je u čitavoj
svojoj istoriji palio naše svetinje”, neka se prvo odredi prema
podacima međunarodnih organizacija da je tokom rata u Bosni spaljeno
preko 600 džamija, a od toga je Mladićeva i Karadžićeva vojska,
delujući uz svesrdnu podršku SPC, do temelja uništila 534 džamije,
sistematski zatirući svaki trag postojanja muslimanskog stanovništva
u velikom delu Bosne i Hercegovine. Taj broj spaljenih verskih
objekata je neuporediv i zahteva izjašnjenje ovog ili nekog sledećeg
patrijarha SPC.
I dalje, patrijarhove reči da Kosovo mora posedovati onaj narod
“kome pripada od kako se zna za Kosovo i Metohiju i srpski narod”
predstavljaju ozbiljan istorijski falsifikat i neistinu. Srbija nije
nastala na Kosovu, niti je sebe u srednjem veku identifikovala sa
Kosovom. Kosovski mit je konstrukt koji nastaje u XIX veku. U
srednjem i novom veku Kosovo je menjalo različite državne okvire,
ali je najveći deo vremena u kontinuitetu bilo u sastavu Osmanskog
carstva. U savremenosti, Kosovo je u sastav Srbije ušlo ratom i
voljom velikih sila na Londonskoj konferenciji (1913). Srbija ga je
držala, uglavnom koristeći represivne metode i sa prekidima,
narednih osam decenija. Srbija je otišla sa Kosova onako kako je na
njega došla, posle rata (ovog puta izgubljenog) i voljom velikih
sila (1999), osamdeset godina izbegavajući da integriše ljude i
prostor koji nikada nije ni pokušala da razume. Izuzev u periodu
1968−1988, kada su represivne obrasce u izvesnoj meri zamenili
integracioni, sa pokušajima sinkretizma albanskog nacionalnog i
jugoslovenskog državnog identiteta.
Male i siromašne zemlje, a Srbija, podsetimo se, spada u takve, ne
bi smele da se pozivaju na nasilne metode u rešavanju nesporazuma i
da ih prizivaju, pre svega zbog toga što je očito da nisu u stanju
da ispune svoje pretnje, zbog čega izgledaju (tragi)komično i
groteskno. Nasuprot tome, velike sile, one koje poseduju realnu moć,
neretko se pozivaju na nasilne metode i često ih upotrebe u praksi u
svrhu sprovođenja svojih ciljeva ili samopotvrđivanja vlastite moći
i kredibiliteta u međunarodnim odnosima. A malima ostaje pozivanje
na moral, principijelnost, međunarodno pravo, razoružavanje ili kako
se to nekada govorilo, miroljubivu koegzistenciju. Samo tako mogu
(sa)čuvati sebe od imperijalne bahatosti velikih ili podsmeha zbog
razmetljive i agresivne retorike iza koje ne stoji ništa osim
neodgovornosti onih koji se pozivaju na silu kao metod ili argument.
Najzad, pitanje elementarne etike i logike, Kosovo nije stvar da ga
bilo ko poseduje, Kosovo pripada ljudima koji na njemu žive, onim
ljudima koji svoju i budućnost svoje dece vide na kosovskoj zemlji –
i većinskim Albancima i Srbima i svima drugima. Srbi se sa Kosova
iseljavaju vekovima i permanentno, a većinu su tamo izgubili pre
više od dva veka. Migraciona kretanja su srpski etnički element
pomerala od juga ka severu i tako se došlo do današnje srpske većine
u Vojvodini. Ne može se pravo na “posedovanje” jedne pokrajine
crpeti iz etničke prevlasti u njoj, a druga (bivša) pokrajina
posedovati na osnovu istorijskog prava; jer sutra bi Orbanu ili
Jobiku moglo pasti na pamet da Vojvodinu svojataju na osnovu
istorijskih prava. Naposletku, izjavu patrijarha treba čitati i kao
nameru Rusije, „majčice“, kako je više puta isticao, da i dalje
podstiče nestabilnost na Balkanu i udaljava Srbiju od njenog
evropskog puta koji može da vodi jedino na Zapad. U Evropsku uniju
koja je pre svega konstituisana kao mirovni projekat – okvir u kome
se, uz sve nesavršenosti, kontradikcije rešavaju dijalogom i gde bi
upotreba sile morala biti isključena kao opcija, a debata o svim
pitanjima opšteprihvaćeni način rešavanja problema. Iako je evropska
stvarnost danas veoma udaljena od proklamovanih principa, to ne daje
za pravo onima koji su devedesetih na Balkanu probleme rešavali
silom, da se iznova legitimišu i nude svoja reciklirana nasilnička
rešenja. Osim ako cilj nije da se Balkan pretvori u Bliski istok, a
svi mi dođemo u ulogu Sirijaca koje ovih dana susrećemo kao naše
nove susede u tranzitu, u potrazi za svetom bez rata i životom bez
nasilja. |
